Prijatelji zauvijek

Vjerujem da se sve velike stvari dešavaju sasvim slučajno. Ili ne? Možda je to ipak sudbina? Da li je? Bilo je obično, toplo, ljetnje veče. Izašla sam sa majkom u šetnju. Bila sam nezainteresovana i ništa mi nije bilo zanimljivo, svakodnevni prizor. Ipak, nešto mi je privuklo pažnju. Među gomilom prolaznika, protrčalo je nekakvo, malo, bjelkasto, paperjasto stvorenjce. Najednom se u toj istoj gomili izgubilo. Sva moja čula su bila fokusirana na njega i samo na njega. Pomislila sam: - Možda mi se samo učinilo? Tada sam osjetila uz nogu nešto nježno i mekano. Spustila sam pogled i ugledala sam bjelkasto, čupavo, pomalo smiješno kuče, toliko duge dlake da mu se oči nijesu vidjele. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Kriknula sam od sreće, tako da se i kuče zbunilo i udaljilo se od mene za nekolika koraka. Dozivala sam ga, i iako je potrajalo, nesigurno mi je prišlo. Kada sam mu sklonila čupave, dugačke šiške, vidjela sam te divne oči, kestenjaste i krupne, sa nekom mješavinom radoznalosti i straha. Razmišljala sam: - Da li da ga uzmem ili ne? Bila je to teška odluka: ako ga uzmem, spasiću ga teškog života na ulici i svih okrutnih ljudi koji žele da mu naude. A šta ako ipak ima svog vlasnika koji ga voli i traži? Pa, da ga ima sigurno ne bi bio na ulici. Preklinjala sam majku da pristane. Iako se i njoj svidio, pred njom je bila teška odluka, a pritom smo i bili kod djeda. Odlučili smo da je odvedemo sa nama, nadajući se da će djed prihvatiti da bude u stanu, dok smo kod njega.

Krenuli smo ka stanu, dok je kučence sigurnim koracima išlo za nama. Kada smo stigli do ulaza ušla sam, misleći da nas kuče prati. Okrenula sam se, i vidjela kako kuče čeka pred vratima. Bilo je nesigurno i nije se usudilo da uđe. Uvela sam ga sa sobom, dok je sporo hodalo i pratilo nas. Kada smo ušli u stan, dočekali su nas djed i baka, koji su bili oduševljeni kučetom. Moj djed, meka srca, je vrlo rado dozvolio kučetu da ostane. Dali smo mu nešto hrane, iako je bilo uhranjeno, ipak je bilo gladno. Okupali smo ga, u čemu je uživalo, prijalo mu je češkanje i topla voda. Dobilo je ime Fibi. Našli smo joj adekvatno, toplo, mekano mjesto na balkonu.

Kada smo se vraćali kući, nije pravila probleme, već nas je bez povodca pratila i bila poslušna i vjerna. Mnogo puta joj se pružila prilika da ode i ostavi nas, ali se uvijek vraćala nama, jer nam je bila zahvalna što smo je spasli od neizvjesnog i opasnog života na ulici.

I sam Mark Twain je jednom izgovorio jednu, pomalo gorku istinu: - Ako prihvatiš gladnog psa i nahraniš ga, on te neće ujesti. To je razlika između psa i čovjeka. Iako je moje srce toliko veliko da prihvati sve usamljene i napuštene pse, moj dom nije. I zato se nadam da za svakog napuštenog psa postoji neko srce i topla ruka, koja će ga grijati i štititi ga.

Priredila Kontic Kristina VII 4