Neko bolje mesto

Nedelja je. Mogu da se izležavam do podne, zadovoljno je razmišljala, protegnula se, a potom naglo skočila iz kreveta i otrčala do toaleta. Onda je pažljivo pripremala vodu za čaj, strpljivo čekajući da se pojave riblje oči. Nikako ne sme da provri. U omiljenoj, ovalnoj, beloj porcelanskoj šolji svako jutro bi tako pripremljenom vodom prelivala pola kašičice temple of heaven čaja. Kuglice počinju da se bude. Postaju listići. Potpuno živi. Prvo plivaju po površini šolje. Raduju se, a ona im se osmehuje. Onda potonu. Zatim Sara obuzima šolju obema rukama i zatvorenih očiju ispija prvi gutljaj. Podiže glavu prema suncu; ako ga nema onda prema nebu. I jedan duboki udah i jedan dugi izdah. Dan može da počne.

Čuje Kostu kako se meškolji u kavezu. Prilazi na prstima i viri ispod tamnog prekrivača. Papagaj podiže krila i počinje da se proteže. "Jesi spavao?", ozbiljno ga pita unoseći mu se facu. On se otresa. "Dobro jutro! Kako si?", odgovara još ozbiljnije. "Ma, ti si moja srećica!" oduševljeno ga iznosi iz kaveza. "Suuuunce moje!" odgovara joj dok se penje na njeno desno rame. Sara se smeje i vodi ga u kuhinju da mu da parče jabuke. Čim je ugledao kako guli četvrtinu jabuke užurbano se spušta niz ruku na radnu površinu. "Gladan!", nestrpljivo kljunom gura nož iz njene ruke.

Dok on uživa u svom doručku, ona uzima šolju čaja i pali kompjuter. Proverava poštu. Imejl od sestre. Ona se nikada ne javlja. Odjednom zadržava dah, donja vilica joj podrhtava, ispušta punu šolju čaja. Tresak. Parčići belog porcelana kao da odaju počast listićima što leže na tepihu kao beživotna telesa. A čaj je otišao na neko bolje mesto.

Te davne jesenje večeri dok je tumarala gradom pogled joj se zaustavi na nekom zanimljivom plakatu o izložbi slikarke Mirjane R. - Neverovatne slike! Gledaš ih i tišina te obuzima. Uvlače te u neki drugi svet, oduševljeno je razmišljala. Požurila je da pronađe galeriju Zrno. Mora da vidi originale. Hodala je odlučno. Osvrtala se na svakom ćošku ne bi li ugledala tablu na kojoj piše Zrno. Vazduh je bio previše oštar i osećala je snažan bol u prsima. "Uspori malo! Pa neće ti pobeći te slike", korila je sebe. Evo ga Zrno! Poskočila je od iznenađenja. Oprezno je prilazila ulazu, jer joj je tek u tom trenutku palo na pamet da je izložba možda zatvorenog tipa. Petnaest minuta do zvaničnog otvaranja. Odlučila je da uđe. Srce joj je divljački lupalo. Bilo je tu oko stotinak ljudi zauzetih kurotoaznim razgovorima. Niko nije primetio da je ušla. Ogromna platna su je hrabrila i hipnotički pozivala. Prepustila se i utonula je u svet još suptilniji od onog koji je stvarao Pol Kle. Magija.

- Imate zanimljivu ešarpu, prenuo ju je ženski glas i dodir na desnoj ruci.
- Najdraža. Kad je stavim, hrabrija sam, Sara se osmehnula izuzetno lepoj i mladolikoj brineti.
- Poznajete autorku?, nastavila je nonšalantno, merkajući Saru i vešto prikrivajući svoju znatiželju.
- Da, mislim da je poznajem. Samo je pitanje kada ćemo se sresti, Sara je prihvatila igru i zamišljeno se okrenula prema Leptirovima ispred sebe.
- Kada su Vas posetli ovi leptirovi?, značajno ju je pogledala.
- Pre nego što sam se rodila, ozbiljno je uzvratila harizmatična brineta.
- Javite mi se za koji dan. Kada prođe čitavo ovo sranje, tutnula je Sari vizitku i nestala u gužvi. Tako su se upoznale.

Mirjana R. je bila ostvarena i priznata umetnica, a Sara je tada bila maturantkinja. Tek kada je pre deceniju i po otišla iz Beograda shvatila je koliko se Mirjana duboko utisnula u njeno biće. Sati provedeni u njenom ateljeu toliko su je oplemenili da je odjednom znala kako se svi nerešivi problemi i nedoumice, sve muke i bolovi preobražavaju i osmišljavaju vrlinom trpljenja i umetnošću praštanja. I da pre više od dvadest godina nije bilo tih nadahnjujućih razgovora, Sara bi se verovatno prepustila bezvoljnom i stihijskom sivilu svakodnevnog života. Mirjanina harizma je bezuslovno hranila njen mladalački entuzijazam.

- Ajde, bre, šta se prenemažeš! Ne vrti se svet oko tebe! Šta bi ti? Da uvek sve ide kao po loju?, sećala se kako ju je treznila dok je ona uvređeno ridala što joj nije bila odobrena stipendija o kojoj je sanjala kao što deca maštaju o uskraćenom zadovoljstvu. To veče Sara je čvrsto bila odlučila da zauvek napusti svoj rodni grad.

Kada je otišla u beli svet nikada joj nije bio problem što se Mirjana nije javljala; što je uporno zaboravljala njoj važne datume, što u njenom životu nije postojala dok je ne bi podsetila na tu činjenicu. "Posebna je. Jednostavno, takva je", Sara ju je iskreno pravdala i čudila se onom glasiću u sebi koji je neprestano osuđivao Mirjanu.

- Dugo se nismo čule. Baš mislim na tebe ovih dana, Sara ju je kao i uvek nazvala i započela njihov poslednji telefonski razgovor.

- A ja mislim na Kostu. Šta je još naučio da kaže?, Mirjana je koketno uzvratila, raspitujući se za intelektualni napredak njenog sivog žakoa.
- Volim te, ludo te volim! To mu je sada fetiš rečenica, praveći grimase, Sara je poslušno uzvratila.
- Jesi li dobila moju knjigu? Kako ti se čini?, ipak je pokušala da dopre do Mirjane.
- Koju tvoju knjigu?, brecnula se i počela da se jada kako je bole kolena. Lekari ne znaju šta joj je. Neki imunoglobulin joj je dosta povišen, a neki drugi je ispod donje granice.

Sara je teško uzdahnula i narednih sto i šezdeset minuta slušala je monolog kakav možda samo psihoterapeuti početnici slušaju sa pažnjom i razumevanjem.

Kada je već videla četverocifreni račun za telefon, veza se jednostavno prekinula. Muk. Osetila je tupu bol u želucu, a glava joj je pucala. Bila je to besana noć. Narednih deset dana, na poslu, kod kuće, u društvu, u osami, u snu, na javi; videla je i čula samo Mirjanu i njen nepodnošljiv, skoro pa ludački monolog. Bile su to samo četiri rečenice:

- Ej, kako si? Samo da ti javim, da se Mira ubila. Skočila je kroz prozor. Otišla je, nadam se, na neko bolje mesto.