Jedna šokantna priča

Nekada davno, čuda su se zaista događala. Ali kao što sve (u ovoj zemlji) propada, propala su i ta čuda. Svako vreme ima svoje breme. Sve ostavlja posledice. Tako da, ako smo i prestali da verujemo u čuda, mogli smo da ih izazovemo, kada nešto jako poželimo. Jedno od čuda bio je i ostaće on.

Upoznali smo se na početku prve godine gimnazije. I umesto da se ponašam prema njemu normalno, kao prema bilo kom vršnjaku, ja sam stekla neko poštovanje prema njemu.

Uključivanjem u svet glume, bila sam mu bliže. Iako nismo bili isto odeljenje, postajali smo sve prisniji jedan sa drugim. Prijalo mi je njegovo prisustvo, njegova duhovitost koju još uvek nisam otkrila u drugim muškarcima, njegova muškost, jak karakter. Pravi lav, kao što je i u horoskopu. Glumili smo u nekoliko predstava, praktično svaki dan nam je prolazio u prisustvu onog drugog. I onda, sasvim nesvesno, shvatila sam da je on ona moja preka potreba. Da imam uz sebe nekog ko je jači od mene, nekog ko me razume i nekog toliko inteligentnog.

Naša je priča bila jednostavna. Kada je on bio tu, niko mi više nije bio potreban. Imala sam sve uz sebe. Svog davno odsanjanog muškarca. A pred svetom smo bili skoro stranci.

Kulturan, pametan, intersantan. San svake majke.

Imao je jednog najboljeg prijatelja i brata. Oni su bili njegov svet, oni kojima je sve govorio. I tako, kada bih sa njim pričala, ni sama nisam znala, da li sada govorimo sarkastično ili ozbiljno. Jedini muškarac koji je pored mene bio dominantan.

Sa majkom sam u izvanrednim odnosima. Ona zna o ljudima koji dolaze i odlaze iz mog života. Njega nije lepo dočekala: "Draga moja, pa vi ste rod!"

Bile su to reči koje su slomile moje srce, na neki način. Zašto stavljati barikade na nešto toliko specijalno, možda neponovljivo?

Kasnije mi je baba pričala da su ipak udaljene te rodbinske linije. "Ali krv je krv!" Govori mi uvek. Uz naznaku: "Nemoj, ljubi te baba, da napraviš neku glupost."

Rekla sam mu to, rekao je da su gluposti.

Nikada me nije poljubio. Jednom smo se, u Karlovcima, držali za ruke. I to je bio najintimniji momenat. Kao da je doticao samo moje srce.

Kasnije se pojavio Slovak, a njega sam odgurnula u stranu. Iako, svaki put kada bih ga srela, setila bih se potencijalnih "nas". Vremenom se sve više približavao onom savršenstvu o kom sam sanjala. Pokazao je, iako verovatno nesvesno, dozu ljubomore preka Slovaku.

Posle jednog nesporazuma i moje impulsivnosti, posvađali smo se. Patila sam jako zbog tog gubitka. Kao pečat u sećanju, ostaće mi urezana ona noć. Kada me je uhvtio za ruku i rekao: "Od tebe ovo nisam očekivao. Ja sam imao 2 osobe koje sam pustio u svoj život. Sada mislim da mi je žao što sam ti pružio priliku da budeš treća."

***

Kada si siguran da je ono što se upravo dešava tvoja stvarnost, ispunjenje sna, ni na kraj pameti ti ne stoji pitanje: "Koliko će trajati?" Ti ideš dalje, nastavljaš da hodaš sigurno, želeći, nadajući se još više. Ne smeš ispustiti iz šaka tvoje čudo, ne smeš izgubiti šansu, zbog zavidnih ljudi...

Reci mi samo, ko ti je to rekao?!" Pitala sam, trudeći se svom snagom da zadržim suze u sebi, da ih ne pustim da se prospu. Ali, u tom trenutku se pojavila naša drugarica tu, pa smo se pravili kako je sve u redu, odglumeli smo to dobro. Eto, možda me je i toj veštini baš on naučio.

Te večeri, prošetala sam do kuće, šest kilometara, polako.Rekapitulirajući izgovorene reči, osećajući iznova onu staru bol. pred kraj, nisam mogla da uzdržim suze. Razmazala se maskara. A koga briga. Iskreno, ne sećam se kako sam te večeri stigla kući. Kroz suze sam mu ispisala poruku sa izvinjenjem. "A pre svega se nadam da znaš kakvu ulogu igraš u mom životu.

Zvala sam najbolju drugaricu (a i šta bih) i plakala minutima...

Bližio se moj rođendan. Bio je to jedan od najgorih rođendana, u jednom smislu, a ujedno i jedan od najboljih, u nekom drugom.

Izgubila sam najbolju drugaricu i njega. I na šta se svodio moj svet?

Ne znam... ogromna rupa. Crna. Koja te priziva i svaki pogrešan korak, mogao bi da znači- zauvek!
Na moj 17. rođendan, pozvao me je da izađem da ga sačekam jer dolazi. Moja cvetna haljinica je bila nemirna na vetru, a duša je treperila od straha.

