Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Rastajemo se

Rastajemo se

Rastajemo se

 

Život je kao kolosek. Uđemo u neki voz koji će nas odvesti u nekom smeru,različitom od ostalih. I tako putujemo, nailazeći na prepreke i potrebu da ih savladamo.

 

Najteža prepreka je rastanak. Neko to teže podnosi,a neko lakše. Obično je emotivnim osobama teže. Ali svi su ljudi emotivni i u njihovoj je prirodi da osećaju, pa i da u nekom trenutku slabosti zaplaču. I ja plačem sada jer me boli ovaj rastanak. Ne želim otići. Sada je sve tako tužno. Rastajemo se mi, odlazimo, svako na svoju stranu. Ulazimo u voz i puštamo da nas odvede onim kolosekom kojim nam je suđeno. Ali mi smo još uvek deca i nismo spremni na to, jer to je težak izazov, jedna lestvica više u prostoru društvenog opstanka. Ostaše prazne klupe i učionice, nestade žagor osmaka i buka koju praviše. Ali to je sada kao pesma slavuja,rastanak je sasvim blizu. I ono što su nam govorili o disciplini postade kao slatka kaša,a ove suze rastanka gorke.

 

Brišemo ih, ali u duši ostaje nešto što nas tišti i rastužuje. I dok će se pesma oriti na našoj maturi,mi ćemo se truditi da ostanemo u lepom sećanju svima te večeri. I bićemo srećni jer smo zajedno. Da bismo opstali u ovom svetu,moramo biti jaki i otporni, jer će nam život stalno zadavati udarce. Odbrani se, budi jak. Rastanak od dragih osoba boli, ali nemamo izbora. To je jedan od izazova. 

________________________________

 

Rastajemo se

 

Dragi moji, da li se sećate našeg prvog susreta? Ja ga se sećam, i to jako dobro. Sećam se kako sam se plašila škole, ali ipak bila srećna jer na neki način odrastam. Da li ste se i vi tada osećali kao ja? Da li se i vama srce cepa što moramo da se rastanemo?


Prvi septembar pre, može se reći davnih osam godina. Mama mi namešta frizuru, tetka sređuje cipelice, a tata me slika. Sve mora da bude savršeno i zabeleženo. Jedva čekam da odem i upoznam učiteljicu, drugare, školu, ali se jako plašim jer, šta ako je to nešto strašno i nije kako sam ja sve to zamišljala. Moja simpatija iz vrtića se upisla u drugu školu, to nije fer. Zar da se od njega rastanem? Hiljadu pitanja, koja su naravno, bez odgovora. Videli smo kako nam izgleda učionica, ko je naša učiteljica i upoznala sam neke nove drugare. Koliko sam zapravo srećna zbog tog bitnog događaja? Ne znam ni sama, ternutno sam zbunjena. Bila sam zbunjena pre osam godina, i danas sam zbunjena. Sve mi je jasno, sva su mi lica poznata, ali mi se rastajemo. Bili smo zajedno osam godina i sada, posle osam nezaboravnih godina moramo da se rastanemo? Kako da to shvatim? Mi više nismo samo drugari iz odeljenja, mi više nismo zaljubljeni jedni u druge jer mi nas smatramo kao jednu porodicu. Uvek smo bili tu jedni za druge, složni, samouvereni, inteligentni, najlasniji i najnemirniji đaci u školi. Oduvek smo bili jedinstveni, originalni. Nikada se nismo uklapali u okolinu, bili smo svoji, iako to u većini slučajeva nije po nekim dosadnim školiskim pravilima. Imali smo dovoljno poštovanja za sve nastavnike, pedagoga, direktora, sekretaricu, tetkice, za sve. Ostaćemo zauvek zapamćeni u toj školi, to je sigurno. Niko od tih ljudi, nikada neće zaboraviti to odeljenje koje je, konstantno, od prvog razreda bilo najnemirnije. Mi smo živa vatra, svi to znamo, ali mi uskoro nećemo biti mi. Uskoro se rastajemo i nestaje sve šta smo toliko godina gradili, to prijateljstvo, poverenje, ljubav, ta porodica nestaje. Sve će se pretvoriti samo u sećanja. Provesti po pola dana svakog radnog dana sa tom vatrenom ekipom je postalo navika. Nakiva koja je prešla u potrebu. Toliko smo se zbližili da je to jednostavno neopisivo. Postali smo prava porodica. Normalno je da će svako posle osnovne škole upisati šta želi, ali to znači da će naša porodica biti razbacana po svetu. Zašto je svaki rastanak toliko težak? Zašto toliko boli i ostavlja za sobom ogromnu prazninu koju je nemoguće zaceliti?


