Jedno zimsko jutro

Još jedno hladno zimsko jutro. Alarm odbija da prestane da se oglašava, a ja odbijam da ga poslušam. Ne želim da se izvučem iz svoje tople postelje, ne želim da napustim taj mir i sigurnost koju mi moj dom donosi. Ne želim da otvorim vrata i iskoraknem u svet. Ne želim.

Ali on ne odbija. Nakon više od pola sata, uspevam da se pridignem. Napolju je savršeno zimsko jutro. Sneg se igra po obroncima planina, valja se po travi i leškari po drveću, a sunce mu smelo pravi društvo, dajući mu savršenu konturu, ali pazeći da ga ne povredi, da ga ne ošteti. Mali vrapčić veselo šeta po mom prozoru. Njemu ne smeta zima, ne smeta mu ni hladnoća. Njegove male nožice plešu po prozoru i on se ne boji sveta, ne boji se zime. Tako je mali, a tako je smeo. Jutra volim, zato što mogu u miru uz svoju omiljenu pesmu da sebi pripremim čaj, kafu i doručak. Da u svom toplom domu, nameštenom po mom ukusu, šetam u svojoj omiljenoj pidžami, dok spremam doručak, i ručak za poneti. Volim i to što mogu da listam štampu, a da me niko ne prekida.

Moja jutra su duga, onoliko koliko mi obaveze dozvole. Imam svoje divne rituale, koje ne želim da menjam. Mogla bih satima da ispijam svoju kafu, satim da čitam, satima da pišem. Ako mene pitate, pa ja bih volela da samo jutra i postoje. Bez alarma, ako može. Najviše volim jutra koja dozvole da traju do podneva, pogotovo zimska. Obožavam da gledam dečake i devojčice sa prozora koja neumorno jure po parku prekoputa i ne dozvoljavaju da odrastu. Divim se njihovom elanu.

Zima je predivno doba, zar ne? Osim kada duva jak vetar, pa ponese i vas. Ili kada je poledica svuda, pa neretko završite na leđima. Ili kada se ona ista deca igraju u parku, a grudva završi po vašoj glavi. Ili... Ipak je to predivno doba. Doba kada najviše vremena provodimo sa voljenima. Tada je porodica na okupu, svi smo prisniji i prisutniji. Zajedničke večere, okupljanja, a onda zajedničke šale i uspomene. Danas, ovog zimskog jutra, postoje samo uspomene. Daleko od svih, u nepoznatom gradu, među nekim drugim ljudima... Odbijaš da ustaneš, odbijaš svoje rituale, odbijaš da je jutro, odbijaš da je zima. Jer nedostajanje je najprisutnije. Steže i guši. Želiš da si u nekom drugom mestu, sa nekim svojim ljudima.

Napisala Milena Spasić

________________________________

Jedno zimsko jutro  

Osvanuo je novi zimski dan, a ovog jutra dočekalo me je prijatno iznenađenje na staklima mog prozora. Nahvatale su se prve pahulje ove zime. Iskočio sam iz kreveta i pohitao ka prozoru, imao sam šta i da vidim. Snežni pokrivač prekrio je ulice, krovove kuća i zgrada i drveće, i toliko je bio debeo, da su se grane na drveću spustile i otužno savile od težine snega na njima. Sunčevi se zraci stidljivo probijaju kroz oblake i bacaju srebrnkasti sjaj na pahulje koje padaju sa neba. Biće ovo jedan pravi dan za uživanje na snegu. A pre toga, treba ustati, toplo se obući, umiti i doručkovati. Zima je najlepša dok se posmatra iz topline porodičnog doma, uz čaj i keksiće sok se razgledaju snežni predeli kao iz najlepše bajke.

Ljudi se u zimska jutra još uvek nisu rasanili i razbudili, a pod uticajem hladne zime, kreću se sporo i skučeno u svojim kaputima poput pingvina. U zimska se jutra strogo izlazi sa kapom i šalom, jer je vazduh oštar i hladan i rukavice su neophodan rekvizit. Vetar lagano duva i premešta nanose snega s jednu, na drugu stranu, u svoju igru uključi i pahulje snega, a pahulje krupne i sjajne, svaka jedinstvena po svojoj šari i obliku. Iako čistači ulica vredno rade svoj posao i brzo čiste puteve od snega, saobraćaj se otežano kreće, na automobilima se magle stakla i brisači rade levo i desno skidajući mraz sa šoferšajbni. Po prozorima kuća zamglenjim od hladnoće i mraza, mališani su prstićima ostavili svoje prve tragove i šare. Sneg se polako utabao po stazama, i na njemu su ostali tragovi ranoranilaca i šape pasa lutalica.

