Kriterijum kojim merimo lepotu

Nošeni brzom rekom života, borimo se protiv ogromnog broja kamenja koje nas sputava, grabimo korak po korak u budućnost. Naše ruke su pune vremena koje nas sustuže i vetra koji nas može uhvatiti. Ali toj našoj budućnosti prilazimo kao zreliji i odlučniji sa jasnije sagledanom stvarnošću.

Od rođenja pa kroz život čovek teži da ostvari svoje želje i ciljeve koji mu pričinjavaju zadovoljstvo. Ljudi su spremni da žrtvuju sve kako bi imali nešto najlepše i najdraže od čega zastaje dah. Oni teže i sanjaju o savršenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmišljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i žari srća na hiljade ljudi i koju svi ti ljudi žele i teže da imaju. Ta osobina je lepota. Ali ona nije još samo jedna osobina koja odlikuje čoveka. Lepota je tajna koja se nalazi skrivena u unutrašnjosti ljudskog bića. Tajna koja čeka da bude otkrivena ali ne od strane bilo koga već od osobe koja poseduje istu tu izuzetnu zagonetnu osobinu. Prava lepota nije vidljiva na prvi pogled. Za njom treba tragati i pronaći je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolećne kiše. Zrak koji nas iako nedostižan i neuhvatljiv obasjava i dotiče svojom toplotom. Lepota je i sposobnost, umeće da se stvori nešto od čega čovek ostaje bez daha. Nešto što zrači velikom ljubavlju sjajem koji predstavljaju odraz umetnikove duše. Lepota predstavlja one najdivnije ljudske osobine: iskrenost, dobrotu, pozrtvovanost, osećajnost, briga za druge. A najveća lepota jeste ljubav. Sposobnost da nekog volimo je najveći dar. To osećanje je nešto fantastično, čudesno, veličanstveno, kao i lepota sama po sebi.

Sa lepotom se susrećemo svaki dan, više sa onom fizičkom jer je nju lakše prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono što je bitmo što se računa. Nju je teže uočiti, ali onima koji to iskreno žele, sama se prikaže. Ako budemo malo više cenili tu unutrašnju lepotu, ne samo da ćemo mi biti bolji ljudi, nego i bolji svet ostavljamo budućim pokoljenjima.