Priča o Stojadinu Mirkoviću

Srpski elektronski i štampani mediji su, počekom oktobra 1991, posle velike eksplozije u Bedeniku kod Bjelovara, javili da je major JNA Milan Tepić, posle odsudne odbrane, digao u vazduh vojno skladište municije i opreme. Vatrena pečurka pored komandanta progutala je i jednog vojnika, kojem se u početku nije znalo ime.

Od tog tragičnog dana prošlo je 22 godine, a naša šira javnost još gotovo ništa ne zna o vojniku Stojadinu Mirkoviću, devetnaestogodišnjaku koji je mladi život žrtvovao za spas, kako je tada mislio, svoje otadžbine.

Ovo je dakle istinita priča o golobradom mladicu iz sela Gornje Leskovice kod Valjeva, kako je dospeo u Bedeniku,gde se ginulo,i sta se sve desavalo pre ,u toku i posle eksplozije. Stojadin Mirković otišao je na odsluženje vojnog roka 28. decembra 1990. godine, u Banja Luku. Radostan što što mu se ostvarila želja da svoj dug otadžbini odsluži u elitnim jedinicama JNA, Stojadin je ušao u krug kasarne, ne razmišljajući mnogo šta će ga na putu sticanja znanja i veština snaći. Njemu je bilo važno da časno i pošteno odsluži vojni rok, izuči za vozača oklopnog borbenog vozila, postane pravi tenkista. O političkoj situaciji u zemlji Stojadin nije mnogo razmišljao, niti je, pak, u to bio dovoljno upućen, on je smatrao da je njegovo da sluša starešine, uči, i da izvršava sve vojničke obaveze.

U pismmu koje je uputio rodbini, naglašava: "Celi dan su obaveze. Nije loše, ali je bolje kod kuće. Banja Luka je lep grad, ali još ne možemo da izlazimo. Dođite mi na zakletvu, 12. januara 1991. godine."

- Otišli smo na zakletvu u Banja Luku - priča majka Anica. - On u stroju, a mene podilazi neka jeza, ne mogu da ga se nagledam. Kada se ta svečanost završila, krenemo u grad. Nas šestoro. I hoćemo u prvu kafanu, da nešto popijemo. Kad Cole kaže: "Ne, tu ne može." Mi hoćemo u sledeću, a on ponovo: "Ne može ni tu, zabranjeno nam je." Odemo u treću - tu može! I taman sedosmo, kad prema našem stolu ide čovek u civilu i pravo prema mom Coletu. On ustaje, pozdravlja ga, ovaj ga nešto pita... Posle nam kaže: "To je starešina koji je zadužen da nas kontroliše. I u gradu moramo da se pridržavamo vojničkog reda i discipline." - seća se majka Anica. - Posle zakletve došla sam kući pomalo zabrinuta. Nisam razumela političku situaciju, ali me je uplašilo to što se ne sme u svaku kafanu ulaziti. Osećala sam da se nešto veliko i teško sprema svima nama... A Stojadin se redovno javljao, da majci smanji brigu.

"Zdravo mama!!!... Sad sam se vratio sa vožnje, pa požurih da ti se odmah javim, da se ne bi naljutila. Ovde pada sneg, a mi na obuci u onom vozilu što sam ti pokazao kad ste bili ovde. Super je mašina, već sam mnogo naučio... Nemoj da se sekiraš za mene, proći će i ova godina. Ako ste u mogućnosti, pošaljite mi neki paket, ne mora da bude nešto naročito: malo suvog mesa i neke kolače. Možda dođem na odsustvo negde za Đurđevdan, a možda i na nagradno. Piši. Vojna pošta 9855/15 78002 Banja Luka."

"Zdravo mama... Imam samo još 15 dana ovde, a zatim, idem u prekomandu. Pripremam ispite iz vožnje i održavanja, po­lažem za vozača borbenog vozila, a posle sa ovom dozvolom mogu da vozim sve građevinske mašine u civilu. Nemojte da se sekirate za mene, nadam se da će mi biti još bolje u prekomandi..."

