Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Jednom sam bila veoma tužna

Jednom sam bila veoma tužna

Jednom sam bila veoma tužna

 

Čini mi se da sam prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio horizont života.

 

Živela sam u jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da se  sve to dobro i zlo događa nekom drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene. Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno: - Četiri. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica, naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila. Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to ono najstrašnije - griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim. Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale.

 

Neprekidno sam plakala .... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono, što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.

loading...
0 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jednom sam bila veoma tužna

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u