Mnogo je ljudi ali je čovek redak

Ulica je toliko mračna... Duva neki hladni vetar i tera mi suze iz očiju... Polako osećam da ilize niz moje obraze... Vrele i hitre suze remete mi dah. Takva je bila i njegova krv... Strujila je venama pravog čoveka! Toliko sam upoznala ljudi, ali samo on je ispao čovek! Čovek vredan divljenja!

Ulica kojom hodim dobija neku posebnu svetlost... Vidim njegov lik. Dva plava oka gledaju me, očekuju da reagujem... Zaleđena, kao da u meni nema kapi krvi, nisam uspela da se pomaknem, da mu priđem, pomilujem ga, dotaknem... Izgubila sam priliku da mu ponovo budem blizu, ali stvarno nisam mogla... Moje telo se i dalje ne pomera, a on ponovo inčezava u daljinu. Sada boli još više, jer sad znam šta ovaj svet gubi njegovim odlaskom. Gubi anđela... Trgla sam se... Probudio me je uporan, razdragan majčin glas. Sve je bio samo san! On nije bio blizu mene... I dalje nije tu, a tako mi treba, čovek od krvi i mesa, a ipak pravdan, iskren, požrtvovan, plemenit kao kakav anđeo iz raja... Toliko je ljudi oko mene, ali svi oni su puni mana ili moje uplakane očine vide više svet onakav, kakav jeste! Ne razumem, ne shvatam sebe... Ali, u jedno sam sigurna, takva osoba nedostaje ovom svetu. Moral, pravda... Život bez straha i osećaja brige, život ispunjen srećom, sigurnošću i verom... Pored njega sam verovala u bolje sutra! Retkost je pronaći čoveka kao što je on... Teško je... Takav čovek, takva osoba i takvo srce rađaju se samo jednom. Šteta što ne žive večno. Pa, on je znao da prašta i voli... Nađite mi takvog čoveka. U kome to danas ne vlada pakost, zloba i mržnja...?

Prolazim ulicama svoga grada a iz očiju prolaznika viri zavist? Zašto?! Zar nije bolje da budemo zahvalni na svemu što nam je dato, zar ne treba da s ponosom nosimo to što imamo? Zar ne težimo da budemo svoji ljudi...? Znam da bi ste sve ovo potvrdili, ali takođe znam da u dubini mog iseckanog srca da je sve samo obična varka, da ljudi ne umeju da cene prave vrednosti. Moj anđele, da li me čuješ? Da li ti moj drhtav glas dospeva do ušiju? Da li čuješ vapaj i molbu mog srca da se vratiš? Molim te... Potreban si mi, ali ne samo meni, nego svima nama... Dođi, vrati ovom svetu i ljudima osmehe na lice...! Možeš ti to, ja u tebe verujem! Mi ti verujemo jer, znamo da nisi kao mi, običan grešnik! Ti si jedan, redak i vredan! Ti si jedini čovek među ljudima! Oči mi se sklapaju... Već je pao mrak... Dani tako brzo prolaze! San me vuče u svoje tamne hodnike. Nadam se da ću naići na svetlost, na Tebe, svetlosti! Jer ti si za sve ljude ove planete svetlost, svetlost na kraju tunela!