Ja u oluji

Bilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su se vale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.