Prošlo je i tih petnaest dana Stojadinovog vojnikovanja u Banjaluci, položio je s odličnim uspehom obuku za vozača oklopnog borbenog vozila. Nije mu se posrećilo da, kao najbolji, ostane u Centru, i obučava no­ve vojnike. Pripremao se za prekomandu, jer se u Jugoslaviji vojnopolitička situacija dalje komplikovala, a najbolji su morali da idu na najodgovornija i najteža mesta.

Pre odlaska u prekomandu još jednom se javio majci Anici pismom iz Banjaluke, sa sadržinom koja ju je iznenadila.

- U maju 1991. godine dobila sam pismo od mog Coleta nekako drugačije sadržine od prethodnih. Vide­lo se da ga nešto muči, ali to ne može da kaže. Na kraju, kao uzgred, napominje: "Ako izbije rat u Hrvat­skoj, moja jedinica će biti prva na udaru..." - ističe majka Anica.

Odredište njegovog daljeg vojnikovanja bilo je Bjelovar, vojna pošta 4848/16. Odatle će ubrzo krenuti u vojni objekat Bedenik, dvadesetak kilometara udaljen od grada. Tamo je skladište borbene tehnike i muni­cije za koje su hravatski bojovnici bili posebno zainteresovani, jer bi osvajanje za njih značilo veliki ratni plen, kojim mogu da nastave dalja borbena dejstva u odvajanju od Jugoslavije.

Sa novog odredišta odmah se javlja majci i rođacima Mići i Doci: "Ovde kod mene je stanje još uvek mirno. Vreme je toplo. Nemam mnogo šta da vam pišem, ali imam jed­nu molbu. Mićo, molim te pošalji mi jednu svesku A4 format sa tvrdim koricama, jer ovde ne mogu da kupim, pošto ne izlazim u grad, a u kantini nema. Pošalji mi neke makazice za papir i lepak za hartiju..." Sveska je upućena, a da li je stigla do njega to niko ne zna. Dolazili su teški dani za sve starešine i vojnike u Bjelovaru i Bedeniku. Vreme odluke se bližilo.

- Bio je veoma srećan kada je sa regrutacije stigao kući i svima objavio da ide u tenkiste - ponosno priča ujak Radisav. - Mislim da se ugledao i na oca Živojina, koji je služio u Titovoj Gardi, i na dedu po ocu Radivoja, koji je bio kraljev gardist. Dugi dani nemirnog leta 1991. godine, teško odmiču. U Hrvatskoj se velikom brzinom širi opšta netrpeljivost i antisrpska histerija, koja preti da zahvati i Bosnu i Hercegovinu... Stručnjaci procenjuju da u toj, još uvek, jugoslovenskoj republici ima pod oružjem oko 100.000 bojovnika. Reke izbeglica idu prema Srbiji! Srpske oblasti u Republici Hrvatskoj još uvek opstaju... Strepe majka Anica, brat Dobrivoje i ujak Radisav i mole se Bogu da njihovom Coletu bude sve najbolje.

Poslednje pismo majci:

Da majka ne brine, javio se pismom. Ono će, tako je sudbina htela, biti i poslednje: "... Mama ja sam u kasarni u Bjelovaru. Nemoj se sekirati, jer sam na sigurnom mestu. Kod nas nema problema, a i smiriće se ovo...", tešio je majku i rodbinu Stojadin, iako je znao da se stvari svakim danom pogoršavaju. "... Ako imaš mogućnosti, pošalji mi neki paket. Pripremi one kolače na presu i dodaj još nešto, jer znam da nemaš para, da jedva sastavljaš kraj s krajem. Nemoj da pomisliš da sam bekrija, ali ako imaš pošalji mi i litar rakije da počastim drugove..."

