Iz života moga grada

Jedan... Još jedan grad u nizu, lutam sam ulicama strave i užasa, sve miriše na hladnoću i osećam jezu sa svakim naletom vetra, mrsi mi kosu, ne osećam ruke. Zima budi u meni loše uspomene vezano za sve što sam nekad proživeo, sneg više nije isti kao nekada, sve mi se vraća zimskim jutrom.

Nekada sam voleo... Voleo grad u kome živim, voleo da posmatram nemirne kapi rose koje kovitlaju u vazduhu, voleo čak dreku i viku iz obliznjih parkova, voleo sam svoj grad dok sam voleo nju, srećno zaljubljen mladi čovek ne primećujući da negde ipak grešim... Ona je bila ta koja mi se ugnezdila u misli poput stranca, doselila nenadano, sad nas razdvajaju neke bezgranično dugi prorezi, neki uzaludni pokušaji da je vratim... San svakog ko bi je upoznao, ko bi ugledao njene biserno plave oči, njenu svilenkasto dugu kosu, i bila je tu pored mene dok sam joj nesebično poklanjao tople zagrljaje u novembarskim noćim, bila je tu, mada ne zadugo.

Sam, sasvim sam, promenio se osmeh na licu, promenio adresu, ulica slomljenih srca tako sam je nazvao, promenio se u potpunosti, a ostao isti. Ne razumem zašto sam zavoleo, ne razumem zašto je teško zaboraviti prošlost i ne razumem zašto joj se uvek vraćam, prošlošću ocrtavam stvarnost. Lik u ogledalu kaže - dosta je! Prihvatam, teško je boriti se protiv sebe, znoj mi je sliva niz čelo, izgleda da se trudim, bunim se. Oblačim jaknu i izlazim napolje. Sneg je napadao...