Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.


Jedna meni draga patriotska pesma

Jedna meni draga patriotska pesma

Jedna meni draga patriotska pesma

 

Bilo mi je svega šest godina. U to vreme bila sam u Vlasotincu kod babe i dede. Provodila sam dane pored Vlasine igrajući se sa Katarinom – sestrom od tetke. Skupljale smo kamenčiće koje smo kasnije bacale u vodu. Takmičile smo se koja može dalje da baci jedan kamenčić. Zatim smo se jurile, igrale peskom, brale cveće... Stalno smo izmišljale nove igre i nalazile zanimljive stvari koje koje bi nam zaokupljale pažnju. Za to vreme tetka je sunčajući se čitala knjigu. Često nas je opominjala.

 

- Dijana, pazi, pašćeš i isprljaćeš se... Ne idite tamo, vratite se. Voda je tamo duboka... Hajde dođite ovamo, dosta je bilo igre... Katarina, Dijana, sklonite se sa sunca, isuviše je jako, boleće vas glava... – i tako stalno.

 

Ali jednog dana nismo išle dole na reku iako je bilo lepo vreme. Tog dana sve je bilo ubrzano, drugačije. Svi su negde žurili, nosili neke stvari, pakovali se. Katarinu i mene su putili napolje da se igramo kod vinove loze. Želele smo da i taj dan provedemo pored Vlasine. Zato smo to i pitale babu koja je užurbano prolazila pored nas.

- Smemo li dole?

 

Nije nam odgovorila, nije nas ni pogledala. Verovatno nas nije ni čula. Otišla je u kuću. Uskoro se vratila užurbano noseći neke prepunjene torbe.

- Baba! Je l' smemo?

- Šta? – upita zastavši najednom kao ukopana. Mislim da je ona tek tad shvatila da joj se neko obraća i trgla se iz svojih misli.

- Možemo li dole? – ponovile smo uglas.

- Ne. – reče ona odsečno – Zar ne vidite šta radimo? Moramo da požurimo, da sve završimo do večeras. Sedite tu i ćutite. Već imamo dosta briga, još nam samo fali da i vas dve pravite probleme...

- Radmila, gde si?! – prekide je glas koji se čuo sa terase kad se promoli dedina crna kosa.

- Eve sam, Žare! – javi se baba.

- Gde su oni ćebići?

- U orman, u Belu sobu! Sad ču dođem da ti ih dam. – reče i pođe gore.

- Da uzmemo i neki jastuk za decu, da imaju gde da spavaju. – dodade deda.

- Će uzmemo. – čuo se babin glas koji se svakim njenim korakom udaljavao i bivao sve tiši.

 

I tako su ceo dan leteli po dvorištu. Jedino je komšija, deda Ljube, imao vremena za nas dve.

- Pa, kako ste, djevočke? Šta vam je? Što se ne igrate?

 

Istina, kad je on došao sedele smo pored kapije. Bilo nam je dosadno. Sede pored nas.

- Da vam deda Ljube isrecituje jednu Jasenjunovu pesmu? Koju ćete? – pitao je iako je znao koju Kaća i ja uvek tražimo. –Je li "Divlji beli jorgovan"? – upita šaljivo.

- Da! Tu najviše volim. – reče Kaća šmešeći se.

 

Jorgovan je mirisao,

S prolećem se zabelio,

Grane zlatne začešljao,

Kovrdžama ih povio.

Rosa medna okružila,

Niz koru se sliva,

Pod njim miris zelenila,

Srebrom ga preliva.

 

I kićanke bajne

Pod bisero rose.

Gore prele sjajne

Što devojke nose.

Na travi niz korenje

Sav potok se peni.

Struju, žuri, stenje

Srebrn potok maleni.

 

Jorgovan mirisaše,

Granjem se bokori,

Zelen-zlatno sijaše,

Na suncu gori.

U talasu zvonkom

Kvasi sve grančice

I kradom pod obronkom

Peva mu pesmice.

 

Dok je recitovao moje misli su daleko otišle. Sećala sam se jorgovana koji je rastao u mom dvorištu, kući. Iz sanjarenja me je trgla baba koja se iznenada stvorila preda mnom.

- Ljube, ćeš kafu?

- Može, Rado, može. – baba ode – A dok čekam izrecitovaću vam jednu pesmu meni dragu.

 

Oj ti, Rusijo moja rođena,

Što ti kućice liče na ruže...

Bez lanca i kraja stvorena

Samo plavetnilo oči grize.

Ja gledam tvoje poljane,

Kao bogomoljc došljak.

 

Niži krajolici me mame

Gde zvonasto vene topoljak.

Miriše na jabuku s medovinom

Tvoj krotki spasitelj po crkvama.

 

I žudi za rodnom godinom

Veseli ples na livadama.

Jurnuću preko čiste stazice

Na prostranstvo zelenih leštaka,

Meni u susret kao naušnice,

Prozvoniće osmeh devojaka.

 

Ako krikne vojska s neba:

"Ostavi tu Rusiju, živi u raju!"

Reći ću: "Raj mi ne treba,

Dajte domovinu moju".

