Koreni EU u planovima nacista

Široko rasprostranjeno uverenje o Evropskoj Uniji kao multikulturnoj zajednici, nastaloj na temeljima antifašizma, suštinski je suprotna projektu Trećeg Rajha i nacističke Nemačke, sa kojima nema ničeg zajedničkog. Videćemo da to nije baš u potpunosti tačno.

Iako su široko poznati planovi fašista za uspostavljanjem Novog Svetskog Poretka, i ta saznanja su već široko raubovana, manje su poznate njihove ideje za stvaranje Nove Evrope, posle eventualne pobede u ratu. Ove ideje su inače sasvim logične, iz njihovog ugla gledanja, jer ako su hteli da preurede ceo svet, što ne bi i Evropu, kontinent na kojem su smeštene dve od tri sile Trojnog pakta, i nekoliko njihovih saveznika.

Diskusije o pitanjima povezanim sa Evropom, počele su kako je moć NSDAP rasla. Na Kongresu o Evropi, od 14. do 20. novembra 1932. u Rimu, Alfred Rozenberg (Alfred Rosenberg 1893-1946 jedan od prvih i najuticajnijih članova nacističke partije. Smatra se jednim od glavnih autora nacističkih kreda, kao što je rasna teorija, progon Jevreja ili životni prostor.) je prvi put na jednom međunarodnom forumu izneo ideje evropskog ujedinjavanja. Sam Adolf Hitler je u Nirnbergu 1937. godine rekao: „Nas više interesuje ujedinjena Evropa kao harmonična porodica naroda od bilo koje države".

Šef njegove propagande Gebels, išao je korak dalje 1940. godine, opsednut tehnološkim napretkom: Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje razdaljine između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije, veliki nemački rajh će reorganizovati Evropu, srušiti granice koje još razdvajaju evropske narode i omogućiti im da lakše žive zajedno; za 50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije.

Najzad, 1942. u Berlinu je održana konferencija na temu „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft", ili doslovno „Evropska ekonomska zajednica". Konferencija je održana pod pokroviteljstvom Berlinskog društva za industriju i trgovinu, u saradnji sa ekonomskim savetnikom Berlinskog komiteta NSDAP i Komorom industrije i trgovine. Na konferenciji su govorili veoma uticajni ljudi tog vremena, praktično vrh ekonomskih nauka Rajha. Teme kojima su se učesnici konferencije bavili, pokrivale su široki opseg pitanja planirane zajednice – poljoprivredu, transport, regionalne razlike, ekonomske i trgovinske ugovore, i naravno – monetarnu uniju i proširenje ekonomske zajednice.

Definisana je uloga države u regulisanju privrednih tokova, slična ulozi kakvu danas ima EU definisanjem svojih standarda. „Ono što dolazi je novo shvatanje sa svojom ideologijom i terminologijom, koje daju osnovu međusobnim ugovorima i kooperaciji.

Ekonomsko usmeravanje nije momentalno rešavanje hitnih situacija, već osnova nove teorije i prakse.

• Ekonomsko usmeravanje nije identično tendencijama centralne planske ekonomije. Ono ne pokušava da onemogući individualno upravljanje kroz državnu operativu.

• Ekonomsko usmeravanje znači sledeće: nove instrukcije kreativnim i konstruktivnim snagama pojedinaca, u vezi sa celim sistemom; kreiranje konzistentnog pogleda na ekonomiju; biranje važnih zadataka kroz političko vođstvo i konačnu odluku države o svim pitanjima u vezi ekonomske snage. Osim ovih stvari, ekonomija je slobodna i odgovorna sama sebi."

(Uvod - Professor Dr. Heinrich Hunke, savetnik u Ekonomskom komitetu NSDAP, predsednik Nemačke agencije za ekonomski publicitet).

Ministar ekonomije Rajha uspostavio je paralelu između carinske unije (Zollverein) koja je bila preteča ujedinjavanja nemačke države i planova za carinsku uniju Evrope, kao početka širih i dubljih integracija. „Još jednom je ekonomski i tehnički progres taj koji gura ka formiranju velikih kontinentalnih ekonomskih oblasti. Sadašnja tehnologija nudi mogućnosti koje ne mogu potpuno iskoristiti nacionalne ekonomije. Granice nacija su se približile kroz sve veću brzinu vozova, proširenje mreže puteva i plovnih tokova, transkontinentalne lance nabavke energenata, koji nude mnogo potencijala, i najzad, aviona. Izvan Evrope su već formirane ogromne ekonomske oblasti, ili su u procesu formiranja, dejstvom ovih faktora. Za svoje dobro, Evropa mora biti gurnuta iz romantične nazadnosti." (Ekonomski izgled Nove Evrope - Walter Funk, ministar ekonomije Rajha i predsednik Rajhsbanke).

