Moj najdraži poklon

Bila sam još mala. Moja starija sestra slavila je rođendan i kuća je bila puna gostiju. Tu je i mamina prijateljica teta Sonja. Donela je poklon mojoj sestri, upakovan u modro-plavi papir sa nekakvim cvetnim motivom.

Sve nas je zanimalo šta se to krije u tom omotu, ali pošto je poklon bio Vesnin, niko nije smeo da otvori paket. A Vesna je, kao za inat nama, zaboravila na to. Gosti su se uveče razišli i ona je razgledala poklone. Kada je došla do plavog paketa sa cvetovima, naše uzbuđenje je bilo na vrhuncu. Odvila je papir, podigla poklopac, a iz gomile šuškavog papira pojavila se haljina. Činila mi se da je najlepša na svetu. Vesna je odmah obukla. Šetala se po kući, a mene je nešto u grudima steglo dok sam posmatrala kao sneg belu čipku i ružičaste karnere. Osetila sam ljubomoru. Sutradan sam ustala ranije nego obično. Vesna je još spavala. Na stolici je stajala njena haljina. Obukla sam je i otišla pred ogledalo. Razočarenje! Karneri su tužno visili malo iznad poda. Ipak nisam odustajala. Dohvatila sam mamin kaiš od bade mantila i zavezala haljinu u struku. Sada je već mnogo bolje – pomislila sam i istrčala napolje.

Igrala sam se i potpuno zaboravila na haljinu, a kad sam čula mamin glas, uplašila sam se. Mislila sam da me zove zbog toga jer je ljuta i da će me izgrditi, a možda i istući. Ušla sam u stan. Na fotelji sam ugledala omot robne kuće. Ušla je i mama. Videvši me u Vesninoj haljini počela je da se smeje. I ostali ukućani su došli i slatko se smejali. Zbunjeno sam stajala nasred sobe. A onda sam tek primetila da mama drži istu haljinu kao što je vesnina, samo, naravno, manju. Shvatila sam da je to za mene. Bila sam presrećna. Tu haljinu sam nosila sve dok se nije pocepala. A i onda je nisam bacila. Uvak kada sređuje stvari u mom ormaru, mama kaže da ne shvata zašto ovu krpu još uvek čuvam.