Krivica i kazna u Ani Karenjinoj

U romanu Ana Karenjina Tolstoj otvara mnoga etička pitanja. Jdno od njih je i odnos supružnika. Neosporan je njegov stav da je neverstvo pristup koji zaslužuje kaznu. Ali ko je taj sudija koji će izvagati krivicu i doneti presudu. Odgovor nam možda daje moto romana uzet iz Biblije iz Poslanice rimljanina apostola Pavla - Moja je osveta, ja ću je vratiti. On nas upućuje na zaključak da Tolstoj kaznu za preljubu nije poverio ljudskom sudu, već sudu samog Boga.

Nije, međutim jasno, kako treba da se ispolji taj božanski sud. Jedan njegov oblik mogao bi da bude prevareni muž Karenjin. Saznavši za ženinu vezu, on je odlučio da kaznu uzme u svoje ruke tako što će Ani uskratiti razvod i zabraniti joj da dalje viđa Vronskog. Tu svoju odluku on pred sobom predstavlja kao religijski nadahnut čin: grešnicu ne odbacuje već joj ostavlja mogućnost da se popravi. Ali nedugo zatim iz njegovog razmišljanja saznajemo da su motivi duboko sebični (njemu je stalo samo do sopstvenog ugleda, nikakve ljubavi prema ženi tu nema) a i da je svestan da na ženu nema nikakvog moralnog uticaja i da od tog pokušaja popravljenja neće biti ništa drugo osim laži. Sve ovo a i želju da Anu kazni Karenjin sam od sebe skriva, govori nam da ovde nije reč ni o kakvoj božanskoj, već o običnoj, prizemnoj osvetoljubivosti smrtnih ljudi.

I drugi vid osvete, osuda javnog mnjenja i Anino isključenje iz društva nema ničeg božanskog u sebi. Većina žena bila je spremna da se obruši na Anu kad skandal izbije na videlo jer su joj zavidele. Ostaje mogućnost da se sredstvo izvršenje božanske kazne za neverstvo bude savest glavne junakinje. U jednom trenutku, kada Anu sve više počinju da obuzimaju crne misli, smrt joj izgleda kao jedini izlaz iz nezavidnog položaja u kome se sama našla: I sramota i bruka Aleksandra Aleksandroviča i moja užasna sramota, sve se spasava smrću. Ali odmah zatim pojavljuje se još jedan motiv. Ona će umreti i on će se kajati - kaže Ana misleći na Vronskog. U tim svojim poslednjim danima ona sve više gubi smisao za realnost, uobražava da je Vronski mrzi jer voli drugu ženu i želi da ga kazni. Jeste smrt izbavljenje od svih muka ali prevagu za taj čin ipak odnosi bolesna želja, da njime povredi svog ljubavnika. Ni ovo ne liči na božansku pravdu.

Zaključak je da se zahtevi hrišćanskog morala previše visoki i služe jedino da ocenimo koliko smo malo sposobni da se po njima upravljamo. Zato iz ovog ugla, moto za roman možemo protumačiti kao piščev uzaludan pokušaj da logiku svog romana saobrazi sa nekim sopstvenim, javno zastupanim etničkim i antropološkim načelima. Na to nas upućuje jedna posebna ravan ovog romana: znaci i snovi.

Za vreme prvog susreta Ane i Vronsog, jedan čuvar pruge pao je pod točkove voza. Taj događaj je veoma uznemirio Anu i protumačila ga je kao rđav znak. Te epizode setiće se pre nego što se baci pod voz. Više puta će sanjati sličan san u kome se pojavljuje mali strašni, bradati seljak koji mrmlja francuske reči i uvek će se buditi sa osećanjem užasai strepnje. Čak će i Vronski jednom prilikom sanjati nešto slično i osetiti nespokojstvo i jezu. Ovi prekognitivni snovi su nagoveštaj budućih tragičnih događaja.

Piščevu poruku možemo ovako shvatiti - Još onda kada je prvi put upoznala Vronskog, životni put Ane Karenjine bio je već unapred nekom nedokučivom nužnošću određen. Na neki tajni, zagonetni način Ana već tada zna kako će se završiti njena ljubav. Nema dakle, nikakve njene krivice , ničeg što je ona stvarno olučila i zašta bi trebalo da bude kažnjena ni od Boga ni od ljudi. Neka strašna mračna sila, odredila je Aninu sudbinu još pre nego što je njena veza sa Vronskim otpočela.

Ovde se otvara pitanje čovekove slobode. Ako nam je budućnost unapred određena, kako možemo uticati na svoje živote? Izgleda da je Tolstoj nosio negde duboko u sebi i jedno mračno saznanje koje je dovodilo u pitanje njegova etička i antropološka načela. Svetom ne upravlja ni neka promisao a ni slobodna volja ljudskih bića, već neka slepa nužnost koja neumoljivo određuje sve ono što nam se u životu zbiva. Možda ga je ta ista sila pod stare dane odvela na železničkus stanicu Astapovo gde će završiti svoj životni put.