Spakovala je sve što je želeo. I rodbina, kada je čula da se njihov Cole javio posle prekomande, želela je da u paket stavi svoje pozdravlje, makar rumenu jabuku, za zdravlje. U paket je stavljeno i opširno pismo koje je započela majka Anica s najboljim željama, a završili brat Dobrivoje, ujak Radisav i ostali rođaci: Milivoje, Vesna, Dragan... Paket je otišao u Bjelovar, a da li je i stigao do odredišta?

- Tih dana se u Hrvatskoj pakao produbljuje. Bjelovarski garnizon, čiji je komandant pukovnik Rajko Kovačević, hrabri Grmečlija iz Velikog Radića kod Bosanske Krupe, šesnaestog jula 1991. godine, posetio je general Vladimir Trifunović. Major Milan Tepić, pomoćnik komandanta za borbenu tehniku, zapisao je u svoj ratni dnevnik. "Situacija nikakva. Svi smo tužni, beznadno tužni posle slovenačkog noža u leđa. Mnoge starešine su potištene. Ne znaju šta im je sa porodicama. Ostalo se bez novca. Pušači nemaju cigarete i hrana nikakva. Neizvesnost na sve strane. Od generala svi zdušno tražimo da idemo iz grada prema poligonu u Gakovu, jer tamo prema Grubišnom polju i Daruvaru su srpski krajevi. Pitamo šta je sa obećanom popunom, jer nova hrvatska vlast otvoreno naoružava stanovništvo, mađarska granica je potpuno otvorena, a na svim putnim pravcima postavljaju se mnogobrojne barikade. General Trifunović nas hladi konstatacijom da preterujemo. "Ništa neće tako biti, kao što vi mislite", kaže. "Biće gore", kaže major Stefan. General nam još dosoljava ranu da je naređenje odozgo da se svaki objekat mora čuvati i braniti od eventualnih provokacija. Jedan kapetan pita generala šta će biti sa porodicama starešina. General Trifunović mu nije ništa odgovorio. Mi od maja ne izlazimo iz kasarne, pucaju na stražare i zaustavljaju naša vozila, a on nema ni reč da kaže."

U Srbiji i drugim krajevima se sa zabrinutošću prati vojno-politička situacija u Hrvatskoj! U narod se uvukla nekakva crna slutnja. Nespokoj i u porodici Mirković. Cole se ne javlja, a niko ne ume, ili neće, da kaže šta se zapravo zbiva u Hrvatskoj, posebno u Bjelovaru, gde on služi vojni rok. - Vidiš, Milane, situacija je sve gora i gora. Korpus nam je otišao k vragu. Moral posle Slovenije nikakav. Nego da vidimo šta ćemo da radimo. Kakve ti imaš prijedloge? - pita na jutarnjem referisanju pukovnik Kovačević majora Milana Tepića, svog pomoćnika. "Druže pukovniče, zmije će da rade svoj posao, a mi ćemo raditi svoj. Imam obaveštenje da civili pod oružjem svakodnevno i upadljivo se muvaju oko našeg skladišta u Bedeniku. To je, ipak, dvadesetak kilometara od Bjelovara. Ja bih vam predložio da Bedenik bude moja briga."

To su bili dani odluke i dani akcije. Ništa se nije smelo prepuštati za sutra. Svi su to u Bjelovaru znali, pa i vojnik Stojadin Mirković. Mirno je prihvatio naređenje da sa grupom vojnika obezbeđuje vojno skladište. Kada je video da iz vozila izlazi major Milan Tepić osetio je olakšanje. Vojnički pozdrav, a zatim raport starešini: „ ...Druže majore, oni i po noći dolaze autima, ovde, do ulaza kapije. Puštaju glasno muziku, izađu na minut-dva, nešto se došaptavaju, pokazuju nešto prema našoj spavaoni i onda idu. I tako po nekoliko puta na noć.

To traje danima ..." Odnekud su se oko Tepića i Mirkovića sjatili i ostali vojnici. „Oni nam ne misle dobro, iako mi nikome ne mislimo zlo", saopštavao je svojim vojnicima major Milan Tepić.

