Dragan Tomić - Analiza odnosa Srbije i Engleske od 1804. do danas - Deo 1

Glava prva

Propast Srpskog nacionalnog programa u 20-om veku, predstavlja krunu Britanske politike obuzdavanja Rusije i njenog pokušaja širenja svoje zone uticaja u 19. veku. Međutim, spram Rusije, nije samo Britanska politika imala negativan stav, već je taj negativan stav konstanta celokupne Zapadne civilizacije. Gledano tako, svi ratovi vođeni unutar Evropskog kontienta moraju se posmatrati kao neka vrsta porodične svađe, unutrašnjeg pitanja, dok je sukob sa Rusijom tretiran kao čin agresije koji je opasnost za sve i koji nema isti tretman kao unutrašnji sukobi unutar Evrope. Sukobi unutar Evrope ma koliko bili razorni i krvavi, nikada ne raskidaju sa zajedničkom osnovom, ne raskidaju sa kulturnim nasleđem, koji se bazira na ekskluzivizmu proisteklom iz katoličkog učenja i iz njega izvedenom suprematizmu. Sukobi unutar Evrope, jesu zapravo takmičenje u ekskluzivizmu, borba za prvo mesto i vođu, koji će predvoditi zajednički osvajački poduhvat. Međutim u slučaju ratova vođenih sa Rusijom, individualni Evropski ekskluzivizmi uvek sebe doživljavaju kao superiorne u odnosu na Rusiju. Stoga u odnosu prema Rusiji, ne postoji razlika bilo da se radi o Francuzima, Austrijancima,Nemcima ili Englezima, jer svi oni sebe doživljavaju kao vrednost a Rusiju tretiraju kao bezvrednu, tj negiraju je u potpunosti. Rusija je kod svih njih, shvaćena kao teritorija koja treba da se osvoji i iskoristi, dok je stanovništvo, bezvredno i beskorisno i da ga u cilju smanjivanja troškova treba fizički eliminisati.

Sa druge strane, Rusija 19. veka, bez obzira na svoju vojnu moć, bila je prožeta multi kulturalizmom i mondijalizmima. Težnja ruskih Careva da se priključe Evropi na ravnopravnoj osnovi uvek je nailazila na otpor i neprihvatanje, i pred Rusiju su uvek postavljani zahtevi za promenama i reformama kako bi se ona prilagodila Evropskim standardima. Ono što ruska elita nikada nije shvatila jeste da je cilj tih reformi bio da se Rusija od žive putem reforme reformiše u leš. Iako sebe voli da naziva Imperijom, Rusija to nikada nije bila, ona je bila jedna jako skupa, ali u suštini, jeftina kopija evropskih imperija. Ona je svo vreme želela da LIČI na evropske imperije i ulagala je mnogo u imperijalni imidž. Drugim rečima, Ruska Imperija nije ništa drugo do imperija Potemkinovih sela. U ovaj lažni svetlucavi imidž moći, savršeno se uklapala Pravoslavna crkva, koja je izvlačila direktnu korist iz slizavanja sa vlašću. Sama priroda Pravoslavlja, kao fenomenološke, pojavne teologije koja nikada ne zalazi u dubinu, već je uvek zaintersovana za sveobuhvatnu javnu sferu nikada nije ni mogla da stvori bilo kakvo kritičko mišljenje niti kritički pogled na svet i shodno tome pomogne u izgradnji Ruskog nacionalnog identiteta. Sve što je Pravoslavnu crkvu u Rusiji interesovalo je da sve bude sjajno i svetlucavo da impresionira spolja dok je unutra sve bilo prazno. Pravoslavlje je sebe dovelo dotle da bude čista forma bez bilo kakve suštine, što je dovelo da ono nikada nema nikakav odgovor sem trpljenja. Zbog toga ono veliča priprostog seljaka, bogougodnog mužikakoji je zombiran, živi po straćarama i bezuslovno se divi svetlucavom caru koji jezdi kočijama sa svitom. A kad noć padne, obliva se votkom u kojoj utapa svu svoju mizeriju.

