Pas koji je umeo da voli

Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile.

Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.