Iz dnevnika učiteljice ili kao što voli ruska duša

Želeli da naša ćerka zavoli rusku književnost, a ne Rusiju!

U moj sedmi razred došla je nova učenica. Upoznala sam je sa ostalim đacima, ostavila ih da se "zbliže", pa izašla do njenih roditelja. Mama i tata rekoše mi da ona engleski govori malo bolje od ruskog i jednoglasno me zamoliše da njihovu ćerku naučim "da voli rusku književnost".

Osmehnuh se. "Koliko godina ima devojčica? Četrnaest? Pa zakasnili ste četrnaest godina i devet meseci", htedoh da kažem, ali rekoh drugo: "Potrudiću se!" I počeo je rad. Nisam se trudila da na neki poseban način zainteresujem novu učenicu – prosto sam radila svoj posao: objašnjavala programske stvari, organizovala časove čitanja, prikazivala odlomke ekranizovane klasike, vodila sedmake u pozorište i na male ekskurzije. A novoj učenici bih dala neku priču s molbom da je prepriča razredu, ili neke stihove da bi učestvovala na recitatorskom konkursu, ili bih joj predlagala da napravi ilustraciju pročitanog – sve kao i drugima, ništa lično.

DOĐE I PROĐE LETO...

U maju dođe njena mama i – zahvalivši mi "za sve" – reče da uzima dokumenta zato što će sledeće školske godine devojku da pošalju na školovanje u inostranstvo. Napomenula sam joj da, po mom dubokom uverenju, mladalački uzrast nije baš najbolje vreme za odvajanje od rodne grude, ali – kao što se kaže – svoju pamet drugom ne možeš pokloniti. Tako smo se rastali.

Dođe i prođe leto. Poče nova školska godina. Bivši sedmi postade za godinu dana stariji i za jednog čoveka manji. Ali s nama su, kao i ranije, bili Puškin, Ljermontov, Tolstoj... Završilo se prvo polugođe, pa onda i novogodišnji praznici.

A, kad sam 10. januara ušla u razred, sa čuđenjem ugledah bivšu novu učenicu. Sedela je na ranijem mestu. Priznajem: osetih i radost i brigu, istovremeno. Na času sam sebi dopustila samo radost, a, kad zazvoni zvono, zamolih devojku da ostane i sad je zabrinuto upitah: "Nešto se desilo?" Ona klimnu glavom.

– Nisi uspela?

– Uspela sam.

– Bilo ti je teško zato što oko tebe „ni ruske reči, ni ruskog lica"?

– Na to sam bila spremna.

– Nisi pronašla prijatelje?

Moja se učenica zamisli i odgovori da je bilo i prijatelja, ali "voleti tako kao što voli ruska duša – niko ne može".

SVA RUSKA KNJIŽEVNOST JESTE PATRIOTIZAM

Zazvoni zvono. Život se nastavlja. Posle nekoliko dana u školu dođoše njeni roditelji i, kao što se kaže, zatražiše prijem.

– Zbog vas je naša ćerka napustila prestižnu školu u Švajcarskoj! To ste joj vi usadili ljubav prema otadžbini!

– Na šta mislite?

– Vi ste joj ulili ljubav prema ruskoj književnosti!

– Tačno! Kao prvo, to je bila moja profesionalna obaveza, a kao drugo, vi ste me i sami za to molili.

– Da, ali mi smo želeli da naša ćerka zavoli rusku književnost, a ne Rusiju!

Moram reći da me poslednja rečenica nije iznenadila. Ako odrasli hoće da zarađuju u Rusiji, a da žive u inostranstvu (baš takvi su bili planovi roditelja moje učenice i mnogih mojih sunarodnika), zašto ne bi želeli da njihova deca blistaju znanjem ruske književnosti, a da pritom ne vole Rusiju?

Međutim, sva ruska književnost jeste patriotizam (nisam ja slučajno pre nekoliko godina istupila protiv uvođenja u škole predmeta „patriotizam", objašnjavajući da već imamo predmet "ruska književnost").

– Pa što niste odmah rekli šta hoćete? – odgovorih. – Ja bih vas upozorila.

Odlazeći u razred pomislih: takve bitke su se razgorele oko ovog školskog predmeta u našoj Otadžbini, zato što je svaki udarac u njega – udarac u nju.

Ina Kabiš