Da li ću izabrati pravi put? Znam da mi neko drugo odeljenje i neki drugi ljudi nikada neće moći da zamene vas, ali se ipak nadam da će koliko-toliko uspeti u tome. Mi smo bili i ostaćemo jedinstveni. Ostaćemo zauvek jedni drugima u srcu, ali se više nećemo toliko viđati. Više nećemo provoditi toliko vremena zajedno, to me boli. Isto društo će se za 10 godina ponovo naći na proslavi mature, ali do tada će svako biti već izgrađena ličnost, više nećemo biti isti. Rastajemo se, zauvek. Sve ostaju sećanja i ništa više. Naša porodica re rasipa poput bisera. Vredi, jer će svako stvoriti svoju pravu porodicu. To je jedino lepo u ovom rastanku.

_________________________________

 

Rastajemo se


Prolazi i poslednje proleće mog osmogodišnjeg školovanja, prolaze i nestaju školski dani u ovoj školi za koje me veže mnogo lepih uspomena. Osećana se neprekidno smenjuju kao dan i noć. Šta se to zapravo zbiva u meni i oko mene. Zašto se tuga i sreća smenjuju kao godišnja doba, samo mnogo češće?

 

Zašto? Odgovor je duboko u mojoj duši u mom srcu. Sama pomisao da se rastajemo sa svojim drugovima i drugaricama, da jedno moje veliko prijateljstvo lagano iščezava u nepovrat, a zajedno sa njim odlazi i deo mog detinjstva, dovodi me do suza. Da, do suza koje se lagano kotrljaju niz moje lice. Četiri godine provedene zajedno u istoj klupi, u istoj školi, pamtićemo svako na svoj način. Sačuvaćemo lepe trenutke, što smo zajedno doživljavali, nezaboravne ekskurzije, izlete pa i po neku prepreku između nas. Dani tako brzo prolaze, a ja sam sve više tužan.


Rastaćemo se uskoro, a u srcu nosićemo lepe uspomene i doživljaje koje smo zajedno proveli. Biće mi žao kada se budem rastao od svojih drugova i drugarica. Sećam se svega kao da je juče bili, kada smo prvi put u školu pošli. Sve nam je bilo čudno, nepoznato, ali ubrzo smo se sprijateljili. Od nas devetnaest svako će krenuti svojim putem kao klikeri kada ih bacite niz stepenice. Osam godina prohujalo je brzo, za tren i svako na svoju stranu ide. Shvatili smo da vreme prolazi i da na svoje postupke moramo paziti. Ali kada odete u neku novu sredinu, setite se lepih dana našeg zajedničkog školovanja.

 

Aleksandar Krišanović 8/2

_________________________________

 

Rastajemo se


Jedna mala devojčica hoda stenovitim putem. Spotakne se i opet se podiže. Stiže do jednih starih vrata, otvara ih i ugleda svoj put posut laticama ruža. Dodirne jednu belu ružu, ubode se i malo zaplače. Hoda i dalje tom stazom u nedogled.

