I stvari imaju dušu

Ne moraju samo ljudi da imaju dušu, i hrana može da je ima. Njena je duša uvek drugačijeg ukusa. Slanog, slatkog, pa čak i kiselog, gorkog i ljutog.

Čokolada je hrana koja ima najslađu dušu na svetu, ma u kom obliku se jela. Topla, mrvljena, crna, bela, sa lešnicima... Koliko samo vrsta postoji, ali sve imaju onu svoju posebnu slatku dušu. Svaka vrsta ima svoju aromu, svoj ukus. Čokolada je ubedljivo najbolji izum ovog našeg sveta. Duša tople čokolade stvara toplinu oko srca, dok je duša mlečne pravi užitak. Duša bele čokolade se najbolje ističe kada se nalazi u nekoj torti ili kolaču. Duša čokolade, što je najbitnije, ma koliko se čokolada topila i hladila, ostaje nepromenjena.

Čokolade sa dodacima kao što su lešnici, karamela, krem od slatke pavlake, krem od jagoda, imaju još slađu dušu, baš zbog tih dodataka. Jedini izuzetak je čokolada sa ljutom papričicom, njena duša je ljuto-slatka.

Čokoladne torte (govorim o onima sa filom i korom od čokolade) imaju pravu dušu čokolade, dok je onima sa belim filom ili drugačijom korom pomalo različita, ali ne mnogo. Slavski kolači od čokolade imaju malu dušu, ali podjednako slatku kao što je i sama čokolada. Pravu dušu čokoladi daju mleko i kakao.

Nekim ljudima čokolada je potrebna koliko i sam kiseonik (ja sam jedna od njih). Šteta je što biljke u procesu fotosinteze ne stvaraju čokolade... Kakav bi to svet bio!

Crna čokolada je gorka, ali njena duša nije. Kada bi čokolada govorila, a da dospe u moje ruke, brzo ne bi imala šta više da kaže.

Najkvalitetnije čokolade su Milka, Kinder i one bečke ručno pravljene (ni alpske nisu za bacanje).

Ne kažem da samo čokolada ima dušu, naprotiv, sva hrana je ima (osim one genetski modifikovane). Čokolada ima najslađu dušu, to ipak svi mogu da potvrde.

___________________________________

I stvari imaju dušu

Zar niste nikada pomislili da u ogledalu živi jedna osoba koja je ista kao vi, ista u svakom pogledu? Niste? Ja jesam, probajte i vi.

Ogledalo je za mene jedna velika i ukrašena prostorija. U njoj uvek možeš da vidiš kako izgledaš. Moje ogledalo je okićeno nalepnicama životinja, prirode i još nekih dragim uspomenama koje me uvek oraspolože i oslobode od stresa. Ipak, moji ukućani ne podnose sve to,i uvek me smatraju samoljubivom. Uvek mi, kad se ogledam, pevaju neke pesme u duhu one „Ja volim samo sebe...". Ali ono što oni ne znaju jeste da ja zapravo ne uživam samo u posmatranju one osobe sa druge strane, već u druženju sa njom. U toj velikoj prostoriji živi jedna osoba, moj najbolji i ujedno moj najgori prijatelj, neko kome mogu da kažem sve, a da me ne izda. Njoj mogu da kažem svašta ružno kada sam loše volje, a da se ona sutradan ne ljuti na mene zbog tog. Ta osoba ume da me rastuži kada u njoj vidim nešto što mi se ne dopada, ali pritom ume da me oraspoloži kada zablista sjaj u njenim očima zbog neke lepe majičice, ocene ili reči. To je neko ko me nikad nije vređao ili se šalio na moj račun. S njom uvek vredi popričati. Možda je vama sada to smešno, ali istina je. Tajanstvena osoba u ogledalu mi uvek otkrije razlog zašto sam ja nešto uradila i da mi savet kako to da ispravim.

Eto zašto ja osećam da je ogledalo živo. Moje ogledalo ima dušu, a pogledajte i vi malo dublje u svoje i složićete se sa mnom. Znam da to nije logičko razmišljanje, ali duša nikad i nije imala mnogo veze sa logikom, zar ne!?

___________________________________

I stvari imaju dušu

Da! Stvari imaju dušu. Nose sa sobom iskustva, sećanja i osećanja. Nose sve one sitnice koje nas dotaknu u dubinu srca. Nekada je dovoljan pogled na tu stvar i dan će postati lepši, krenuće suze radosnice...

Različite stvari sa sobom nose različita iskustva. Nekada, panj drveta, baš tog drveta, može da probudi dete u odraslim osobama. Oni onda počnu da trče naokolo raširenih ruku, sa svojom decom, lete sa njima u svet mašte, iznad oblaka. Tada zasvetluca iskra u njihovim očima...

Nekada školska torba podseti na te, baš te đačke obaveze, prve ljubavi, nevine nestašluke... I srce zaigra, i odrasla osoba postane dete, negde, u dubini duše.

Nekada, malena svilena maramica, stari iskrivljeni ram od naočara, podsete na tu, baš tu osobu, koja je otišla, a nismo je pred dugačak, večni put iskreno zagrlili, koja nas je volela, i mi smo nju, ali joj nikada nismo rekli šta je to, što nam je na srcu...

I tada, negde u dubini duše, postaje nam hladno, ispuni nas tuga, suza, malena, blistava, iskrena, slije se niz obraz...

Sami smo na svetu, u magli tuge izgubljenih duša.

Nekada fotografija, kao sećanje na nikada izgovorene reči, probudi želju da se ode do kraja sveta. Da se nađe draga osoba, osoba koja nikada nije zaboravljena, osoba koju nikada nismo preboleli. I kajemo se, ali kasno je. Prošlo vreme se nikada neće vratiti...

Da! Stvari imaju dušu. Podsete nas na trenutke sreće, trenutke prošlosti. Zbog kojih se uvek radujemo ili uvek tugujemo. Ali detinjstvo je sad i nikad. Uživajmo u sadašnjosti, uživajmo u stvarnosti. Recimo sada, dok još možemo: - Volim te!