Iz pekara se ulicom raširio jak miris svežeg i tek ispečenog hleba. Roditelji vuku svoje ušuškane mališane na sankama. Deca se najviše raduju ovoj zimi i snegu, za njih nema ništa lepše od čarolija zimskih igara. Praviće se Sneško Belić, grudvaće se, sankaće. Na vestima izveštavaju da je sneg ponovo sve iznenadio i sačekao nespremne, a nije tako, mi deca smo ga očekivali i prizivali. Šta su drugo zimski dani nego snegom prekrivene ulice, dečja radost i ushićenje zbog igranja na snegu i odrasli koji se žale na kostobolju i hladnoću i žure da što pre stignu svojim toplim domovima. Za mene su zimska jutra prekrivena snegom povod za radost, igru i smeh. Podsećaju me na lako i bezbrižno detinjstvo, kada samo cele dane provodili napolju, igrajući se dok nam se prsti ne smrznu.

_______________________________

Jedno zimsko jutro   

Zvuk prvih petlova označio je početak i ovog dana. Protrljala sam oči, ustala iz kreveta i protegla ruke i noge, a pogled je sam od sebe skrenuo ka prozoru koji je bio zamagljen i pun mraza i inja. Pohitala sam ka njemu i rukavom pidžame protrljala prozor, i imala šta da vidim, sneg je navejao preko noći i zavejao ulice. Brzo sam se obukla i strčala niz stepenice na doručak.

Jeste li videli da je pao prvi sneg, uraaa - obratila sam se svojim ukućanima, koji se nisu preterano obradovali zbog toga, a majka me je odmah upozorila da moram dobro da se obučem i utoplim i da nikako ne zaboravim na šal, kapu i rukavice. Doručkovala sam, obukla se, stavila ranac na leđa i žurno uputila u školu. Napolju je sve bilo zatrpano snegom koji nije prestajao da veje. Nežne srebrne pahuljice lagano su padale sa snega i zadžavale se na površinama koje dodirnu. Lagani zimski vetrić čarlijao je i nosio pahuljice na sve strane, premeštajući nanose snega sa jedne na drugu stranu.

Kamioni za čišćenje prolazili su kroz ulice i sklanjali sneg sa puta, a čistači vredno radili svoj posao. Komšije su izašle ispred svojih kuća i zgrada da lopatama očiste staze od snega. Ljudi su krenuli na posao, žmirkajući od beličaste svetlosti snega, sakriveni u svojim kapama i šalovima baš kao mumije, skupljeno su išli grabeći što veće korake ne bi li što pre stigli tamo gde su krenuli. Roditelji su na saonicama vukli dečicu u školu, a dečica su se radovala vremenskoj prognozi i svim zimskim čarolijama koje je sa sobom doneo sneg. Na kraju krajeva, snegu se najviše raduju najmlađi, za njih to znači sankanje i klizanje, pravljenje Sneška i grudvi, neizmerna radost zbog uživanja u igri na snegu. Išavši u školu, prošla sam pored ulice koja je imala blagu nizbrdicu. To me je odmah setilo na detinjstvo, kada smo se još više radovali snegu, jedva čekali da se škola završi i da počne raspust.

Mi, deca iz kraja, i moj brat i ja, skupili bismo se i zajedno otišli sa sa sankama na nizbrdicu sa koje smo se spuštali do milje volje, sve dok nam prsti na rukama i nogama ne promrznu. Onda bismo otišli kući, popili topli napitak da se malo zgrejemo i legli na spavanje jedva čekajući naredni dan da se opet spuštamo sankama i grudvamo. To su bili lepi i srećni dani, a sad smo malo stariji, pa imamo malo većih školskih briga, no to nas neće sprečiti da se koji put spustimo sankama i uživamo u zimskim blagodetima. Obrazi su mi se zarumeni, a prsti počele da smrzavaju, ali već sam se približila školi. Biće ovo jedna duga i snežna zima.