Kako prestati voleti

Postavljam pitanje koje je verovatno samo još jedno u moru svakodnevnih prolaznih misli, ljudi koji vas okružuju. Deluje kao jedno od onih lakih, navlakačkih naslova nedeljnih časopisa za urbane princeze gradskog asfalta, prezauzete životom bez smisla, pa mu isti traže u koricama još besmislenijeg nedeljnika. Međutim, mislim da su neka pitanja, nepravedno isprana pogrešnim ljudima, banalizovana do mere neprepoznatljivosti suštine, zapravo suštinski.. bitna. Dokle god ne prodajete ljudima recept za život, već sa njima o životu jednostavno pričate, smatram da nećete upasti u zamku novostvorenih kuvara života. Zato ja neću odgovarati na pitanje "kako?", jer iskreno, nisam sigurna ni sama. Zapravo mislim da je ovo jedno od pitanja, koje svako bar jednom postavi, onako usput, za sebe, čak i kada ga niko ne čuje, tek da zna da je voleo... Tek da zna, da se zapitao.

Kada uopšte dođe trenutak da se zapitamo? Da li kada je ljubav već na izmaku, a mi se držimo sigurne navike? Bolje i poznata bol, nego novi trud, za osobu koja nikad neće značiti što i ova sad? Ali ako je tako onda kuda to vodi? U sigurnu samoću? U novu neispunjenu vezu? U greške koje će služiti da zavarate trag svojim osećanjima koja nemaju drugog izbora nego da ćute u besmislu vaših nepromišljenih poteza? U sigurnu ljušturu straha, jer ne znate gde se završavate vi, a gde počinju vaša osećanja prema drugoj osobi? Jer više ne znate da li postojite bez tog nekog. I kako onda prestati voleti? Tu jeste problem. Jer vi više ne volite samo tu osobu, vi volite sebe pored te osobe. I shvatate da ste dozvolili, da druga osoba, postane vaš vitalni organ. Neko bez koga vi.. ne postojite. Pa ako se desi da je prestanete voleti, više nećete voleti ni sebe.

Jer ako prestanem da volim tebe, ostaću prazna.

Ipak, ako i dođemo do toga da ljubav prema sebi, zavisi od ljubavi prema drugome, nismo li sami krivi? I da li smo zapravo onda, ikada i voleli sebe? Ali da ne skrenem sa teme, prestanak ljubavi prema nekome, kao da ste robot koji se može uključiti i isključiti nije nešto što može da se desi preko noći. Niste ni zavoleli preko noći... Bilo je tu i par jutara, i neko popodne i predveče. Bile su i noći, ali nikako jedna i nikako odjednom. Što ste duže delili sa nekim dane, to su oni postali podrazumevajući deo njih, a prvo što u životu treba naučiti je da se ništa ne podrazumeva. Ljubav se ne podrazumeva. Vernost se ne podrazumeva. Prijatelji se ne podrazumevaju. Pa čak i život sam po sebi.. A to je ono što svi nekako olako.. podrazumevamo. Nekada se, neprimetno, naviknete na postojanje tog nekog, pa čak i ako fizički više nije deo vaše svakodnevnice, jeste vaših planova. Hteli vi to ili ne, nesvesno uvek stoji u svakom kutku vaših zamisli. Kada dođete do toga, na dobrom ste putu da vas pitanje kojim se bavimo, ošamari u nekom trenutku, pre nego što vi i postanete svesni da ste od druge osobe napravili životnu drogu. Nisu narkomani samo oni sa pravim opijatima. Svako od nas ima svoju ličnu drogu. Svako od nas se leči od neke svoje zavisnosti. Koja je vaša?

Ljubav, jeste vrsta droge. Verujte, ja sam (iz)lečeni narkoman. I? Kako se onda ta zavisnost leči? Terapijom? Razgovorom? Zatvaranjem u sebe, čekajući da vas „to" napusti, kako vas je i uhvatilo? Pretvaranjem da nikada nije ni postojalo? Ćutanjem? Kako uopšte znamo kada je prestalo? Jednostavno... Kada prestane da boli. Nažalost, ljubav posuta lakoćom, plod je priča duboko urezanih u naš um od malih nogu. Delimično, te priče, bajke, preskaču bitnu stavku, preskaču život. I bol. Niko vam ne može reći da je vredelo, niko vam ne može potpisati da je pravo, niko drugi sem vas ne može osetiti da li vredi. Čak ni vi sami ne morate biti sigurni. Ali osećanja ostaju i kada vaš razum odluči da krene dalje. Plod nesklada razuma i srca je bol. Nekada smo sebi najveći neprijatelji jer ne želimo da pustimo, jer smo navikli na prisustvo boli. Navikli smo da razum gnječi osećanja, nekada nas spreči da pokušamo, nekada natera da prerano odustanemo, a nekada izgubi bitku sa osećanjima, pa trpi posledice, njihovih igri – misli. Misli, igre osećanja. Nastale iz najdublje tame nas samih. One iskrsavaju, bez naše kontrole, koliko god se mi trudili da ih usmerimo ili skrenemo, činjenica je.. koliko vas zapravo može da kontroliše svoje misli? A koliko vas na kraju biva uništeno upravo jer su one iskrsle? Ono što je još vidljivo je da kada smo srećni mislimo manje. Osim ako niste ja. Ali za to je potreban dugogodišnji trening. Ako pak zanemarimo mene, sreća jeste stanje ravnoteže osećanja i razuma. Samim tim nepostojanje bola, ne pokreće stvaranje razuzdanih misli. One su dobile svoju injekciju nirvane. Stanje smirenosti i ispunjenosti. Nemaju potrebu da kopaju i pretražuju po pukotinama vaših nesigurnosti, jer u sreći ste sigurni. Zato se i kaže da su srećni ljudi sebični. Potom taj neko sa kim delite sreću, postaje sinonim vaše sigurnosti. Pogodite šta se dešava kada ta osoba ode? Shvatate li sada zašto je teško prestati?

Realisti bi ljubav predstavili kao proizvod hemijskih reakcija, oni malo romantičniji, verovatno kao spoj srodnih duša, oni oštećeni negativnim iskustvima verovatno bi tvrdili da ona i ne postoji. Da su prazne priče o njoj tu da nam magle realnost i igraju se razumom. Jednom mi je neko rekao da ako možeš da je definišeš, onda to i nije ljubav. Mislim da je to možda i njena najbolja odlika, jer ipak je za svakoga ona drugačija. Nekada je dovoljno da sedite pored nekoga, i da znate da ste na pravom mestu, a nekada ni svi razgovori ovoga sveta, ne bi mogli da nadoknade onu jednu... tišinu. Tu muziku poznatog. I naposletku, vi se i dalje pitate gde je nestalo ono pitanje kako prestati? Već sam vam rekla, ja vam ne mogu reći kako. Ipak prvo morate odgovoriti na dva pitanja, kako je počelo i zašto želite prestati? Kada nađete te odgovore, kada nađete početak, naći ćete i kraj. Samo zapamtite, nijedan početak nije teži od kraja. Posebno ako ste nekoga jako voleli. Na kraju... Nekada samo naučite da živite sa tim, a nekada se iskrade iz vas a da to i ne znate.

Ipak, ako ste ikada nekoga makar malo voleli, sačuvajte tog nekog u nekom kutku srca. Zarad svih onih koje možda niste, a koji su voleli vas. Kada bi samo svako srce bilo mozaik. Možda se nikada ne bismo usudili da prestanemo da volimo. Kakva bi to tek onda slika bila...

Mozaik svih života, koje ste mogli živeti.

Napisala Mina Dašić