 

Kada je završio ustao je, zavukao ruke u džepove i pogledao u nebo sa kojeg je sunce rumenilo. Noć polako osvaja nebo.

 

Uzdahnu - Vidite li sa koliko ljubavi i žara Sergej govori o Rusiji. Nude mu raj, ali on ga odbija – želi svoju domovinu. Bolje je živeti siromašno u svojoj zemlji, nego dušu prodati u tuđini.

 

Čusmo korake. On se okrenu. Beše to baba koja je nosila kafu.

- Hvala. – zahvali se uzimajući tacnu i šolju.

- Moramo da požurimo. Deco, idite gore presvucite se. Dobro se utoplite.

 

Odosmo. Presvukle smo se i popile čaj. Svi su bili nervozni i napeti. Onda su nas odveli u auto koji se nalazio na ulici preko puta dvorišta.Tetka nas je pokrila, rekla: „Spavajte" i otišla. Nije bilo lako zaspati. Napolju su bili ljudi koji su pravili buku od koje nisam mogla oči da sklopim. U neko doba noći sve se smirilo. Umor me savlada i zaspah. Probudio me je čika Jocin glas:

- Žare, dođi, eno je!

 

Deda iskoči iz auta, krišom i ja za njim. Još je bila noć, a ipak je bilo mnogo ljudi na ulici. Svi su gledali u nebo. Pogledah i ja. Preko njega je proletelo nešto crveno nalik na zvezdu padalicu. Razgovarali su među sobom.

- Bogu hvala, nije kod nas.

- Šta misliš gde je pala?

- Ko će ga znati? Tamo negde iza Leskovca.

- Ma, dalje.

 

Neko mi priđe, podiže i upita začuđeno:

- Šta ćeš ti ovde? Zar ne treba da budeš u dedinim kolima? Ne možeš da spavaš?

- Probudio me čika Joca. – odgovorih zevajući.

- Uh, pa što nije pazio? Nema veze. Kad si već budna dođi da vidiš nešto.

 

Spustili smo se do reke, a onda krenuli nizvodno.

- Je l' ti hladno? – obrati mi se.

- Ne. – i nije mi bilo jer sam ponela sa sobom svoje ćebe kojim sam se umotala kad smo krenuli.

 

Prešli smo branu i popeli se na Staro groblje. Na vrhu tog zelenog brda, prekrivenog drvećem bio je jedan ogroman spomenik. Tu smo stali.

- Vidiš, ovo je spomenik našim borcima koji su stradali u II svetskom ratu. Na ovom mestu su se naši preci borili za svoju domovinu. Hteli su da naša zemlja uvek i ostane naša domovina, naša majka. Borili su se za njenu i našu slobodu...

 

Svitalo je.

Zaplamteli su vrhovi dveju najviših planinapurpurnim plamenom. Prizor me je obuzeo odjednom, te bejah kao zanesena. Začas sam zaboravila svoju pospanost i nisam prestala da gledam u zapaljene planine koje su mi se činile sve bliže. Dolina pod planinom bila je još pokrivena maglom koja se lagano gubila. Nigde se ni jedna kuća nije videla iza tog belog mora. Naše brdo je bilo kao usamljeno ostrvo u središtu jutarnje svetlosti. S vremena na vreme izgledalo je kao da će ga maglena pena progutati.

 

Uskoro su crveni vrhovi divova počeli bledeti. Istovremeno su i šume ispod planina postajale svetlije. Sada je dan stao brzo menjati izgled celog kraja. Magla iz dolina iznenada se digla i kroz nju su počele svetlucati kuće.

 

Sada je nastupio pravi dan.

Sav široki prostor između neba i zemlje, koliko sam mogla obuhvatiti pogledom, ispunio se pepeljastim, skoro prozračnim bojama. Ta prozračna svetlost upijala je u sebe svu maglu koja se sve više pripijala uz zemlju i sakrivala između kuća.

 

Dok se menjala slika okoline, menjalo se i sunce. Kad je izašlo iza planina bilo je slično velikoj užarenoj lopti, a posle toga je postajalo bleđe i manje. Najzad se okružilo jarkim vencem koji je bio sveliji nego njegova sredina. Iz tog venca su zatim počeli šikljati na sve strane duži i kraći zraci nalik sjajnim strelama. Uskoro nije više bilo moguće gledati u sunčanu loptu.

 

I dok sam posmatrala taj magični prizor tišinu prekide tih glas:

 

Ako krikne vojska s neba:

Ostavi tu Rusiju, živi u raju!

Reći ću: - Raj mi ne treba,

Dajte domovinu moju.

loading...
1 glasova
Koristio vam je ovaj sastav? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovaj sastav na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Jedna meni draga patriotska pesma

Najbolji citati

Najpopularniji sastavi

Moja škola

Moja škola   Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >

Moja soba

Moja soba   Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >

Moji snovi

Moji snovi   Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >

Iskreno o sebi

Iskreno o sebi   Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >

Sloboda

Sloboda   O lijepa, o draga , o slatka slobodo... rekao je davno naš poznati pjesnik Ivan Gundulić. Zaista, sloboda jeste lijepa, draga i slatka no… >

Sastavi na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u