Kišna noć

Stajala je na prozoru i nemo gledala u nebo. U glavi joj je bio njegov lik. Vetar joj je pomerao kosu, a kapi kiše su joj prskale lice. Još kao dete volela je da gleda u nebo dok pada kiša, grmi i sevaju munje. Osećala se posebnom tada. Kao da joj nebo nešto govori, kao da joj se sam Bog žali.

Ovo je bila prava letnja kiša. Kada se u vazduhu osećao miris zemlje. Ulice su bile prazne. Tek poneki automobil bi prošao i tada je gledala farove. Kapi kiše su joj te večeri izgledale krupnije nego ikad. I poneki pas bi protrčao kako bi našao skrovište. Nije se micala od prozora, iako mnogi nisu razumeli tu njenu potrebu. Obično se tada zatvaraju prozori i navlače zavese. Samo je kod nje bilo suprotno.

Odjednom, kao da je vreme stalo. Kao da su svi negde nestali, osetila je onu tišinu. Ne običnu, nego onu, posebnu, koju je osećala samo u posebnim trenucima.

Sevnulo je baš jako, ulična bandere su se ugasile. Nije se bojala, nije se ni trgnula. Samo je čekala. Jednostavno je znala da će se nešto desiti. I nebo se otvorilo. Oblaci su se razbežali i postalo je jako svetlo. Kao da je dan.

A onda je ugledala njegove oči. Krupne, tužne oči koje su vapile za pomoć, dozivale je. Gledale su u nju bez prestanka, a boja im se promenila. Bile su mutne. Znala je da nešto nije u redu, ali nije mogla da se pomeri, stajala je kao zakopana, nije imala predstavu o vremenu.

Zazvonio je telefon i uspeo je da je trgne vrisak. Ni sama ne zna kako ga je čula, nije znala da li je to stvarnost ili je i dalje u bunilu. Utrčali su u sobu njeni najmiliji i bez reči je okrenuli i jako zagrlili. Od suza i jecaja ništa nisu mogli da izgovore.

Nisu ni morali. Sve joj je bilo jasno. Znala je da je on otišao. Osetila je jak bol u grudima. Srušila se.

Prošlo je dosta godina i evo je opet na prozoru. Posmatra kišu. Ali sada je sve drugačije. Više je to ne uzbudjuje, naprotiv. Budi u njoj tugu, sećanje na onu noć.

Ispustila je tihi jecaj, zatvorila oči koje su je pekle i u sebi ponavljala: - Zašto? Zašto? Zašto?