Nasuprot masi dronjaka, svetle boljari, feudalci koji su ogrezli u bahanalije i korupciju i koji su apsolutno nezainteresovani za bilo šta osim za čist hedonizam. Oni putuju po Evropama, bahanališu se po kockarnicama i balovima gde su svi zainteresovani za njihove pare dok ih muzu uz prezir, gde ih posle izgubljene partije pokera na kome su prokockali svo svoje bogatstvo, izbaciju na ulicu k'o đubre.

Što se tiče vojne strukture, tu je podvižništvo i heroizam glavna stvar, bez bilo kakvog odnosa spram obične vojske, koju tretira kao nižu rasu i koju nemilice troši bez bilo kakvog promišljanja. Tu je nastao taj odnos bahaćenja u kome čovek ne znači ništa i u kome se sve rešava na masu. Svaki rat koji Rusija vodi, uvek ima ogromne žrtve i ona uvek pobeđuje protivnika tako što ga zatrpava sopstvenim leševima. Heroizam i podvizi su tu jedina šansa da se svoj identitet potvrdi i Ruska vojna istorija je prepuna heroja i podviga. Ono što ona konstantno zanemaruje jeste cena koja je plaćena za to da bi jedan čovek uradio ono što nije mogla cela divizija, jer ista leži mrtva na bojnom polju.

Nad celom ovom mutljavinom, uvek bdi Pravoslavni koncept oboženja svega od kamena do čoveka, koji u svojoj konstantnoj težnji za imaginarijumom za nekom univerzalnom pravdom nikada ne omogućuje formulisanje jasnih i nedvosmislenih nacionalnih interesa. Međutim, uprkos svim ovim kolosalnim manjkavostima, sama činjenica da Rusija postoji kao država stvara kod Rusa ipak nekakav sistem kome se oni podređuju i koji im omogućava da deluju koliko toliko koherentno i ustrojeno.

Ono šta je stavilo samu Srbiju pod mere obuzdavanja od strane Velike Britanije, bio je ruski prodor u toku Prvog Srpskog Ustanka. Ruski ulazak u Srbiju je na taj način identifikovao Srbiju kao geostratešku tačku prodora Ruskog uticaja i na taj način su u umovima Engleske elite bili pokrenuti planovi akcije obuzdavanja. Na taj način, sve što bi omogućilo Rusima prodor i ostanak, postalo je neprijateljsko i označeno za eliminaciju. Strateški oslonac u ovim planovima jeste podrška Turskoj neposredno i posredno Austriji kao najvećem Engleskom savezniku na kopnu. Čak i tadašnji neprijatelji bili su iskorišćeni za ovu svrhu.

Naime, viševekovno savezništvo Francuske i Osmanske Imperije bila je prirodna jednačina kojom je Frnacuska ograničavala Austrijisku pretnju i taj geostrateški uticaj nije se promenio ni nakon Francuske Revolucije.

Zbog toga je Napoleon, 20-og juna 1806. godine uputio pismo sultanu Selimu Trećem, preko svog izaslanika Horacija Francisa Bastijena Sebastijena de la Porta (Oraziu Francescu Bastianu Sebastiani De A Porta ), u kome izrečito zahteva uništenje ustanika u Srbiji („Srbi su psi koje Rusija drži na povocu"). Takođe, kasnije Horacio je potpirivao strah kod sultana Selima Trećeg glede grčkog pitanja i Heterije, što je doprinelo surovim i krvavim pokoljima u Grčkoj tokom Grčkog rata za oslobođenje. Takođe Horacije je u Osmansku Imperiju doneo štamparsku presu, koja je služila za štampanje dela Francuske literature,koja je prevođema ma turski i arapski.

