Nedodirljivi svetovi

Od početka, to poznanstvo je bilo osuđeno na propast. Svaki pokušaj nečeg „dubljeg" i emotivnijeg, bio bi promašaj.

Tog dana, kada su se upoznali, kada su se sudarila njihova dva sasvim različita sveta, on je znao da će devojka sa kristalno zelenim očima da mu znači posebno. Nije imao pojma da je ona već odavno zaljubljena i da su te iskrice u njenim očima, gorele za drugoga. Bila je šarmantna i u razgovoru, činilo se, flertovala je sa svim živim bićima. Sasvim nenamerno, samo je imala „ono nešto". Nikada, čak ni kada joj je bilo najteže, nije skidala osmeh sa lica.

Ona je bila devojka iz grada, koja sanja o velikoj karijeri i jakom, inteligentnom muškarcu. On beše dečko sa sela. Skroman, neiskvaren, romantičan. Ali još među prvim konverzacijama, on bejaše oduševljen njenim razmišljanjem, a ona razočarana jer nema o čemu sa njim pričati.

Zaljubio se, sasvim slučajno u njenu kožu, osmeh u očima, glas, njenu delikatnost, rupice u obrazima. Prijale su joj njegove izjave ljubavi i ta zaljubljenost koju nije očekivala.

Njihov prvi poljubac... bila je uplašena, ali se hrabro izborila sa tim.

U njenom srcu se skupilo hiljadu razočarenja kada je shvatila da misli o drugom momku, baš tu, kada se odvijao njen prvi poljubac, koji bi trebao da bude bajkovit, magičan i neponovljiv. Vreme uz njega bilo bi savršeno, da je ona nešto osećala, da je on više slušao, da je pokušao da dostigne onaj ideal o kom je ona sanjala. Tako je shvatila da savršenstvo ne postoji.

Bolelo je, kada mu je rekla zbogom. I nju, zato što je pre svega bila čovek, a njega je ubijalo iznutra.

Usledile su poruke očaja koje nije mogao da kontroliše: „Šta sam uradio? Gde sam pogrešio? Oprosti mi! Izvini! Voleo sam te kao pas, a ti si me samo šutnula".

Oni koji su savršeno različiti, ne mogu nikada biti par. Valjda, na putu do zvezda, moramo preći preko trnja. Ona ka princu iz bajke koji će je učiti raznim stvarima, a on ka svojoj mirnoj luci koja će zbog njega poželeti miran život na selu. Za zauvek.