Poslednja ekskurzija sa dobrim drugarima

Rastanak, reč koja svaki put gorko odzvoni u ušima, i na čije se izgovaranje uvek okrenem u pravac odakle je potekla.

Sećanje me vraća osam godina unazad, preživljavam sva kao i tada, stojim na mestu kao i tada, ali postoji jedna razlika, tada sam pisala o sreći koja me je osipavala kao đaka prvaka, a sada o uspomenama i sećanju iz škole, iz osmogodišnjeg druženja. Rastaćemo se za nekoliko meseci. Drugovi i drugarice otići će svuda po svetu. Tek ćemo se ponekad sresti i setiti se školskih dana. Ovo nam nije jedini rastanak u životu, sigurno će ih biti još mnogo, ali ovaj je možda najteži. Ne rastajemo se samo sa drugovima, drugaricama i nastavnicima, već i od detinjstva koje je bilo u nama. Postajemo odrasli i postajemo nosioci svoje sreće. Skup drugova i drugarica koji su se u osnovnoj školi družili sada ih sudbina razdvaja. Baca ih u različite puteve života. Uspomene iz detinjstva motaju nam se po glavi. Prvi stepenik odrastanja smo prešli, i polako idemo ka drugom. Na prvom stepeniku su se desile prve ljubavi. Zajedno smo prošli prve probleme, nevolje, zajedno smo maštali, sanjali. Boli saznanje da više nećemo sedeti u ove školske klupe i da nećmo proći hodnicima naše osnovne škole. Svi naši nestašluci nestaće u magli. Prošao je dan, prošle su i godine, doći će i zadnji čas, odzvoniće zadnje zvono u osnovnoj školi. Doći će vreme kada moramo jedno drugom da kažemo "zbogom" i krenuti odabranim putem. Da li ćemo se nekada sresti? Da li ćemo ponovo biti zajedno na ovom mestu? Da li ćemo se prepoznati? Ko zna?

Ostaće nam jedino zakletva da nećemo zaboraviti prošlost iz osnovne škole i da će nas uvek pratiti.