Nikad isti cvet neće nići

Rat, tako kratka, a tako poučna reč. Reč koja para uši i izaziva jezu od koje srce uzdrhti, a koža se zaledi.

Svako slovo se urezuje u pore, u oči, u dušu, pokazujući i onome bez vida koliki se strah nadvio nad čovekom. Mnogo ih je bilo, mnogo je ratova viđeno bez milosti i bez smisla. Ne mogu shvatiti sve i da hoću. Zar je potrebno sejati bol po ovim već istrošenim i od suza presušenim zemljama?! Zar seme bola bolje uspeva od semena sreće i blagostanja? Zar su plodovi slađi, ako im ukus koji ostaje na usnama ostaje gorak od čemera i baruta? ''Volja ne može preobraziti svet - patnja može'', rekao je Miloš Crnjanski. Tako surovo istinito! Volja za mirom, spokojem i duhovnim životom nije dovoljno jaka da zaustavi ratove, ali patnja koja nakon njih ostaje dovoljno je snažna da isisa duše, da čoveka napravi mašinom za buduća ratovanja, za napade i odbrane, za sve ono što je ta ista patnja izazvala. Dugo već godina pune se knjige slovima, rečima i rečenicama koje dočaravaju zbivanja u proteklim ratovanjima, ali niko ne može da vrati vreme koje je pregazilo neke zaboravljene i u ratu izgubljene duše. Hiljade reči pripovedaju trenutke jeze i smrtnog straha kada se bliži trenutak opraštanja sa životom iako se to ne želi, jer je neki drugi čovek to sebi dao za pravo. Šta ostaje? Samo ćutnja, ćutnja jezivo bolna, ona koja govori više od hiljadu izgovorenih reči, hiljadu knjiga napisanih.

Jedan dečiji krik ostaje zauvek urezan u dušu kao što krv prolivena zauvek ostaje u napijenoj zemlji.