Lektire.me - sastavi je internet stranica koja sadrži primere sastava, pismenih zadataka i eseja za osnovnu i srednju školu. Cilj sajta je da pomogne srednjoškolcima da što bolje i kvalitetnije napišu sastav na određenu temu.
Dragi prijatelju
Kako li je samo hladna i tiha ova noć, puna tuge i boli, u kojoj ti pišem ovo pismo... Jedina utjeha koja me sprječava da pustim suzu jest svjetlost noćnih "stvorenja", onako plava, lijepa i misteriozna kao iz zamišljenog svijeta. Jesam li to samo ja ili zbilja osjećam toplinu tvog, sada već slabašnog, umornog srca?
Ne brini, ja ti neću pisati niti uopće pitati išta vezano za ovu strašnu bolest s kojom se boriš, naprotiv suprotno, pokušat ću ti odvesti misli negdje drugdje, da bar na minutu napustiš ovaj pakao i ugledaš svjetlost dana. Sjećaš li se, prijatelju dragi, kako smo se igrali dok smo djeca bili? Sjećaš li se priča koje smo pričali, bajki bez završetka? Svaki naš dan bio bi novi nastavak, svaki naš pogled bio bi novi stih, a svaka naša igra bila bi nova kitica. No, sjećaš li se kućice na vrhu našeg brijega koju smo svojim krhkim, malim i slabašnim ručicama napravili, našeg utočišta punog tajni, naše tajne odaje? Iz naše bujne mašte niknuo je spomenik, koji će nas uvijek vezati, gdje god se nalazili, što god radili. Ta će kućica uvijek ostati znak našeg prijateljstva i koliko god da smo udaljeni, ja te neću zaboraviti. Naravno da se sjećaš i da nikad nećeš zaboraviti jer to je jače i od mene i od tebe. I neću reći da je sada sve upropašteno, da je kasno, jer nikad nije kasno da se ostvari cilj, makar nam on bio i zadnji u životu.
Da, znam što misliš, znam koje mi pitanje sada, prilikom čitanja, želiš postaviti. A odgovor je: Da! Sjećam se! Itekako se sjećam što bi odrasli govorili kad bi prošli pokraj naše odaje, našeg tajnog skrovišta. Pitali bi: Kako su dvojica mališana uspjeli napraviti nešto ovako divno i veličanstveno?. Jer to ne bijaše samo neka kućica. To bijaše krasna, malena, ali dovoljna kućica nebeske boje na početku šumarka. Na to pitanje ni ja do sada nisam imao odgovor, ali neki dan mi je sinulo, ko iz vedra neba. Znaš li zašto smo mi, tek neki mališani iz obližnjeg zaseoka, uspjeli u ostvarenju naše želje, našeg jedinstvenog cilja? E pa reći ću ti: Zato što nije bilo nikoga da nam kaže da je to nemoguće!
Pokušavam ti reći da ne bi trebao biti tužan, niti ljut ni na koga. Sve dok ti je život mio, ti ćeš ga imati, sve dok ga voliš i on će voljeti tebe iako se nekad ne čini poštenim. Prijatelju, najgore je ako sam sebi kažeš da je nešto nemoguće, a ono je zapravo doista moguće. Čak je bolje i kada ti to netko drugi kaže jer onda još uvijek ima nade, ali kada odustaneš sam od sebe, to je nagori grijeh. Zato, ne popuštaj, ne daj da ti oduzme kontrolu nad onime što je uvijek bilo tvoje, a to je život, jer svatko ga zaslužuje, vjeruj mi to! Ima li tvoj život smisla, dragi moj prijatelju? Ima, itekako, jer vidiš, dragi prijatelju, ti si poseban. Tebe je Bog odabrao, jer on ima plan, on ima srce veće od najvećeg planeta, on ima dušu isklesanu od ruke pravog umjetnika, samoga sebe. Zato se ne daj, budi svoj i ne razmišljaj negativno. Pomisli na mene i sve ćeš crne misli otjerati, a sunce će ti zasjati. Jer ti i ja ćemo zauvijek ostati opasni i nerazdvojni.
_________________________________
Dragi prijatelju
Evo, reših da ti se javim na ovaj staromodni način, jer ne znam da li iko više piše ili makar kuca pisma na mašini. Možda se nekome omakne neko ljubavno, znaš ono, drhtavom rukom pisano, sa mrljama od suza i krvi i još pride sealed with a kiss. Ma, ko još to radi?! Ali ja ipak volim da verujem da ima i toga. Sada svi pišu elektronska pisma, koja stižu nevidljivim putevima, bez aviona, kamiona, "po golubu"... pa skajp, vajber i ostale, priznajem, korisne stvari, ali nemaju onu draž. Onu draž neodostajanja. Ubijaju ono nervozno iščekivanje odgovora. Pa, svi se mi radujemo pravom pismu, sa markicom i pečatom neke daleke zemlje, jer iz ove perspektive sve nekako daleko, jebeš ga. Mada nam je sve loše nekako mnogo bliže. No, nema potrebe za ovolikim neobaveznim uvodom, oprosti, omaklo se, nek' radi ko šta hoće, ja reših ovako da ti se javim, napismeno i onako iz rukava, sve po spisku. Šalim se ja, ali razumi me, sve mogu da mi uzmu, al' smeh i zajebanciju? Nema šanse.
