Omča

Ostareli pas, sam, vezan za ogoljenu i mrazom prošaranu krušku. Padao je sneg. Lelujave pahulje topile su se klizeći preko njuške. Savladan glađu, topli dah mu je sve pliće i ređe pravio oblačić magle. Tragovi čizama do njegove kućice i prazna činija za hranu su nestajale utapajući se u spokojnu pustinju snega. Došla je poslednja noć, pas je to znao, noć koja će mu okončati muke.

Nedaleko odatle, sa livade ograđene trulim strožerima i razmaknutom bodljikavom žicom prilazila je ranjena vučica. Ova noć će je darivati sedim dlakama, otupeti joj očnjake. Osetila je probadajući bol, spoj olova i kostiju. Pognuvši glavu ka punom mesecu, teškim zavijanjem je poslednji put najavila svoje prisustvo. Pas je namah, refleksno, uspravio uši i već vidno zatrpan snegom zagaslim očima posmatrao sasvim poznatu siluetu vučice. Tragovi snega bili su prošarani kapima krvi, došla je do kućice i posmatrala poraženog glađu psa. Plave zverinje oči izgledale su mutno i beživotno. Poznavao je celog života, čuvajući stado od nje, gonio sa lovcima, taj njen miris bio mu je duboko urezan u podsvesti, kao jedini neostvareni san. Bio je hrabar i veran pas, sve ostale vukove koje je jurio čuvajući stado, preklao nadjačavši ih svojom punom snagom, plašio dubokim lavežom i terao čopore da naširoko zaobilaze livadu kojom on gospodari, sve bi ih menjao da trijumfuje nad njom... da oseti prskanje nategnute kože grla koje probadaju njegovi očnjaci... nekada... sada je neizvodljivo, besmisleno i kasno. Vučica je ćutala, telo joj je drhtalo i krv klizila niz mokru dlaku.

-Taj ožiljak, ispod oka, sećaš li se?

Pas je ćutao, naravno da se seća, gotovo da nije bilo dana koji bi ga oslobodio te kletve. Kao mali, nejaki pas, vođen primerom ostalih ovčara nabasao je na njene vučiće. Naišla je ona. Poslednje čega se seća je njegovo skičanje u njenim razjapljenim čeljustima, i njenog mirisa. Taj miris koji je nekad budio strah, strah koji beše zamenjen mržnom. Svake zime livada je bila bez ovaca, on vezan i veran. Gazda mu je donosio hranu dvaput nedeljno i pomazio ga diveći se njegovoj istrajnosti, ali njegova kletva beše u tome što je do kopnjenja snega svake noći dolazila ona. Iznenada i bolno bi mu njeno zavijanje probilo sluh. Ignorišući režanje, duboki lavež i koru stare kruške koja bi prskala pod njegovim moćnim naletima.

Auuu! Auuu! Sladost njene slobode pojačavale su gorčinu njegovog ropstva i poraza. Sada je kasno za oboje... za njegovu osvetu i njen izazov i beg.

- Život sam posvetio samo jednom cilju, da te okusim. reče pas.

Vučica je to znala, prišla mu je bliže, bez straha kleknula pred njim. Kapi crvene lepljive tečnosti klizile su njegovim jezikom. San se obistinio, želja mu je ispunjena. Bio je zadovoljan i spokojan, neizbežna smrt nije imala moć da ga plaši jer ga je život oslobodio najteže kletve.

- Poštedela si mi život nejakog šteneta da bi me ubijala u snažnoj mladosti, otrovala mržnjom prema tebi i tvom ruganju... da bi me ove poslednje noći lečila. - reče krupni ovčar.

- Nisam ti se rugala, odgovori vučica i nastavi, - Celog života ti zavidim, veran si svom hraniocu i stadu koje čuvaš. Nagradili su te bezbrižnim životom, hranom, kućicom, uživaš u tom spokoju... Zbog toga sam i dolazila, umorna od lutanja bez cilja, bežanja bez razloga, vođena sirovim nagonom divljine, slomljena željom da to prestane.
- Ja sam tebi zavideo na tvojoj slobodi.- reče pas.
- Onaj ko je gonjen ne uživa u njoj, ja sam se tebi divila na tvojoj vernosti. - odgovori vučica.
- Onaj ko je zarobljen ne dokazuje vernost već se miri sa sobom, nemoćan da to promeni. - tiho dodade pas.

Vučica priđe zarđalom lancu, zagrizla ga je kruneći ostarele zube, trzala glavom sve dok nije popustio. Teturajući se, nogu pred nogu, vidno mršav i ostareli ovčar krenuo je njenim tragom prema proplanku. Vučica je ušla u kućicu i sklupčala se pod svojim repom, osećajući kako bolnu ranu zamenjuje neka utrnulost i jeza. Konačno joj se želja ispunila, lanac joj je skrunio očnjake, rana će je koštati života... Ako nije spokojno živela, bar će umreti. Cena je prevelika kojom se kupuje svoj san, ili su snovi prosto neprocenjivi?

Mljackajući krv sa svojih nepca, ovčar je podigao glavu ka mesecu i zalajao, slobodan, poslednje noći u životu, Umreće, a tek se rodio. Pošao je da sa njom podeli radost... sklupčano beživotno telo vučice ležalo je u kućici. Pas je cvileo, prva suza klizila je preko ožiljka ispod oka. Spustio je šapu preko nje i zaspao... zauvek.

Ksenija Petrović