Ostane još ponešto

Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje? Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u "Tri lađara". Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod "Znaka?" i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: "Divno izgledaš, nisi se ništa promenila..." i "Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona".

I neki brojevi studentskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: "Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena".

Ušao je u amfiteatar i rekao: "U našoj avangardi..." Poslao mi je poljubac. Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž. Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: "Ja ću prva u kupatilo!" – i pitanje: "Zar nećemo zajedno?" Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli. Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!

Pitam se šta je nama ostalo poslije ljubavi, naše ljubavi? Ostaje presovana jedna crvena ruža stara 14 mjeseci. Navika da je pogledam svako jutro kad se probudim i pomislim koliko si se borio da nađeš pravi način kako da mi je pokloniš. Ostaje omot od bombonjere koju sam dobila na poklon na našem prvom sastanku. Karte iz kina, kada smo gledali film a ti me prvi put uzeo za ruku. Ostaje tvoja majica, skoro izbliedila od nošenja i navika da je uvijek oblačim bez grudnjaka, da imam osjećaj da je nešto tvoje na meni, blizu. Ostae i druga majica koju sam dobila za Valentinovo i pismo u kojem si mi otkrio univerzume skrivene u svojoj glavi. Ja sam bila zvijezda tvog neba, Sjevernača.

Ostaje milion i jedna poruka poslata u gluho doba, milioni sati provedenih na skajpu. Ostaje i sjećanje na prvi poljubac, računi plaćenih kafa i večera. Ostaje rođendanski poklon koji nisam ponijela sa sobom u Njemačku. Previše bi me podjsećao na tebe. Ostaje jedna fotografija na kojoj smo zajedno. Jedna jedina za godinu dana. Nisam je obrisala, nisam je uklonila. Ostaje navika da te zovem nadimkom, iako si već odavno tuđi. Ostaje navika i da poželim da te zagrlim i kažem svijetu da se tera u tri pičke materine. Ostaje potreba za tvojim mirisom i tvojim rukama. Radovane novim VANS patikama koje bismo kupili.

Ostaju planirani izleti u Pariz, tvoja posjeta meni, moja posjeta tebi. Ostaju snovi koje smo imali i ostaje ljubav koju smo upropastili. Ne ostaje baš mnogo? Ostaje još i gorak ukus u ustima kad prođem pored BBI-a, sjedim u Elementsu, hodam Čaršijom, pijem kafu sa šlagom, sjedim na Tabiji. Ostaje jedno veliko ništa i to je najveći poraz.