Modre masline mog zavičaja

Prošlo je tačno deset godina otkako sam došla ovde. Osećam da ovde ne pripadam.

Sada, kada gledam na televizoru šta se tamo dešava, drhtim, tako mi je žao. Ipak sam tamo rođena, ipak sam tamo učila da hodam, učila da pričam, odrasla. Libija je moja zemlja, majka, zvezda vodilja. Mnogi ne znaju kako je tamo, ti ljudi su divljaci, ali ipak, kada kročim na tu zemlju, osetim toplinu, poseban miris, miris peska, urminih palmi. Svaki put, kada legnem i zatvorim oči, vidim sebe tamo... Gledam more, plitko more, bistro kao suza, vidi se svako zrno peska, svaki kamenčić, školjkica. Oko mene vreo pesak žari noge, a tako prija. Ponegde zelena travka, čak i žbun, a galebovi preleću more, tako beli, mladi i nevini. Onda se vratim u realnost i gledam kako razaraju moj grad, dom, Ras Lanuf, blizu Bengalija, dalje od Tripolija, u sredini između Sirta i Misurate, ali najbliže mom srcu. Sećam se samog ulaska u grad - ogromna zelena kapija i Gadafijeva slika. Pri kraju grada je tzv. "Stari grad" koji ima i svoje pravo ime "Leptis Magna", to je stari rimski grad koji je otkriven tokom peščane oluje koja se zove gibli. Mislim da ta zemlja to ne zaslužuje, ni jedna zemlja ne zaslužuje rat. Ovde je zima hladna, oštra, puna snega, a leto sparno i kišovito. Tamo je zima kao proleće, lagano proleće, topao vetar mi prolazi kroz kosu, a snega nema. Leto je jako toplo, ali za mene predivno, nebo uvek vedro, ni kap kiše. Volela bih da budem na kratko ptica da preletim mora, planine, ravnice, kontinent i da vratim se u svoju pešćanu pustinju. Kada sam došla ovde, nestalo je sve, ja nisam više ja. Drugačiji ljudi, vazduh, odmah sam se razbolela od zagađenog vazduha, dobila astmu, nisam znala jezik, ni puteve.

Mada je cela srušena, da je sravnjena sa zemljom, vratila bih se, nemam ovde ništa što neću imati tamo, završiću studije, biću lekar tamo, isto kao i ovde. Uvek bih se vratila u svojoj kraj, gde cvetaju modre masline.