Pismo

Ničega nema što bih sada mogla da podelim sa tobom. Ono ranije kao da je bio neki drugi svet i neka druga ja i neko drugo vreme; kao da si ti bio drugi čovek i da se sve to dešavalo nekom drugom. Nema ni u tragovima želje za tim jer nema mogućnosti. Što da želim i šta da želim posle svih tih godina, posle svih tih nemogućnosti, posle toliko neuspeha. I laži, samolaganja kako mogu pronaći put do tvog sveta koji živi paralelno sa mojim i nema mogućnosti za susretanja. Ni u prolazu.

Nikada nismo a i nećemo zajedno otići na neku fudbalsku utakmicu, sva natecanja za nas su zavrsena, ni na pauzu jer ništa nismo radili zajedno, ni na sladoled. Oduvek je hladnoće bilo među nama i za sladolede nikada nije bilo pravo vreme, kao i svako drugo vreme što nije bilo pravo za nas. Evo pišem ti pismo a znam da ga neću poslati, jer tamo gde si pošta ne stiže. Tamo gde si sve moje reči su uzaludne ali da ih možeš pročitati znam da bi se složio da su prave. I znamo oboje da su zakasnele jer ovo nije trenutak za ovakve govore, trebali su se ranije desiti, mnogo ranije jer za neke stvari bude kasno, kao što je sad kasno za naše razumevanje. A nije da nismo imali vremena. Imali smo ga i tako smo se razbacivali sa njim kao da je nepotrošno. Ponekad mi se činilo da se razumemo mislima i ćutanjem. Kazu da je to ljubav. Ali nije. Ljubav trazi i reči i pažnju i nežnosti. Ne zadovoljava se milostinjom već nesebičnim davanjem. A i uzimanjem. Samo tako se može zvati ljubavlju. Taj privid ravnodušnosti razara i od njega se nikad ne oporavlja.

Šta sad da ti kažem, sad, kad me ne vidiš, kad me ne čuješ, kad ja tebe ne vidim i ne čujem. Što uopšte i pišem? Valjda negde duboko u sebi tražim oprost za tebe što se nisi osvrtao u mom pravcu, imao si svoj put i nije bilo mesta za mene. A ne znam zašto? Znam da si me voleo, na svoj način, sigurna sam u to, samo to nije bila ljubav kakvu sam je želela i kakva mi je bila potrebna.

Ljubav ponekad nije dovoljna sama po sebi. Potrebna mi je bila i tvoja pažnja. Trudila sam se za nju a ne tvoje sebično voljenje. Trudila sam se za bavljenje sa mnom ali retko sam bila u tvom vidokrugu ili je tvoje slepilo nastupalo baš u momentima kad bih se pojavljivala.

I šta ja sad da radim sa ovim utvarama od sećanja. Za šta mi služe i što su samo moje? Žive u meni kao sabijena snaga i oblikuju me i dalje po svojim merilima koja me koče. Vidiš, priznajem: I ja sam kukavica. Bila. Sve ovo mogla sam reći još pre dok je imalo i vremena i smisla ovakvim razgovorima. Ali, plašila sam se odbijanja, nisam mogla podneti da me odbiješ još jednom, po ko zna koji put. Plašila sam se javnog priznanja da si nezainteresovan za mene. Sad je lakše, pišem ti pismo i sve što sam ikada htela reći staće na ovaj papir. I biće mi lakše, sve će biti lakše, jer sam se usudila da imenujem sve ono što sam osećala a nisam nikada rekla.

Bio si prvi muškarac u mom životu i to od onih muškaraca za koje je nekako podrazumevano da treba da vole, štite i podržavaju a ispalo je da si od one sorte koja je samo obećavala, a nije ispunila ništa. Ni minimum.

Nije istina da sam ja kriva. Ti si taj koji je trebao biti snaga, učitelj i vođa. Bila sam glina koju je trebalo oblikovati a nisi. Ostala sam željna tvoje prisutnosti i to je obeležilo ceo moj život. Svi drugi mučkarci u mom životu su bili pogrešni. Moji izbori su bili pogrešni. Davala sam sve od sebe da bi me neko voleo. Moć samoobmane je nemerljiva. Srećom te sve ima svoj kraj.

Danas po prvi put volim sebe.

Vidim to po pismu koje ti pišem i samom činjenicom da ga pišem. Ranije sam za tako nešto bila nesposobna.

Ne znam šta me je to promenilo. I zašto bas danas. Valjda sama činjenica da je proslo toliko vremena, toliko godina i da je vreme da krenem dalje, da ovo dete u meni može da se buni koliko hoće, jednostavno mora da odraste i da počne da misli na sebe ako hoće da živi. Godinama me je bolelo sve ono malo što dešavalo među nama a sad me boli što ni tog malog nikada više neće biti. Ali srećna sam, jer sam oslobođena kaveza ćutanja. I razumem. I ti si nosio svoj kavez i sebe u njemu.

Ovo je pismo za Oprost. Moj oprost tebi i oprost od tebe. To što si umro ne menja ništa. I dalje osećam ljubav prema tebi i dalje mi nedostaješ. Samo sad ovako, konačno odrasla, uspevam da napišem sve one reči koje se nikada nisu rekle, a trebale su. Ovo je moj oprost i samoj sebi. Što nisam nasla snage i smelosti. Ali za odlučnosti nikada nije kasno.

Zbogom tata. Počivaj u miru. Voli te tvoja kći.

Mirjana Grujić