 

Čim se probudih shvatih da je to bio samo san, ali ne i običan. Shvatila sam da je gotovo sa mojim detinjstvom, sa lutkicama i malim medama, sa prepisivanjima i sa ljubavnim pisamcima, da je sve to gotovo. Samo zaklapam oči, puštam da slike prolaze pored mene i sve nestaje kao magla oko podneva. Drugovi su mi postali kao porodica, nastavnici kao familija. Teško mi je da ne zaplačem, guše me suze, poneka i krišom sklizne, ali je brzo obrišem da niko ne primeti. Nema više dobacivanja i maštanja u nedogled. Sve je to izbrisano. Rado ću se setiti svega, jer me sve ushićuje, osmeh moje drugarice, pozdrav mog druga. Znam da ću upoznati sve ljude, ali nikada neće biti kao pre. Tišina prazne učionice me ubija. Brige me savladavaju, svaka reč mojih drugova me raduje.

 

Pokušavam da uživam ali ne mogu, previše je sećanja za ovih osam godina. Rasućemo se kao šljive kada ih moj deda strese za rakiju. Neki će biti zajedno, a neki ne. Osećam da mi u grlu stoji preveliko parče mesa i da me guši. Potok suza me nadvladava. Sve će mi ostati u sećanju, Molim boga da ih vidim, da se opet nađem s njima. Zbogom mojih četrnaest godina.

 

Aleksandra Jović 8/1

________________________________

 

Rastajemo se


Kako se bližio kraj školske godine, tako sam sve pažljivije posmatrala svoj razred – trideset čupavaca radoznalih pogleda i nestašnih pokreta. Na ovaj čudni brod ukrcali smo se pre četiri godine uplašeni, zbunjeni i stidljivi. Tada prvo septembarsko zvono nije označilo samo početak nove školske godine. Za nas ta zvonjava je značila i početak zajedničkog života, školovanja i druženja. Kako su časovi prolazili, veliki odmori jurili kroz naš dnevni raspored, mi smo se sve više upoznavali, družili, sprijateljivali, pa i zavoleli.

 

Nismo uvek bili deca iz roditeljske i nastavničke mašte. Osam godina smo šarali klupe i pisali svoja imena. Osam godina smo se po hodnicima i učionicama gađali, tukli, svađali, lagali, ali smo se i dobro zabavljali. Bilo je svađa bez razloga i s razlogom, kazni i ukora, časova i bežanja, gađanja bilo papiricima, bilo gumicama ili torbama. Sada se jasno sećam svih naših dogodovština, provala, ljubavi, izleta, ekskurzija...

 

Nastavnici su nas "rešetali" raznim pitanjima iz gradiva, ali mi se nismo dali. Zajedno smo otkrivali nepoznate svetove Vavilonaca i Spartanaca, Njutnjovih zakona, matematičkih teorema i gramatičkih pravila. Smejali smo se i svojim i nastavničkim pehovima, lapsusima i šalama. Vremenom i ona stroga i namrgođena lica naših vodiča kroz nepoznato, postajala su nekako mekša, nasmejanija i draža.


Sada smo na cilju ove, a na početku nove trke. Pitanja se množe, a osećanja su pomućena. Kuda dalje i s kim? Kako se rastati? Ko će me podržati?...

 

Ipak, bez obzira na neizvesnost budućnosti, uživajmo u svakom trenutku sadašnjosti. Još smo na okupu, još se razumemo. Veza je i dalje jaka. Da se ne bi prekinula nikada, da bismo se prepoznali kada čuperak osedi, želela bih da porucim svojoj generaciji: "Sakupimo sva naša zajednička sećanja ukrašena drugarstvom i ljubavlju i zaključajmo ih u srce zauvek. Možda će taj biser zajedništva biti jedini znak prepoznavanja kada nam sedi pramenovi umire kovrdže. Taj biser pomoći će nam da se prepoznamo".

loading...
3 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Rastajemo se

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u