Međutim, najteži udarac Srbiji zadaće preteče "gradžanskog" i "progresivnog", Dositej Obradović i Vuk Stefanović Karadžić. Oni su u Srbiju pored krompira, doneli moderno. Dositej Obradović je mason baš kao i Vuk Stefanović Karadžić i njih dvojca deluju upravo po toj, mondijalističkoj i univerzalističkoj matrici. Druga struja koja odmah ulazi u Srbiju jeste Jezuitska, preko Dušana Savića, koji promenivši ime u Ivan Jugović, kako bi izbegao sukob sa SPC i masonom i mitropolitom Stefanom Stratimirovićem, osniva Veliku Školu i u njoj obrazuje srpsku protoelitu. Dušan Savić je zagovarao elitističko obrazovanje, pogodno za uspostavljanje disciplinovane i malobrojne elite, koja bi vremenom postala austrofilska i konačno uredila Srbiju tako da ona potpadne pod Austrijsku vlast nakon pada Osmanskog carstva. Sa druge strane, Dositej Obradović, delujući po mondijalističkom principu, težio je kao toleranciji među verama, uveo koncept NARODNOG, i definisao Srbe kao jedan narod podeljen u tri vere, koji treba da se ujedini u jedananacionalni melting pot u kome caruje racio. Ovaj koncept anacionalnog i anti verskog progresivizma jeste pra pra početak humanističke relavitizacije identiteta koji će se ostvariti tek u Sejdinjenim Američkim Državama, sto godina kasnije. Ovi lumeni u svojim glavma borave u fantazijskim idejnim svetovima, oni ne hodaju zemljom i ne vide realnost u kojoj obitavaju. Oni su tu da ugrade ideje i koncepte budućnosti i njih sadašnjost a sa njom i realnost ne interesuju. Ovi moćni jebivetri jesu ništa drugo do korisni idioti koji služe višem cilju a da toga ni sami nisu ni svesni. Šarlatani jednom rečju.

I dok Srbi u visokoj školi, uče Platona, istoriju,matematiku i nemački jezik, prodor te iste prosvećene Evrope pod Napoleonom u Rusiju, dovodi do toga da Srbija ostane bez jedinog saveznika, povlačenjem Ruskih trupa nazad, u domovinu.

Ostavši bez ključne vojne pomoći i sa instaliranom mondijalističkom elitom, obrazovanom u progresivnom,a nacionalnom duhu, Srbija se našla pred odsudnim izborom, 28. maja 1812. godine kada je u Bukoreštu, zaključen mir između Rusije i Osmanskog carstva. Rusi su Srbima izdejstvovali prava ista kao i pre ustanka pod uslovom da polože oružje i predaju gradove Osmanlijama. Za ustanike ovo je obesmislilo svu njihovu borbu i žrtve koje su pale do tada. Karađorđe tada donosi odluku da odbaci ove uslove, uzdajući se da će uspeti da izdrži Osmanski protiv udar i računajući na to da će Rusija izaći na kraj sa Napoleonom i vratiti se u Srbiju.

Ova odluka bazirana na čistoj emociji, pokazaće se katastrofalnom za Srbiju, jer odbivši odredbe, Srbija je sebe stavila van okvira Bukoreštanskog mira i na taj način, ostala je sama van svakog poretka. Oslobođena od Ruske pretnje, Osmanska imperija je tada počela opsežne pripreme za vraćanje svog poretka u Srbiju.

Na granici tadašnje slobodne teritorije, skupilo se četvrt miliona Osmanskih vojnika, broj koji je bio jednak ukupnoj populaciji ustaničke Srbije sa. Ova organizovana, dobro naouržana vojska imala je samo jedan cilj- da zauvek obriše Srbiju i Srbe sa lica zemlje...

Ma koliko nadrealno zvučalo, seme mondijalizma posejano je u Srbiji u trenutku kada joj je trebala sva snaga, pa i ona iracionalna, epska i ona Božija, jer u realnosti na njenim granicama se tada nalazilo tačno onoliko vojnika koliko je brojala njena cela populacija.

I svi oni, kao jednan monstruozni organizam, bili su gladni Srpske krvi i mesa. Perjanicu te vojske, činili su upravo oni, koje je šarlatan Dositej smatrao srbima druge vere u zanosu svog imbecilnog mondijalističkog šarlatanizma. Njima je zapovedao, monstruozni balija, Sulejman Paša Skopljak, komandant Osmanske konjice. Pozadina i logistika, artiljerija i inženjerija, takođe je bila elitna, ali ovog puta Evropska i to ona naj progresivnija-Francuska. Naime, Francuzi su balijama, doturili naj savremenije topove, njihovi instruktori su obučavali balijske artiljerce i Francuski inženjerija je obučavala balije kako da dižu u vazduh srpske rovove.

