Hodanje po oblacima

Jednom mi je jedan čovek rekao da ukoliko želim da hodam po oblacima, ispod svakog mog koraka biće njegov dlan, i ja sam dugo bila zamišljena nad tom njegovom recenicom. Nije bilo dileme u tome da li ja to želim, naravno da nisam želela, već nad smislom te rečenice. Delovala je prilično jednostavno, ali ipak otvorila je mnoga pitanja u mojoj glavi?

Pre svega da li je to moguće, odnosno da li je moguće da nas u oblacima održava nečiji dlan ili smo mi sami ti koji sebe uzdižemo toliko visoko, odnosno da li nas naš duh nosi tako daleko? Nije mi bilo suviše teško doći do odgovora, nakon kratkog razmišljanja shvatila sam da ipak smo mi ti koji letimo, a da nam nečiji dlanovi u tim trenucima taj let samo čine sigurnijim i lepšim. Naravno to je bilo samo jedno od pitanja, ali bilo je i onih na koje nisam lako mogla dati odgovor, kao na primer, da li je moguće da je smisao baš u tim rukama, odnosno da je sve besmisleno ukoliko nemamo nekoga ko će hodati po našim dlanovima? U početku sam mislila da je sreća biti onaj koji će hodati po oblacima, ali kasnije u životu shvatila sam da je mnogo veća sreća učiniti nečiji hod po oblacima sigurnim i lepim. Tada sam bila sigurna u svoj zaključak. Da. Sreća je nekog uciniti srećnim i u to verujem i danas. Međutim, uverenje, da je sreća da nečiji hod po oblacima učinite sigurnim, život mi je kasnije demantovao.

I dalje stoji da se čovek do oblaka izdiže sam, ali naravno saznanje da on to ne čini samosvesno, već na inicijativu nekih nevidljivih i njemu totalno nepoznatih sila pozvanih postojanjem drugog ljudskog bića koje su opet neke druge nevidljive sile dovele tu pored nas, čak i mnogo, mnogo bliže, dovele u nas same, stavilo je na moje uverenje veliki znak pitanja. Naravno, možemo širiti priču koliko su uverenja stavovi na koje se treba osloniti i kojima treba verovati ali to bi još više zakomplikovalo i ovako komplikovanu priču.

Elem, stali smo kod toga da me je život demantovao. Da li je zaista sreća poturiti dlan pod nečiji korak dok hoda po oblacima? Ili je možda sreća poleteti zajedno sa tom osobom? Ali šta onda kada nekome postavljate dlanove u oblake dok vi pri tom stojite čvrsto na zemlji jer ste davno izgubili veru u taj let, ili se čak na trenutak i vi nađete na istom mestu kao i ta osoba i demantujete sebe možda po prvi put u životu?

Naravno, takva situacija u glavi rađa haos, dok po tom haosu tumaraju bez reda hiljadu kako i zašto i još bezbroj logičnih i nelogičnih pitanja na koje sama svest iz svog najmračnijeg dna izvlači još nelogičnije i besmislenije odgovore, čineći haos prividno uređenim, a samim tim on postaje deo svakodnevnice koju svaki čovek, kao naravno, nesavrseno biće na kraju prihvata kao normalnu situaciju i tako joj se i prilagodi, odnosno, nauči da živi u njoj i sa njom, plašeći se svake promene koja bi poremetila red u postojećem haotičnom sistemu.

E, kada sam jednog dana doživela praktično ove svoje teorije, shvatila sam da pred drhtajem jednog ljudskog bića one, kao i mnoge druge gube na značaju. Jednostavno, iskrenost i otvorenost duše, dlanovi široko rašireni i spremni na sve, zatiču vas u vašoj surovoj racionalnosti, i čine da ona postane još jača u svojoj borbi za nadvladavanjem malo pre spominjanog haosa u začetku, jer da ne postoji emocja po sebi već samo inteligentna emocija, bilo je još jedno od mojih uverenja, koje je samo jedan značajan pogled tog ljudskog bića demantovao. Vreme je učinilo haos realnim stanjem, onim u koje se veruje.

Ljudsko biće pred vama činilo vas je srećnim dok je na vašim dlanovima hodalo po oblacima. A onda shvatite da na dlanu imate najnežniju penu koju bi samo jedan slučajan pokret ruke mogao da rasprši na sve strane, i to dovede u pitanje čitavu moju teoriju sreće zasnovanu na rečenici o dlanu i oblaku.

Onda, vremenom samo počnete da želite da ta pena, to ljudsko biće stane čvrsto na zemlju pored vas, da nestane sjaja u očima i drhtaja tela.

Naravno ne želite vi to zbog sebe, već zbog osobe koju toliko želite da učinite srećnom, ali vam ruka nije od kamena, zadrhtaće kad tad.

I zadrhtala je... e to je bio demant!