"To ste i sami mogli da zapazite kad izađete u selo. Zato moramo biti svi ko jedan. Prekidamo potpuno s pojedinačnim izlascima, nego samo u grupi i sa oružjem. Na provokacije nećemo nasjedati. Od nas neće dobiti ni mrvu povoda, mada ga oni neće ni čekati. Tehnike i oružja imamo i previše u našem skladištu. Moramo sa svim ovim znati rukovati".

Major Tepić je sa svakim vojnikom ponaosob razgovarao. Hteo je da se uveri koliko je ko sposoban i gde će moći najviše da doprinese uspešnoj odbrani. Vojnika Stojadina Mirkovića, kršnog planinca, Valjevca, odmah je zapazio, kao vrednog, odlučnog i poštenog mladića, iako i Mirković nije krio zabrinutost za okolnosti koje će se dešavati.

U skladištu Bedenik kraj Bjelovara, tog septembra 1991. svaki dan je teži od prethodnog: ostrašćeni napadači navaljuju sve većom snagom - hoće da zauzmu skladište i dočepaju se sjajnog plena - vrhunske tehnike i modernog naoružanja, uz mnogo municije. Svakodnevno se puškara, obostrano.

Milan Tepić, komandant skladišta, u svoj ratni dnevnik zapisao je: „Dvadeset šesti septembar 1991. Poslednjih dana niko od nas nije čestito ni trenuo. Na san niko ne misli. Imamo odličan položaj, a da nas je više, ustaše nam ne bi mogle ni pera odbiti. Ne mogu uspostaviti nikakvu vezu s Banjalučkim korpusom. Oni su nam jedina šansa da se izvučemo iz ovog osinjaka... Stojadin mi kaže da je pogodio crnca koji je već tri dana na tavanu jedne štale preko puta glavnog ulaza u skladište... Danas sam završio miniranje skladišta - desetak kapisli sa detonatorima. Jedini problem je što mi je nestao detonacioni uređaj. Ali, tu je akumulator iz mog auta... Koristeći oblačnu noć vojnik Stojadin Mirković je hitronogo, za tili čas, izvadio akumulator iz moga auta i donio ga u skladište... Stariji vodnik Ranko Stevanović, divan Nišlija (koga su kasnije Hrvati streljali), referiše mi da smo ustašama nanijeli značajne gubitke. Mi imamo samo jednog ranjenog... "

Hrvatski bojovnici i dalje napadaju. Pozivaju na predaju, nude majoru Tepiću pasoš i put u inostranstvo, ukoliko preda skladište.

Majorov govor vojnicima:

Umesto odgovora nestrpljivim napadačima, major Tepić se obraća svojim vojnicima: - Ne znam koliko ćemo moći ovako još izdržati, oni će žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbegavaju da udaraju po skladištu, jer ovo što mi imamo ovdje, za njih je više nego dragocjeno. Isključivo je moja briga da oni to ne dobiju u ruke, jer možete samo zamisliti kakva bi to bila tragedija za naš narod. Ovo je moja davna odluka i molim da se ne komentariše. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Dakle, ne zamjerite mi ako sam negdje prema nekom od vas pogriješio, ali ja hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć: da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi! Neka neko od vas sačuva ovaj moj ratni dnevnik!.

Osvanula je nedelja, 29. septembar 1991. godine. U glavnom skladištu major Milan Tepić je sam. Vojnik Stojadin Mirković je u transporteru. Ostali su se, pod okriljem noći, rasporedili i dobro utvrdili nešto dalje. Tako je tražio major. Oko skladišta mrke prilike pogureno pritrčavaju ogradi. Očigledno: sprema se odlučujući napad na skladište! Zna to Milan Tepić, koji čeka samo pogodan trenutak za ostvarenje svoje velike odluke. U transporteru Stojadin napregnuto prati sve što se dešava izvan ograde. Gleda vojnike kako se gomilaju. A onda mu naglo udari krv u glavu, grunu neka nova nadljudska snaga, pa gotovo glasno izgovori: "Moramo se braniti, sloboda nema cenu!"

