Raskrsnica

"Bar me gledaj u oči dok plačem". Uzdisala je teško. Nije mogao. Koliko god da je lagao, da se pretvarao, ona mu je značila. Neće moći da zaboravi onaj prvi put... kada je dotakao njene usne i poželeo da to potraje. Da nije tako komplikovano. Da ne zaboli.

Nije želeo da ubaci osećanja, ali se sponatano sve dogodilo.

"I razara me. Kada šetamo na ulici, stiskaš moju ruku. Osećam da ti prijam... i kada se neko pojavi, brzo je ispuštaš. Da nas ne vidi svet. Dosta mi je skrivanja, tajni, bola."

Nekako nije smeo ništa da izusti. Govorila je istinu. Onu istinu koja se zataškavala pod prvim pahuljama snega. Oči su joj se caklile. Prepune suza. Ali, one su bile tako teške, pune olovnog bola. Razbile bi patos kada bi se o njega udarile.

"I prvi put kada si očešao ruku uz moju butinu, sasvim slučajno... kao... i prvi put kada si mi poljubio grudi... sve ću pamtiti. I to kako me je peklo, svaki put kada si posle mene išao njoj."

On podiže pogled. Tužan je. Oseća da je ovo rastanak, koji će promeniti i njega i nju, i njegovu vezu.

"I kriva sam, kao svaka žena kada se zaljubi, zanese, vetar je odnese..."

Sa crvenim pišemo sve što je važno. Ispisaću tvoje ime sa crvenim markerom na kapke i podvućiću te. I onda ih nikada više neću otvarati, iz straha da te ne izgubim.

Vetar je duvao, svet je žurio, oni su stojali jedno naspram drugog. On zagledan u njene usne, modre od tuge. Ona u njegove, crvene od njenih poljubaca. Razmazio ju je i teško joj je da ode.
Vetar ih je vezao, sve sa mašnicom od prašine.

"Nedostajaćeš mi, lepotice." Bilo je sve što je uspeo da prozbori.

I nedostajala je.

Autor behappy