"Opreštno je" - izgovorio je skoro nejasno, tek kroz zube i glasno dodao: "Srećan ti rođendan". Primio me je u svoj zagrljaj i stegnuo jako.

Dani su prolazili lenjo, a u moj život je već jasno ukoračao Slovak. Kada smo išli da gledamo snimak sa premijere naše predstave, šćućurio se uz mene i upitao: "A šta ti radi onaj tvoj?"

"Bio je dan posle mog rođendan u Temišvaru. Zbog mene..."

"I? šta sad? misliš da će da te ženi odmah?"

Verujem u ono što je i dokazano: kada se konopac pokida, iako ga vežemo, čvor ostaje. Tako je i na našim odnosima bio vezan jedan ogromni čvor, koji je predstavljao zidinu. Od bliskih prijatelja, spali smo na poznanike.

Patila sam mnogo zbog tog njegovog ponosa koji nije želeo da pogazi jedno vreme. Želela sam ga nazad, bio mi je potreban...

Glumili smo u istoj prdstavi. Imala sam partnera i u predstavi sam bila smrtno zaljubljena u njega. Na jednoj od proba, partner nije bio prisutan te ga je On zamenio. Sve te obične reči, pored Njega su nekako postale specijalnije. Posebna čudesa koja nisam mogla tek tako da ispustim iz usta. Čak iako je prošlo mnogo proba... mnogo će vode još proteći Begejom, dok ja sebi objasnim zašto sam se tako izgubila te večeri.

Gledala ga u oči i u jednom se upitala: glumim li sada ili...?

Posle predstave u Budimpešti, prišao mi je i iskreno čestitao: "Bez tebe, sve ovo ne bi imalo smisla".

Obraduje te takva rečenica, čak iako ti je uputi potpuni stranac. Ali kada to čuješ od osobe koja ti je nekada bila važna, od nekog za koga misliš da je polovina koja te savršeno dobunjuje i ko je uz to najtalentovaniji glumac kog poznaješ, onda ta zamisao dobija na svojoj vrednosti.

Početkom oktobra ove godine, sedeli smo zajedno na dugočasovnom putu. Počeo je da se otvara, da priča više o svojoj privatnosti, koja je jedno vreme bila zagonetna za mene.

"Želim da pobegnem! I jednog dana ću se odseliti, videćeš. Samo da završim medicinu" Rekao je.
"I onda možeš da me uzmeš za ženu, da ti pomognem oko kućnih poslova." Nasmejali smo se oboje.

Te večeri sam shvatila da me toliko uzdiže intelektualno, da počinjem da osećam da sam važnija osoba. Na 18-om rođendanu moje najbolje drugarice, posle ponoći, torte i šampanjca, posle mog razočarenja u Slovaka, tuge u očima... sasvim slučajno sam se našla na stolici između Slovaka i njega.

"Hajde, sad je tvoja prilika da me upoznaš sa njim. Da vidim, šta je to tako posebno u njemu, šta si ti videla..." Insistirao je. Iako sam na početku bila nepokolebljiva, na kraju sam odustala i upoznala ih. Čim je izgovorio svoje ime, Slovak je upitao:

"Ti si taj njen famozni brat od tetke ? "
"Ma, to samo ona zamišlja, mi smo drugovi, nema rodbinskih odnosa."

Počela sam da se smejem i ostavila ih same. Ali ne zadugo. Odjednom se pojavio i šapnuo mi: " E, stvarno ne znam zašto je ovaj tako poseban".

Bio je to težak period. Pored škole, koja je u ovim momentima veoma važna. Poslednja godina i prelom između dva sveta... A pored škole i gomila, zaista gomila, drugih aktivnosti. I još kao bonus, Slovak kog treba izbaciti iz glave a i iz života. Trudila sam se svim snagama, ali još nisam sasvim uspela. Prijala mi je njegova lepa reč, prisustvo...

Pa se, nekako, sve počelo menjati, jedne večeri... u pozorištu. Gledali smo njegovog oca kako glumi. Posle predstave, pitao me je da li želim da me odveze kući svojim novim kolima. Iako je ideja bila podosta dobra, nisam prihvatila. Uz izgovor da ću kući sa mojima.

"Pa ti ne želiš da proveriš moje izvanredne vozačke sposobnosti?" našalio se. Pa da, ne bi on bio on, da nema toliko samopouzdanja. Dogovorili smo se da ćemo drugom prilikom proslaviti njegov uspeh.

I te večeri, prisećajući se poruke koju sam mu poslala za rođendan, prisećajući se njegovog drhtavog glasa kada me je pozvao da mi zahvali za sve, prošlo mi je nešto kroz glavu. Nešto u šta sam počela da postajem toliko sigurna... Jer kažu, žena oseti. Ne znam da li je previše rano za takve osećaje, ali nekako, znam da su pravi. Rekla sam mami: "Ja ću se jednog dana udati za njega".

I u toj rečenici nije bilo ni malo sarkazma, ironije niti neslane šale. Stvarno sam u to počela da verujem.

Autor behappy