Provincija

Vreme se meškolji. Oblaci nad blatnjavim ulicama zaklanjaju ionako stidljivo sunce. Sneg kao apstraktni pojam. Sve je ovu zimu navelo na preljubu. Mala mesta. Mesta u unutrašnjosti. Neko ih naziva provincijama.

Sreda je, veče. Biblioteka organizuje promociju knjige pisca koji je prvi put došao u ovo mesto. Za njega znaju malobrojni ljudi koji vole da čitaju. Poeziju. Ume da piše. Njegovo pisanje je angažovano: misli da je nemoguće ostati izvan okvira politike. Kaže da je sve umetnost, da je samim tim i politika umetnost. Na stranu što je i sam član partije... Na stranu sve.

Književno veče u provinciji - kao provincija sama. Ulazi organizator sa rečima: "Da vidim koliko vas je... Dobro... Mhm... O, zdravo! Ćao! Dobro veče! Gimnazijalci su stigli? A tu ste... Sačekaćemo još jedan razred hemijske škole, pa ćemo početi".

Svi ti ljudi koji čine publiku, mladi ljudi, došli su po nalogu. Grad od oko 75000 stanovnika ne može da popuni salu od pedesetak mesta. U okvir pripreme programa našao se poziv srednjoškolcima koji će dobiti kod profesorke plus zato što su došli da "statiraju". Bila je tu i nekolicina izgubljenih slučajeva stanovništva preko 30. Našli svoje mesto u poslednjem redu i ćute.

Kultura živi u ljudima. Što je manja poseta izložbama, promocijama ili predstavama, veća je verovatnoća da su ljudi, a samim tim i grad, bliži nestajanju: jednoj tihoj smrti koje niko neće biti svestan - jer se od kulture ne živi. (I svi ti ljudi koji se pri spominjanju kulture, pozivaju na Gebelsa, i njegovo "hvatanje za pištolj"... Tišina!) Radnici u kulturi, ili izobličeni u birokrate, ili nedovoljno motivisani (obrazovani, informisani) da bilo šta pokrenu (pa organizuju kao kulturnu manifestaciju npr. plivanje za bogojavljenski krst), ili neuki da od ove oblasti naprave "biznis" koji će "prodati proizvod" - učestvuju u tom nečujnom ubistvu jednog kolektivnog bića. A država, naravno, to niti vidi niti je interesuje: ona je kroz svoj budžet za kulturu rekla sve.

Poruka koja se šalje: kulturi je mesto (u slučaju da ga ipak nađe) u prestonici. Sve izvan toga je sitan ulov po kojeg entuzijaste. Elitizam u kulturi se ne ogleda toliko u njenom akademskom obličju, već prvenstveno u lokalnom određenju. Mala mesta, po prirodi, moraju da se bore za publiku, a samim tim i sadržaje. Od urbanih sredina se očekuje nešto drugo. Nešto više od posete rođaka i prijatelja promociji knjige pesama. A to gradovi u unutrašnjosti ne pružaju. Zato je provincijalizam njihovo glavno obeležje, ali ne kao prostorna kvalifikacija, nego kao - malograđanština.

Onaj pesnik s početka, počastvovan je mladom publikom. Misli: ima nade za ovu zemlju. Njega su, kasnije, možda obavestili da je publika tako mlada ne zato što su mladi ljudi prirodno zainteresovani za poeziju, nego zato što im je priprećeno da će dobiti neopravdan čas ako ne budu došli u zakazano vreme. On ne zna da neko drugi na njegovom mestu nije dobio ni takav "štimung", i da je svoje pesme čitao u praznoj sali dvojici slučajnih prolaznika koji su se u datom momentu tu zatekli sklanjajući se od kiše.

Istina: nisu sale baš uvek prazne - znate, nekada su gosti političari, nekada pevačice, a nekada poznata lica TV programa. Jer danas svako može da objavi svoja pisanija. Ali ne i da bude pisac.

Provincija - e, ž. lat. provincia - 1. područje izvan glavnog grada, unutrašnjost 2. a. ist. u Rimskom Carstvu područje pod upravom predstavnika centralne carske vlasti. b. pokrajina, oblast 3. u katoličkoj crkvi, nekoliko biskupija pod upravom jedne nadbiskupije 4. fig. kulturna zaostalost, malograđanština. (Veliki rečnik stranih reči i izraza, 2007)