Ostajte ovde

sunce tuđeg neba neće vas grijat
k'o što ovdje grije,
gorki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije

Tako Aleksa Šantić počinje poznatu pesmu koja šalje važnu poruku na koju se sve više mladih u našoj zemlji, kao i u zemljama u regionu, oglušuje. Opravdano je to i razume se. Odlaze trbuhom za kruhom, pravdajući to kao želju za novim iskustvima i avanturizmom. Vratiće se nakon studija, kažu oni. Tako odu u tuđu zemlju, nauče tuđi jezik, druže se sa tuđim ljudima i uskoro počnu misliti na tuđem jeziku. Niko i ništa ih više ne veže za rodnu zemlju. Ostaju tamo i grade porodice i karijere, a o svojoj bivšoj zemlji koju su napustili zbog komada hleba slušaju samo u dnevniku i čitaju u novinama. Zašto uopšte otići? Naravno da je najlakše reći kako u tvojoj zemlji ništa ne valja i bežeći od realnosti pokušati u zemlji u kojoj su standardi viši, a primanja veća. Zašto ne ostati ovde i pokušati stvoriti nešto? Pomučiti se da napraviš neki kapital i ostaviš nešto iza sebe?

Svedoci smo pojave zvane odliv mozgova iz naše jugoistočne Evrope ka zapadnoj, pri čemu svi mladi, iole sposobni da sebi priušte učenje u nekoj od njenih zemalja, napuštaju sopstvenu i odlaze zauvek. Najveći problem je to što se svi žale kako ovde ne valja i ne znaju ceniti koliko je zapravo dobro biti ovde. U našim zemljama ne moramo strepeti na svakom koraku, ovde te svi znaju i niko ne omalovažava. Biti negde van ne znači nužno lagodan i dobar život, život sa svim povlasticama. Ne znaju svi da se tako nešto stiče uz ogroman trud, a nisu svi spremni na to.

Naravno, svi kritikuju svoju rodnu zemlju ne ostavljajući mesto za prednosti, koje ne vide od želje za begom iz nje. Prednosti ima, sve samo zavisi od očekivanja. Očekivanja takvih ljudi su prevelika, ali treba se setiti da ova zemlja od takvih ljudi ne dobija ništa osim negativne kritike, a daje im više nego što zaslužuju takvim stavom. Stanje u kom se nalazimo potrebno je posmatrati sa malo vedrije strane. U svojoj zemlji, tokom odrastanja upoznaješ mnogo ljudi i okruženje u kom se nalaziš, u tuđoj zemlji si samo jedan stranac više. Do punoletstva, uz ljude koje poznaješ i krugove u kojima se krećeš već si sebi stvorio status i mesto u društvu za koje ti više ne treba dokazivanje, kao što je neophodno negdje van. Tamo dokazivanje i pronalazak tvog mesta u društvu traju mnogo duže, a postoji šansa i da se ne pronađeš nikad, što dovodi do povratka u istu onu državu iz koje si pobegao sa željom za nekim statusom koji možda i ne zaslužuješ.

Ovde bar znaš ko si, kuda si krenuo i šta te čeka. U gradu od deset hiljada stanovnika i sto hiljada svetlećih reklama osećaš se mnogo usamljenije nego u svom gradu koji možeš prehodati pešice. U takvom gradu nećeš čuti nijednu reč jezika na kojem ti misliš, nijedan poznat zvuk i niti jednu poznatu melodiju. Prepustićeš se velikoj bujici ljudi bez korena i identiteta, daleko od svoje domovine i od ljudi koje voliš. Naravno, postoje ljudi koje ne dotiče priča o nacionalnom identitetu, kulturnom nasleđu i tradiciji, a ako se pronalazite u navedenoj konstataciji ne možemo vas kriviti, možemo samo reći da niste jedini i poželeti vam srećan put u novo, neizvesno sutra u neizvesnoj državi o kojoj ste samo slušali od drugih.