Bitka na Zasavici, predstavlja kulminaciju otpora ustanika, i ona se desila 17. 9. 1813. godine. Sam boj za odbranu Srbije, kulminirao je nakon 17 dana žestokog otpora. Bez obzira na premoć u ljudstvu i artiljeriji, Osmanlije nisu mogle da probiju Srpske šančeve. Tek kada su im u pomoć pristigli Evropljani, koji su im pokazali kako da kopaju lagume i kako da se na taj način što više približe Srpskim šančevima, pala je odluka među braniocima da se položaj napusti. Međutim, povlačenje nije bilo moguće bez odstupnice, jer je na položaje Srpskih ustanika danonoćno jurišalo 15000 balija a cela Srpska odbrana se sastojala od 4000 ljudi pod oružijem. Međutim tog dana, 17. 09. 1813. godine Zeka Buljubaša sa svojih 800 vojnika, donosi odluku da oni budu odstupnica ustanicima. Osamsto Srba protivu 15000 balija i Francuza...Dok su imali municije, vojnici su koristili vatreno oružije i kada je municija nestala, Zeka Buljubaša sa svojih 800 vojnika kreće u juriš, naoružanih samo hladnim oružijem. U opštoj kasapnici koja je nastala tada, poginuli su svi, i Zeka Buljubaša i svih njegovih 800 vojnika, golaća. Inicijativa je čudo, jer je ovaj iracionalni potez totalno omeo osmanlije i njihove racionalne i prosvećene učitelje i na taj način ustanici su dobili na vremenu da se izvuku.

Tako su pretekli i Miloš Obrenović, prota Mateja i vojvoda Čupić

Bizarni detalj tih poslednjih dana, obeležiće i svađa između Miloša Obrenovića i Sime Markovića, prvog Srpskog ministra finasija, koji je sedeo u Šapcu i čuvao kasu a imao je pod svojom komandom 10000 ljudi pod oružjem. Ovaj detalj, najbolje oslikava stanje u kome se nalazila Karađorđeva Srbija, gde se ograničeni resursi ne upotrebljavaju svrsishodno i gde javašluk postoji do poslednjeg trenutka. Međutim, Karađorđeva Srbija, jeste tema o koju bi trebalo analizirati posebno, no ja nisam uspeo da skupim dovoljno građe za to. Međutim činjenica da ništa nije rađeno na fortifikaciji gradova, izradi bilo kakvog sistema odbrane dovoljno govori o tome u kom stanju je bila svest Srpske elite. Potom priče o hajdučiji, o političkim previranjima takođe govore mnogo o stranim uticajima kao i živahne rasprave u Sovjetu jasno ukazuju na to samo što se oslobodila Osmanskog jarma, Srbija nije imala ni dan predaha, jer je verovatno odmah bila ubačena u vrtlog Evropske politike, rastrzana između Rusije i Austrije i vrlo verovatno Engleske. Sama činjenica da je Napoleon znao za Karađorđa dovoljno govori da je Prvi Srpski Ustanak bio događaj koji je Evropa registrovala... sa gađenjem doduše.

Nakon proboja na Ravnju, Srbiju je čekao pakao i došli su dani kada su živi zavideli mrtvima. Izveštaji Austrijskih postaja na Dunavu, koji opisuju te dane, identični su prizorima iz Islamske Države danas...