U tom trenutku začu grmljavinu tenka u pokretu. Na njemu šahovnica. Ispred kapije napadači likuju:

"Pre­dajte se, garantujemo vam život, bez obzira što ste agresori! Evo, vidite, imamo i vaše tenkove!" Svakog trenutka ratni pakao treba da započne. Major Tepić daje znak svojim vojnicima da raspale punom snagom. Mirković dočekuje naređenje kao jedini spas: iz transportera započinje da kosi napadače. Transporterom neprekidno šeta da bi učinak bio što bolji. Razvija se prava rovovska borba. Milan Tepić spazi svog bivšeg kolegu Vugleca, kojeg sa još dvojicom Mirković pokosi rafalom iz transportera. Odjednom, iznenada, navala utihnu. Čak se i tenk povukao. Izgleda da ga je Mirković pogodio u žiroskop. Svi u skladištu znaju da je ovo zatišje pred buru, glavno tek dolazi. Bojovnici će udariti s leđa. Major Tepić želi da spase vojnike. Daje znak Stojadinu Mirkoviću da izađe iz transportera i da ide napred među ostale drugove.

Neka bace oružje i neka se predaju. Mirković je samo odmahnuo glavom: ne dolazi u obzir, kao da kaže.

To je jedino naređenje koje neće izvršiti, rekao je još juče. Major je mislio da se on šali, pa Stojadin je tek počeo da živi. Tek mu je devetnaesta. Vojnik Stojadin svoju odluku nije želeo da menja, on je ovu borbu shvatio kao odlučujuću borbu za Jugoslaviju, za opstanak svojih najbližih: majke, brata, ujaka i svih mladića iz svog kraja; za tako velike uloge nije žalio da položi i svoj život. Reski rafali bojovnika ponovo ga vratiše u stvarnost. Započeo je odlučujući napad. Napadači svoj krvavi pir započinju s leđa Tepićevim borcima. Odnekud "zolja" dolete i pogodi transporter. Ote se jauk ranjenog Mirkovića, ali vatra iz transportera ne prestade. Iako teško ranjen, Stojadin je nastavio svoju herojsku borbu. Začu se fijuk i nova „zolja" ponovo udari u transporter. Stojadin Mirković se više nije čuo. - Stojadine, posebno će mi platiti za tebe - ote se iz duše majora Tepića.

Jurišnici su navaljivali kao besni psi, major Tepić je to i čekao. Želeo je da im što skuplje preda skladište. Kada je video jednog koji je pokušao da povuče obarač i usmrti ga, spustio je žicu na „minus" akumulatora. Odjeknula je strahovita eksplozija! Sto sedamdeset tona eksploziva, a sa njim i sva tehnika, poleteli su u vazduh. Sinula je svetlost u po bela dana. U Bjelovaru su mislili da se dogodio zemljotres. Ogromna bela pečurka videla se do Garešnice i mađarske granice. Veliki krater i uništena i povaljena šuma u Bedeniku delovali su sablasno. Bilo je trideset minuta pre podneva. Garnizon u Bjelovaru pao je u prvi sumrak. Stojadin Mirković i major Milan Tepić, uzleteli su u legendu.

O eksploziji skladišta Bedenik kod Bjelovara zvaničnih informacija iz Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu u Beogradu nije bilo. Ko je tamo poginuo i kako se drama odvijala? Neproverene informacije govorile su da je sa majorom Milanom Tepićem, koji je skladište digao u vazduh, da ne bi palo u ruke napadačima, poginulo i nekoliko desetina vojnika. Kasniji izveštaji sa mesta događaja, međutim, govorili su da je na mestu tragedije izgubio život samo major Tepić, jedan podoficir i jedan vojnik.

