Hajduk u Beogradu

Roman "Hajduk u Beogradu" je najpoznatije delo Gradimira Stojkovića. Čitajući ovaj roman, zapažamo koliko je pažnje posvećeno dečijem odrastanju i svemu onome što ga nesumnjivo prati. Proces sazrevanja svakog deteta nailazi na niz zadataka, važnih lekcija, brojnih prepreka, ali s važnim razlogom – oblikovati ličnost deteta na pravi način.

Dečiji problemi, ma koliko se činili malima, beznačajnima i sitnicama, nikako nisu nevažni. To su nesumnjivo veliki i značajni problemi kroz doživljaj svakog mališana. Stojković u ovom romanu pažnju usmerava na proces uklapanja deteta u novu sredinu i okruženje, koje je praćeno velikom promenom ne samo u dečaku Gligoriju Pecikozi Hajduku, već i promenama u njegovoj porodici i u njegovom odnosu sa drugima. Odrastanje i sazrevanje na lakši ili teži način, uz brojne okolnosti i događaje usmeravaju dečakovu ličnost i podstiču njeno oblikovanje. Gligorije je dečak sa sela, jednostavan, iskren, skroman i nakon što se sa porodicom doseljava u Beograd, u njegovom životu uslediće velike promene. Dolazak u novu školu i poznanstvo s novim prijateljima nimalo mu nije godilo. Naime, u novoj sredini bio je sasvim odbačen i nepoželjan, što ga je teralo da se oseća usamljeno, neprijatno i nostalgično. Za njega je to bio veoma mučan i tužan period, praćen nizom nestašluka i prepreka već od samog početka. Iako je vrlo brzo pokazao dobro znanje, Hajduk se nikako nije uklapao u razred, a i razred ga je teško prihvatao, pa je čak i nastavnicima bio čudan i stran.

Sa nastavnicom srpskog jezika se brzo posvađao, jer nije dozvoljavao da mu pretresa ranac, ali je brzo oslobođen kazne, jer je dokazao da je bio u pravu. Takođe je imao i nesuglasica sa razrednom starešinom, jer je jednom prilikom pokušao da je prevari, a onda kad je ona za to saznala, naljutila se na njega i kaznila ga. Međutim, ni problemi kod kuće nisu bili beznačajni. Promenio je odnos sa roditeljima, a posebno sa tatom koji je mnogo radio, a slobodno vreme provodio odmarajući se, te nije imao puno vremena, kao nekada, da se šali i priča sa sinom. Hajduku je to zasmetalo, mislio je kako se sve promenilo na gore njihovim dolaskom u Beograd. Često je razmišljao o selu, o drugarima iz sela, pisao im nostalgična pisma i snažno želeo da može da vrati vreme. Jedina lepa stvar koja mu se dogodila jeste poznanstvo sa Vesnom, sa kojom je išao u razred i u koju je bio mnogo zaljubljen. Vesna je bila jedina koja ga je prihvatila takvog kakav jeste i koja je videla mnogo vrlina u njegovoj plemenitoj ličnosti. Zato je i ona bila zaljubljena u Hajduka, a nakon nekog vremena su postali par. Hajduk počinje da se menja od trenutka kada se zaljubio. Činio je dobre stvari, ali je pravio i nestašluke. Sa Vesnom je prvi put pobegao iz škole i otišao na Kalemegdan, a da to razredna nije znala. Sve mu se činilo mogućim i problemi kod kuće i u školi bili su nevažni.

Vremenom je njegovo uklapanje postajala manja trauma i nekako se navikao na razred, a i drugari iz razreda su prihvatili njega. Kroz niz promena, nestašluka, prve svađe i tuče , velikih i malih sukoba i ostalih događaja, pripovedač otkriva kako se menja ličnost glavnog junaka, šta je važno u toj promeni i koliko su bitni svi dečiji nemiri, strahovi, zamišljenosti, jer iako deluju malima i rešivima, ipak su emotivno vrlo značajni. Hajdukov život u Beogradu ispuniće i niz lepih trenutaka – dočekao je najlepšu Novu Godinu sa drugovima iz škole, društvo ga je konačno prihvatilo, te više nije bio odbačen i usamljen, a na kraju razreda je popravio ocene, odnosi u porodici su se konačno sredili. Roman se završava Vesninim odlaskom u Grčku na letovanje, Hajduk ostaje u Beogradu, gde će nestrpljivo čekati da se vrati. Kroz lik ovog dečaka saznajemo koliko je put sazrevanja težak, da ga prate podjednako lepe i ružne stvari i ono najvažnije – da niko nije savršen, te da ne možemo očekivati da su dobra i vaspitana deca samo ona koja nikada nisu napravila nijednu grešku, jer skoro da takvo dete ne postoji, već je važno biti uz dete, bodriti ga, usmeravati i činiti da se oseća koliko odgovornim toliko i slobodnim, a upravo takvu misao je imao Gradimir Stojković, namenjujući ovaj roman deci, a pomalo i roditeljima.