Pohod na zvezde

Zvezde, te svetlucave, čarobne loptice, svake noći seju svoj prah po mojoj usnuloj postelјini, samo da me podsete da su daleko i da ih ne mogu dostići. Želјa da ih dohvatim dugo me prati.

Jedne letnje večeri kraj reke, dok sam pravila društvo tetki, sestrama i teči Slobi, iskusnom ribaru, čarobni prah vragolastih zvezda mi je zagolicao lice. Ispričala sam tetki o zadirkivanju veselih zvezda i mojoj nemoći da ih uhvatim. Tetka je počela da mi objašnjava kako je sve to moja mašta i kako se zvezde ne mogu uhvatiti. A onda je razgovor prekinuo teča. Pozvao me je da stanem pored njega, uz samu obalu, i rukom mi pokazao na reku. U njoj je bilo mnoštvo zvezda, blistavijih nego na nebu. Tada je on podigao ribarsku mrežu i snažno je bacio u vodu. Okrenuo se prema meni i rekao: Sada su sve tvoje! Bila sam tako uzbuđena, počela sam da vučem mrežu na obalu, ostali su mi priskočili u pomoć. Izvadili smo je, a u njoj se, umesto jata zvezda, koprcalo jato riba.

Bacali smo je i vadili iznova i iznova, ali ulov je uvek bio isti. U meni se mešalo razočaranje zbog ulova i ushićenje zbog novih pokušaja. Umor me je polako savladavao, kada je teča predložio da se vratimo kući, a po zvezde dođemo neke druge noći. Složila sam se s njim. Na povratku, posmatrala sam nebo kroz prozor automobila. U glavi mi je odzvanjalo: nisam uspela, ali biće još prilika.