U familiju Stojadina Mirkovića uvukli su se tuga i bol. Počeli su da kucaju na svaka vrata gde bi mogla da se dobije bilo kakva informacija, kad prave nije bilo. Nudili su im samo spiskove mrtvih i povređenih. Na tim spiskovima nije bilo njihovog Coleta. "Živ" je - zaiskrila je nada u suznim očima majke Anice. Posebno onda kada su ujak Radosav i Milan Andrić, radnik „Strele" iz Valjeva, saznali da su ostaci razbijene jedinice JNA iz Bjelovara sada negde na ratištu zapadne Slavonije, u zoni koju drži Banjalučki korpus.

Da li se tamo bori i Stojadin Mirković, vojnik iz Gornjih Leskovica kod Valjeva? Odgovor iz Banjaluke tražila je porodica posredstvom vojske. Stigao je odgovor da je vojnik Stojadin Mirković živ i zdrav i da je negde na položajima kod Novske. Informacija je, kažu, dobijena na osnovu izjave neposrednog starešine I dvojice vojnika. Da bi svaka sumnja bila otklonjena telefonom je potpukovnik Popović potvrdio tekst sa telefaksa, naglasivši da će insistirati da Stojadina kazne zato što se nije javio kući. Sve te vesti podgrejale su nadu majke Anice da joj je sin živ. U školi "Miloš Marković" u Leskovicama, takođe, su uporni da saznaju istinu o svom učeniku.

Direktor škole Dragan Popović šalje u kasarnu u Banja Luku povratni telegram s kratkom porukom:

"Stojadine, zašto se ne javiš majci?" Odgovor, nažalost, nije stigao ni posle mesec dana. Opet je valjevski Sekretarijat za narodnu odbranu za­tražio objašnjenje od Banjalučkog korpusa JNA. „Na vaš zahtev proverili smo u VP 6372 - Banjaluka i dobili obaveštenje da je vojnik Mirković Ž. Stojadin dobro. Svi vojnici iz ove vojne pošte dobili su po dve dopisnice i naređenje da se jave svojim kućama. Porodica treba da očekuje da će uskoro dobiti poruku od vojnika." U potpisu, Služba za informisanje Banjalučkog korpusa.

Iz dana u dan porodica je čekala zvanični izveštaj. Ali vesti o sudbini vojnika Stojadina nisu dolazile.Istinu je pokušala da potraži sama. Opremila je majka svog brata Radisava Tripkovića i zeta Leku na put u Banja Luku. Posle nekoliko dana vratili su se potpuno slomljeni priznanjem potpukovnika Popovića iz Banja Luke da su, u slučaju vojnika Stojadina Mirkovića, raspolagali neproverenim informacijama. Porodica se obraća i najodgovornijim starešinama. Zahtev su uputili lično i general-pukovniku Životi Avramoviću, komandantu Pete armijske oblasti.

Odgovor generala Avramovića, stigao je 18. januara 1992:

„Poštovani roditelji... Na osnovu istrage koju je sprovela komisija SSNO za identifikaciju poginulih i povređenih pripadnika JNA, a posebno svedočenje vojnika i starešina pred ovom komisijom, nisam u mogućnosti da Vam još uvek pružim pouzdan i nepobitno istinit odgovor. Nažalost, prikupljena svedočenja vojnika i starešina su takva da oni veruju da je Vaš sin, vojnik Stojadin, poginuo u eksploziji skladišta Bedenik, ili u borbama vođenim oko Bedenika. Međutim, zbog razlika u iskazima među učesnicima ovih događaja, i nedostatka nekih drugih pouzdanijih dokaza i informacija, posebno od institucija Republike Hrvatske od kojih su i u ovom slučaju traženi izveštaji, ne može se konačno zaključiti da li je Vaš sin zaista poginuo ili nije..." Crveni krst u Zagrebu i Bjelovaru saopštava da Stojadina nema na njihovim spiskovima. Majka Anica i brat Radisav odlučuju da sami nastave traganje za svojim Coletom. Uključuju se u karavan autobusa koji sa majkama iz Srbije kreće u Hrvatsku. Kad su stigli u Bjelovar, iz grupe zarobljenih vojnika doveli su jednog mladića iz Čelinca kod Banja Luke, koji je posvedočio da je Stojadin Mirković poginuo u eksploziji skladišta u Bedeniku.