U istom govoru ministar nastavlja sa vizijom zajedničkog tržišta kao ekonomskog raja. „Razmena roba između nacija neće još biti posmatrana kao domaća trgovina zato što je još rano razmatrati potpuno uklanjanje barijera. Kao velika trgovinska oblast ipak će uživati sve privilegije kao tržište pod državnom upravom. Rumunski farmer, norveški drvoseča, holandski baštovan i danski stočar , neće više brinuti o tome gde će prodati svoje proizvode ili da li će odgovarajuća cena nagraditi njihove napore. Oni će znati da međudržavni ugovori određuju sigurnu proizvodnju i prodaju, i da su spekulacije i krize stvar prošlosti. Tekstilne kompanije u Protektoratu, francuski hemijski radnici i belgijski rudari neće više živeti u strahu od niskih nadnica i nezaposlenosti."

U oblasti monetarnih pitanja, nacisti su odbacili do tada široko upotrebljavani zlatni standard, dok se kliring takođe smatrao nepodesnim. Umesto toga, plaćanja bi trebalo centralizovati kroz jednu „Banku Evrope", uz stvaranje zajedničke monete – evropskog guldena.

Sličnosti sa aktuelnim projektom integracija su ponekad zapanjujuće, pa se postavlja pitanje zašto ovi podaci nisu šire poznati. Kod nas je pažnju na ovu konferenciju skrenuo tekst Miroslava Lazanskog Srbija na zapadu, objavljen u Politici, 12. aprila ove godine. U Britaniji se istraživanjima planova nacista na ujedinjavanju Evrope bavio Rodni Etkinson, inače rođeni brat poznatog glumca Rouna Etkinsona (Crne Guje). U svojoj knjizi „Pun krug Evrope" (Europe's Full Circle) on navodi niz paralela između ranijeg i aktuelnog projekta evropskog jedinstva:

Europaische Wirtshaftsgemeinschaft - European Economic Community

European Currency System - European Exchange Rate Mechanism

Europabank ( Berlin ) - European Central Bank ( Frankfurt )

European Regional Principle - Committee of the Regions

Common Labor Policy - Social Chapter

Economic and Trading Agreements - Single Market

Ostaje pitanje kako tumačiti ove podatke, i koji bi se zaključak mogao izvući. Jasno je da širenje saznanja o tome da su visoki predstavnici zvanično najmračnije ideologije u istoriji imali planove za stvaranje Evropske Ekonomske Zajednice, može obradovati brojne antiglobaliste, evroskeptike i ostale protivnike Evropske Unije. Sa druge strane, malo je onih, koji bi na ovakve podatke gledali afirmativno.

Ekstremne desničarske organizacije, koje se smatraju naslednicima nacista, po pravilu su protiv Evropske Unije. Smeta im njena proklamovana multikulturalnost. Desnica koja bi htela da se predstavi kao umerenija nije protiv EU, ali teško da bi mogla da javno iznese zaključke, koji bi odobravali ranije planove ujedinjenja Evrope, i ukazivati na njih kao na koristan primer. Postoji strah od identifikovanja sa mračnom prošlošću, mada nije isključeno da će taj strah bledeti, kako se zemlje Evrope budu suočavale sa sve većim brojem imigranata i gubljenjem konkurencije od zemalja koje su nekada smatrali „Trećim svetom". Ipak, za sada bi ovakvim podacima mogli da se „pohvale" jedino politički krugovi u zemljama kao što su Estonija ili Litvanija, gde se javno odaje počast esesovcima, a Crvena armija se smatra okupatorskom, a ne oslobodilačkom. Mada, verovatno bi se i tamo, o ranijim planovima za stvaranje Ujedinjene Evrope govorilo u pola glasa.

Najzad, možda bi se ovo moglo posmatrati i izvan političkog konteksta. Već je široko poznata činjenica da su nemački naučnici imali ključnu ulogu u razvoju američkog svemirskog programa, posle Drugog svetskog rata. Zašto bi njihovo eventualno učešće u projektu evropskog ujedinjenja, nastalog od poznate Zajednice za ugalj i čelik i dalje bilo obavijeno velom tame? Mada, teško je reći u kojoj meri su sličnosti posledica angažovanja konkretnih ljudi, a koliko je do njih došlo korišćenjem slične imperijalne logike. Činjenica je da su mnogi stručnjaci fašističke Nemačke, uključujući citiranog profesora Hunkea, nastavili svoju karijeru posle rata, često u okviru državnih službi.

Ivan Vukadinović