Ostavljena kuća

Čini se da ona usamljena kuća tamo, na kraju sela kod one velike raskrsnice, razbira samo šapat jesenjeg lišća i onaj iskricavi razgovor vrabaca što su se ugnezdili ispod već ostarelih streha. Istina, kuća nije tojiko stara, ali kao da je oronula od usamljenosti i neke čudne tišine koja se skriva po avliji koja retko kad pokazuje bat ljudskih koraka.

Okolo samo još na vetru pokatkad titraju večno zeleni šimširi i stari orah u čijoj krošnji se još uvek gnezde gugutke, a tamo pored lipe koja je odavno izgubila miris i hladovinu, jer nema kome da podari svoje cvetove i krošnju, skrivaju se sove.

Ko god da je minuo putem, bilo od meštana ili putnika namernika, zagledao bi se u kuću. Kuća je lepa po izgledu i napravljena na lepom mestu, ali bi svakome pogled zastao na prozorima koji behu zaprljani, bez zavesa i više nalik mutnom pogledu bolesnih očiju nego pravim prozorima vedre kuće.

Zašto je kuća takva i čija je, svakome je često lebdelo pitanje na usnama ili bar trenutno proletelo kroz misli. A odgovor kao da se gubio u susednom voćnjaku prepunom voća prosutog po požuteloj travi i jesenjem lišću. Odgovor teško da je ko mogao da pronađe, jer skoro da ga i nije bilo. Jedino su bližnji znali nešto više o toj kući i avliji, o voćnjaku i kotaru, i bunaru koji behu tu pored kuće.

A mnogi se sećaju da to beše jedna od najlepših avlija u kraju kad je Radoje došo u kuću na miraz. Čim je došao, prionuo je na rad, jer beše iz siromašne kuće pa je bio željan i rada a i dobrih njiva, livada i voćnjaka, dobre stoke i imetka.

Vrednoćom i strpljenjem imetak se uvećavao, beše to jedno od najboljih domaćinstava u selu. I sve tako dok mu deca ne stasaše i odoše svojim putem. A onda, kao grom iz vedra neba, jednog jesenjeg dana Radoju stiže glas da mu je brat, u selu preko reke, stradao od groma!

Nešto od brige za ostarelim roditeljima, ali i zbog neke čudnovate tuge za rodnim njivama, livadama, voćnjacima i rodnom kućom koju već beše zaboravio, Radoje poče sve više da biva u toj svojoj kući. Razapet između dva imanja i dva sela jedva je uspevao da posvršava sve poslove, često je u jednom selu osvanjivao, a u drugom omrkavao.

Trajalo je to neko vreme dok i on ne poče da poboljeva, a kako u selu gde beše dosao u kuću ostadoše samo on i žena, odlučiše da se ipak vrate Radojevoj rodnoj kući. Od tog dana kad se Radoje sa ženom posle oliko godina vratio svojoj rodnoj kući, kao da mi je pao teret sa srca. Ali već posle prve noći prespavane u svojoj kući, kao da ga skoliše nove nevolje, san postade za njega nešto daleko.

A i čim bi sklopio oči, dolazio mu je nepoznati čovek, duge sede brade, žaleći se što su ga ostavili samog, bez kuće i kućišta, podsećajući Radoja da nije smeo da ostavi onu kuću u kojoj je proveo najlepši deo života. Uzalud se Radoje opirao okretao na drugu stranu, menjao krevet i sobu, san se ponavljao iz noći u noć.

Svi pokušaji da nešto promeni bili su uzaludni. Obilazio je Radoje i vračare i sve druge za koje je čuo ili pomislio da mogu da mu pomognu, ali bez nekog uspeha. Ponekad je uspevao da se smiri molitvom i odspava koji minut, ali to je bilo dosta retko.

Trajalo je sve to tako dok se pri slučajnom susretu ne požali jednom starom monahu iz manastira pod planinom. Monah ga sasluša pažljivo i dade savet da jedino može da se izbavi iz nevolje ako u bivšoj avliji sagradi novu kuću. Ne mora biti velika, ali mora da bude bar kakav takav kućerak.

I zaista već posle nekoliko dana počela je gradnja kuće, a posle nekoliko meseci i krov se zacrveneo. Kad kuća beše gotova i osveštana, Radoju se vrati pravi san. U kući niko ne boravi, ali Radoje ponekad navrati, posedi i odluta nekud mislima.

Postoje duhovi prošlosti koji budu večno vezani za jednu kuću, jedno mesto, jednu porodicu i kada ta porodica ode odatle, on je izgubljena duša i šalje opomene kroz naše snove ili javu, vapi za onim što mu je potrebno da bi našao svoj mir i vratio ga drugima.