"Pa vratite mi dete, iako je poginuo", zajecala je majka! Umesto odgovora, pokazali su samo njegovo odelo. Surovu istinu potvrdili su i dugi očevici - učesnici krvavog pakla u skladištu Bedenik kod Bjelovara.

Njihova svedočenja objavio je Jovan Stojić, novinar iz Valjeva: - Ja sam u Bedeniku bio komandir voda. Dosta naših vojnika je, saznavši šta se sve priprema, pobeglo. Ostalo nas je desetak vojnika i starešina sa majorom Tepićem na čelu. Bili smo prinuđeni da na brzinu obučavamo pojedine vojnike. To sam učinio i sa Stojadinom Mirkovićem, koji je bio vozač transportera, ali je osposobljen i za nišandžiju.

Kada je tog kobnog 29. septembra nekoliko stotina bojovnika i meštana pokušalo da se dočepa ogromnog ratnog plena, nastao je pakao. Mi smo se borili sve do po podne kada su nas zarobili. Međutim, Mirković, koji je pokazao izuzetnu hrabrost, požrtvovanost i odvažnost, nije hteo da poklekne, niti da pobegne sa položaja. Borio se do poslednjeg daha da sačuva skladište, sve dok major Tepić nije skladište digao u vazduh." - Transporter iz kojeg je dejstvovao Mirković pogodila je „zolja". Njegovo telo su negde sklonili, ali nisu rekli gde. Svi naši vojnici su ostali živi. Jedino su posle dizanja skladišta u vazduh streljali starijeg vodnika Ranka Stevanovića iz Niša, koji je bio komandir straže. Desetak vojnika i ja, iako zarobljeni, nekako smo preživeli..."

Zvanično obaveštenje o vojniku Stojadinu Mirkoviću porodici je stiglo tek 12. maja 1992. godine. Telegram je stigao od Vojne pošte 9845 u Valjevu. U telegramu koji je potpisao potpukovnik Dragoslav Stanić, piše da je "prema do sada prikupljenim podacima od brojnih svedoka iz vojne pošte 4848 u Bjelovaru i iz podataka sa spiska poginulih u Bjelovaru, a koji je dostavljen od hrvatskih vlasti 20. februara 1992. godine, utvrđeno da je u Bjelovaru hrabro poginuo 2. oktobra 1991. godine Stojadin Mirković i da je sahranjen u Zagrebu na groblju Miroševac". Uz izjavu saučešća, potpukovnik Stanić poručuje da se preduzimaju sve mere da se telo pokojnog Stojadina prenese u rodno selo. Tuga i bol su zavladali ovim krajem. Majka Anica, Coletov brat Dobrivoje, ujak Radisav i tetka Stanica zavijeni u crno.

Kako odobrovoljiti hrvatske vlasti da isporuče posmrtne ostatke, bila je nova enigma koju su morali da rešavaju porodica, vojne i civilne vlasti. Inicijativa vlasti u Valjevu i Beogradu da se posmrtni ostaci što pre isporuče i dostojno sahrani junak koji je osvetlao obraz čitavog kraja, u Zagrebu nije nailazila na razumevanje. Procedura oko isporuke posmrtnih ostataka Stojadina Mirkovića trajala je gotovo četiri godine. Za porodicu je to bila večnost, tamnica bez izlaza, ali nije se pokleknulo - neprekidno su upućivali zahteve nadležnima, sve dok sredinom jula 1995. godine porodici nije javljeno da je i ova mučna i teška situacija rešena. Posmrtni ostaci Stojadina Mirkovića, vozača oklopnog transportera i nišandžije, dopremljeni su u mrtvačnicu Vojnomedicinske akademije u Beogradu. Majka Anica slomljena bolom, nije imala snage da krene poginulom sinu u susret. Pošao je ujak Radisav, koji je, kao i svih prethodnih godina tuge, bio uz svoju sestru. Tako je prvu poštu, u stavu mirno, svom sestriću odao je ujak Radisav.

