Ne kradite mi moju istoriju

Davne 1987. godine sam otišla iz svog rodnog grada, iz grada odakle potiču mnogi moji preci, iako sam daleko od njega ja i dalje najviše volim miris lipe, zaplačem se kad gazim kocke po putu, volim male i slepe ulice, obične ljude. Ništa od ovoga nisam pronašla kroz sve ove godine traženja, imala sam samo uspomene i snove a želju za njim ispunim tiho kroz sumrak gde nevidim šarenilo. Gazim po svojim uspomenama i sećanjima, vidim sebe na korzou, pijem vodu sa fontane, sedim na klupi u parku i slažem slike mog detinjstva, odrastanja, pozdrava i ostavljanja. Ja nikad neću biti turista u gradu mojih predaka, ne želim... ja ono što želim ja i ostvarim. Probudim sebe u vremenu kad me majka sprema za školu, kad me otac savetuje za ulazak u svet odraslih, kad me sestra grli i zove jedinom. Koračam uvek u tišini, sama, bez pogleda poznatog lika, bez osmeha, posećujem sve što sam volela i poklonila ovom gradu. Poklonila sam mu pretke, moje najmilije, moju večnu ljubav, deo srca koji i danas kad god oseti tugu i čežnju u tišini se vraća da prošeta detinjstvom, oživi mladost i još jednom pogleda najlepše nebo, najlepšu svetinju i istoriju koja spava u tišini zgažena i ponižena. Moj hod ne želim da iko vidi, sve su ovo stranci, ne želim da ih upamtim, pogledam ili zabeležim... ja želim samo ono što želim, moj grad, moje nebo, i moju istoriju...