Reci ti meni kako si, bre? Kako ti je tamo u belom svetu? Mislim, ja ne znam da li je baš beo, ali tako se kaže ovde kod nas. Nadam se da si ovaj put pronašao to što tražiš, da je tamo sve lepše, bolje, mirišljavije, ne sećam se baš celog spiska tvojih zahteva koje si imao za beli svet, ali valjda ti izađoše u susret bar sa osnovnim - ono kinta, letovanja, zimovanja, stan, kola. Mada zavisi šta je za koga osnovno i kako gde. Ako se sećaš nama je ovde nekako osnovno da imamo da jedemo i da imamo šta da pogledamo na televiziji, repriza nas je održala, "njojzi" hvala. A u međuvremenu, čekamo. Ništa više drugo i ne znamo. Ali onih godina kad smo mesecima šetali, onako mladi i ponosni, kao i one jeseni (ako se sećaš) kad smo tako goreli od nade i radosti i nije nas bilo strah da je i javno pokažemo, podelimo sa ljudima, jer nam je svima bilo dosta u istom savršenom trenutku. Ma i sada nam je dosta, neko 'oće da prizna, neko neće, ali smo baš klonuli duhom, pravo da ti kažem. Ne znam šta nam je, ćutimo i gutamo svoje dosta. Opšta apatija, loša neka atmosfera u vazduhu, možeš da je osetiš, ali šta znam, moja malenkost i ja ipak ne gubimo nadu. Ja mogu da mračim i da kenjam, ali optimista sam, možda prekrupna reč za ovaj nivo nade i duha koji je u meni, bar u ovom trenutku dok ove reči pretačem(tako poetski!) na papir.
Stadoh sa pismom i evo nastavljam, šta se može, svakodnevni život ometa a i manjak inspiracije. Kako tamo stojite sa njom? Ma, sigurno vam nije ni potrebna, kad sve imate. Ili ne znate šta imate, pa mislite da vam nedostaje još nešto za to sve. Ili ipak nemate sve, jer šta je sve. Komplikovano! Pa je l' tako? Pa jeste, svet je ovaj komplikovan, a u isto vreme "opsena i pričina" kako to pesnik reče. No pustimo to. Znaš da se još uvek, ponekad, pitam šta se desilo sa tobom, jer ko normalan tek tako prekida veze sa ljudima koji su mu bili prijatelji? Toliko 'leba i govana smo pojeli zajedno. Šta se to prelomi u čoveku da na prilično "brutalan" način tako preseče sve?! Ne zameri na ovom izrazu, al' ne znam da li baš zaslužuješ da kažem na bolan način, jer tebi koliko znam nije bio bolan. A možda jeste, a zapravo nije, a nešto me i baš briga. Možda u tom vrlom svetu više nije bilo mesta za repove iz prošlosti. Mostovi su ko zna od kada bili minirani, samo se čekao pravi trenutak da se sruše. Ako, ruši sve, uvek je lakše onome ko ruši ako zna zašto to čini. Možda su ljudi savršeno sigurni da ga ti mostovi spajaju sa nečim što je nespojivo, sa nečim što je prestalo da bude bitno, potrebno, važno. U današnje vreme mnogo toga je prestalo da bude važno, mnogo toga je izgubilo sjaj, boje su izbledele, ali da li i srce može da izgubi sjaj i izbledi?! Da li te je uhvatio strah da nemaš dovoljno snage da nas nosiš u njemu? I da te tamo čeka neki novi početak, neko novo JA? Mislim da je baš tako nekako bilo, ne ispravljaj me ako grešim. Mi smo te ožalili u svakom slučaju. Neko više, neko manje. Ispoštovali smo 40 dana, kako dolikuje i idemo dalje.
Ne bih da grubo zvučim ili bezosećajno, ali tako stvari stoje. I ne mogu, a da se ne zapitam, da li taj tvoj postupak ima možda veze sa razočarenjem u život ovde u tvom poslednjem pokušaju da se vratiš u rodnu grudu?! Ovo mu dođe ko pitanje i odgovor, mnogo sam inteligentna, a slabo i zaboravljam svoja sranja (čitaj: razočarenja). Ma, đavo će ga znati i ko je us tvari bila osoba koja se vratila posle par godina provedenih preko. Sada, posle toliko vremena od kako se dogodio event "smak sveta", baš me briga, zabole me. Naš most neka ostane porušen, ali ima nešto preživelih ostataka sa ove moje strane, vrednih čuvanja, uprkos svemu.
I da ti kažem, lepo je meni i bez tebe, ne bavim se tobom više, imam preča posla, bitnije ljude, veće probleme. Suma sumarum: bilo pa prošlo. Ali čisto da znaš, ako budeš želeo da se vratiš, mosta nema, a nemamo ni želje ni vremena da ga gradimo. Znam da te boli uvo i da ti je savest oprana iz mnogo voda, ali ko velim da ti se javim i da ti kažem: živi smo, borimo se i dalje i verujemo da ipak postoje mostovi koji se ne mogu srušiti, mostovi koji nas spajaju sa nama samima.
Želim ti srećan i dug život! Evo i jedna mudra izreka za kraj, da naučiš nešto, možda još nije kasno: Vrata se samo jednom mogu dupetom zatvoriti.
Napisala Ceca Stanković Avakumović
Moja draga osoba Postoji mnogo ljudi koji ispunjavaju moj život, koje volim i kojima se divim. To su moji roditelji, moja baka, ujaci, ali i moja… >
Moja škola Škola, to je ustanova čiji je osnovni zadatak prenositi znanje na mlade ljude. To su zgrade u čijim se prostorijama odvija nastava.… >
Moji snovi Ne postoji čovjek koji ne sanjari ili barem mašta. Snovi mogu biti različiti; počev od snova o uspjehu, preko ljubavnih snova pa do… >
Moja soba Razmišljajući o svojoj sobi, ne želim ju opisati kakva je ona materijalno jer se bitno i ne razlikuje od soba mojih vršnjaka. Svaka soba… >
Iskreno o sebi Iskreno o sebi. Ne znam što ne mogu da napišem par rečenica o sebi, a uvek brzo donosim zaključke o drugima. Ostavljam olovku,… >