Utorak 18. jul 1995. godine bio je tužan i istovremeno dostojanstven dan u Gornjim Leskovicama pod Povlenom. Na malom seoskom groblju na stotine ljudi, došli su sva svih strana - iz Beograda, Valjeva da se dostojno oproste od devetnaestogodišnjeg hrabrog mladića. U pogrebnoj povorci bili su njegovi drugovi iz osnovne škole, vojnici valjevskog garnizona, starešine Vojske Jugoslavije, predstavnici Skupštine opštine Valjevo i Kolubarskog okruga, Srpske pravoslavne crkve... Opelo ratniku služili su sveštenici iz Lelića i Valjeva na čelu sa Ljubisavom Adžićem, starešinom crkve u Valjevu.

- Neka primer našeg Stojadina bude uzor drugim, naročito mladim ljudima koji stižu, kako se treba boriti za slobodu, za veru, za otadžbinu. Evo i mi, sveštenici, molimo se zajedno sa svima za pokoj tvoje velike, na­paćene i mnogostradale duše. Ako si kakav greh imao, kao mlad čovek, ti si taj greh krvlju svojom iskupio i svojim stradanjem zapečatio. Nema veće cene od one koju si ti platio - naglasio je Adžić. Od hrabrog vojnika Mirkovića, biranim rečima, oprostio se potpukovnik Ljubinko Katić u ime komande Drinske divizije i valjevskog garnizona. - Ostao si sa svojim starešinom, majorom Milanom Tepićem, kojem si bio, kako je on govorio, desna ruka. Jedan pored drugog, dva istinska junaka, dva nova Obilića - iz dva srpska kraja poznata po slobodarstvu i rodoljublju: jedan iz Komlenca pod Kozarom, drugi iz Gornjih Leskovica pod Povlenom, iz krajeva poznatih po junaštvu i ljudskom dostojanstvu... Koliko si se junački držao i koliko si nevolja i problema zadao svojim neprijateljima svedoči (žalosna) činjenica da su tvoji posmrtni ostaci isporučeni porodici i tvom rodnom kraju, posle gotovo četiri godine od tvoje junačke pogibije, jer te se neprijatelj i mrtvog plašio.

Za ispoljeno junaštvo i odlučnost u odbrani otadžbine major Tepić, ubrzo je odlikovan najvišim odličjem - ordenom narodnog heroja.

Vojnik Stojadin Mirković, devetnaestogodišnjak, posmrtno je, tek 31. 12. 1999. godine, odlikovan ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.

- U karavanu je bilo osamnaest majki koje su tražile decu. Ja pitam za mog Cola, a oni izvode po nekoliko njih da ih prepoznajem i odmah vraćaju natrag. Ja ćutim i strepim. Na kraju izvedoše jednog mladića iz Banja Luke, on mi u prolazu došanu: „Stojadin je poginuo". Kad sam to čula zavapim: Pa, dajte mi ga i ako je poginuo! Oni ćute, ništa ne odgovaraju. Opet mislim, to je možda provokacija, moj Cole je živ, ali zarobljen, pa neće da mi kažu...

Jednog dana stiže telegram. Neki starešina Stanić mi kaže: „Tvoj sin je mogao da pobegne, ali nije hteo". Mnogo su me pogodile te reči. Ja mu odgovorim - na zakletvi su rekli: ako treba i život daj za odbranu zemlje. I dao je!

Delo i lik vojnika Stojadina Mirkovića, vozača oklopnog transportera i nišandžije biće i ostaće inspiracija savremenika, ali i budućih naraštaja koji će se učiti i sazrevati nad rodoljubljem koje je taj devetnaestogodišnjak ispoljio u odlučujućim trenucima odbrane zemlje. To će biti najbolje priznanje za njegovu mladost darivanu otadžbini.