Neka moja čuda

Verujete li u prošle živote? Ili možda u čuda na pravi pogled? Desilo se sasvim slučajno, posle napornog dana. U gradskom prevozu. Vraćala sam se sa proba sa drugaricom. Zapazila sam momka sa krupnim, iskrenim zelenim očima koje su mi, na ko zna kakav način, pričale neku priču. Čini mi se da sam odjednom izgubila koncentraciju nad svim drugim stvarima.

- Prekini da ga gledaš tako. Govorila mi je drugarica.

Blesava ja, prepoznala je nešto u njemu. Šarmantni osmeh, možda. Ne znam, ne da mi se objasniti. Ali je veoma bitno da i nemam neku vizuelnu memoriju. Obično ne mogu da zapamtim ljude koje vidim samo jednom u životu. E, ovo lice nisam mogla da zaboravim. Mesecima kasnije, pronašao me je preko interneta. Čim sam videla sliku, prepoznala sam ga. U glavi su mi se prelamale slike od one večeri, neobjašnjivi instinkt, nešto veoma čudno. Izvinuo se što "je preterao i nije mogao da skine oči sa mene".

Laskavo sam se smešila. A kad sam tek čula da je vojnik, prostrujala mi je venama krv, ubrzano.
Nesanica je počela da me prati, zbog previše pitanja.

- Da li je ovo neki znak?

Da nije velike razlike u godinama, možda bih sada pisala o držanju za ruke, ali ipak je razlika značajna. Ko zna... Samo eto, ja sam ostala bez daha. Da mi je neko pričao možda i ne bih poverovala, ali kada znam da se desilo meni, razmišljam drugačije. Senke prošlog vremena su se sakrile, svaka u svoj ćošak, a novi, čist vazduh je ispunio sobu. Sunce zalazi, 27. 01. Devojčica se vraća iz grada, on je gleda.

Nervozna je, ali će joj on ulepšati dan. Valjda je došlo vreme za neke nove početke.