Na primeru boja na Ravnju i bitke na Zasavici, po prvi put u Srpskoj istoriji, predstavljena je ogoljena suština Evropske politike spram Srbije, koja svoju suštinu neće menjati do dana današnjeg i ta suština jeste uvek bila i ostala-rasistička i neprijateljska. Takođe ova činjenica će kasnije biti potpomognuta i drugom koja će tek trebati da rodi svoje otrovne plodove a ona leži u činjenici da prosvećena Srpska elita, nastala na temeljima Dositejevog šarlatanizma i racionalizma, će uvek težiti da racionalno tumači i brani mondijalističke ciljeve i da krivicu uvek traži u svemu što je srpsko. Krajnji proizvod Dositeja Obradovića nije prosvećena Srbija i Srbi, krajnji proizvod Dositeja Obradovića jesu Jelena Milić, Nataša Kandić, Sonja Biserko i Dubravka Stojanović. Baš kao i "Rimtu tu tuki" i "Otpor" i cela gradžanska, jugoslovensko-levičarsko-pro Austrijsko-Anglofilsko-Vatikanska mondijalistička klika 90-ih.

Dositej Obradović je svojim racionalizmom promenio predznak u jednačini po kojoj je trebalo da bude izgrađena Srpska nacija, stavljajući minus ispred svega šta je bilo Srpsko. A u tom momentu, te 1813. godine, SVE šta su Srpski narod i njegovi ustanici imali bila je vera u Srbiju i vera da je Bog na njihovoj strani. Ne, oni nisu slepo verovali ni Rusima, jer da su bili Ruske podguzne muve, kako ih Zapadno rasističko shvatanje definiše, povinovali bi se odredbama Bukoreštanskog ugovora i kupili atom nade da ih neće zadesiti ono šta ih je zadesilo 1813. godine.

Današnji Dositeji, oličeni u mondijalistiknjama poput Jelene Milić i Dubravke Stojanović, teže da racionalizuju srpsku istoriju, podvrgavajući je logičkoj kritici. Gledajući na taj način Srpsku istoriju, racionalno i logično, Srbi nikada nisu ni trebali da se pobune jer nije bilo racionalno da oni tako slabi ustanu na nekog tako jakog. Racionalno bi bilo da se sćućure i da trpe i da čekaju da ih prosvećena Evropa, oslobodi. Bilo direktno bilo putem Evropejskije Osmanske imperije, koja se, gle čuda, baš tada nešto reformisala. Ovo logičarenje i racionalizacija, čine da je Prvi Srpski Ustanak iracionalni čin i da je kao takav negativan čin. Stoga je sve što je proisteklo iz Prvog Srpskog Ustanka iracionalno i negativno. I ljubav prema Rusima, i borba protiv Osmanlija koja će se kasnije pretvoriti u genocidni poklič koji će pratiti oslobođenje Srbije, pardon osvajanje Srbije, koja će tu težiti da porobi Kosovo, Sandžak i Makedoniju. Konačno, kada se Srpska istorija gleda racionalno, jedini racionalni zaključak koji se nameće jeste baš onaj do koga dolaze racionalne Milićke i Stojanovićke a pogotovo Srbljanovićke. Da je srpski identitet i srpska kultura iracionalna i da je stoga pogrešna. Da je zla, genocidna i fašistička. Da je opasna.Stoga je racionalno i opravdano, protiv iste se boriti.

Međutim, Srpska kultura i istorija je sve samo ne iracionalna. Čak šta više ona je sama suština racionalnog.

Problem je u tome, što da bi se ta istina nosila, potrebno je još nešto osim mozga, koga dotične nesumnjivo poseduju.

A to nešto nalazi se među nogama Zeke Buljubaše a to dotične, uz sve napore, nikada neće imati.

Jer nije Srbija OSVOJILA TURSKU, jer nije Srbija išla po Anadoliji i otimala decu od 7 godina i od njih pravila janjičare, jer nije Srbija uvodila Pravoslavlje kao što su Osmanlije uvodile šerijat...Srbija je bila OKUPIRANA teritorija i Srbi su bili robovi na sopstvenoj zemlji i ni jedna milost sultana bio on reformator ili ne, ne može im oduzeti pravo da sopstvenu zemlju oslobde i osvajača proteraju. I imaju svo pravo da te napore slave i uzdižu i da im se dive.

Dragan Tomić - Odnos Srbije i Engleske - Uvodni deo