Dogodilo se za vreme jednog školskog odmora

Često na izgled beznačajni trenuci utiču na ljudski život i usmeravaju ga. Bila sam okrenuta ka velikim događajima i važnim ličnostima, a nisam ni primećivala kako me baš male stvari menjaju i vaspitavaju.

Jedan takav događaj pstao mi je duboko u sećanju. Osvanulo je tmurno zimsko jutro. Ustala sam rano i pošla u školu putem kuda uvek idem. U školskom dvorištu me je dočekala vesela graja dece koja su trčala po snegu, koji je ispod njihovih nogu neprekidno škripao. Na znak zvona svi smo ušli u učionicu. Ubrzo je po hodnicima zavladao potpun mir. Čas je sporo prolazio. Kada je, ipak, zvono oglasilo kraj časa, svi su veselo požurili u dvorište. Nestalo je zabrinutosti sa lica i kao čarobnim štapićem cela škola se pretvorila u hram radosti i smeha. A napolju su pahuljice nežno i lagano padale na već pobelelu zemlju. Grudve su nestašno letele i rasprskavale se na kaputima ili raznobojnim kapama. Gledala sam taj prozor sa drugaricom i srećna sam bila što su svi tako radosni i puni mladalačnog žara i poleta gotova sam želela da vrisnem od navrlih emocija. Upravo baš u tom trenutku , desetinu metara od mene, čuo se neprirodan krik ali ovoga puta bun bola i ogorčenja. Pogledala sam na tu stranu. U snegu je sedeo slabunjavi dečak od oko devet godna, obučen u tanak, iznošen poveći kaput. Na desnom kolenu imao je nevešto ušivenu zakrpu. Nos i uši su mu se crveneli od hladnoće. Njegova kosa inače smeđa i sva u uvojcima belela se od snega. Sa ispruženim promrzlim i crvenim rukama klečao je do pola  u snegu ispred mnogo starijeg dečaka, koji se zlobno i cinički osmehivao.

Nesposoban da ustane molio je:

- Molim  te vrati mi.

Drugi dečak se udaljavao stiskajući nešto u ruci i zlobno se osmehivao. Manji dečak je spustio ruke na krilo. I dalje sedeći u snegu tiho je jecao. Iz njegovih bistrih, zelenih očiju vtcale su suze. Želela sam da mu priđem, podignem ga i utešim, ali nisam mogla. Nešto me je stezalo u grlu. Onda je neočekivano ustao, dohvatio svoju torbicu, pokupio knjige koje su bile rasturene po snegu i krenuo ka izlazu iz školskog dvorišta. Dugo nisam mogla da odagnam iz sećanja sliku tog bespomoćnog deteta, duboko nesrećnog iz ko zna kog razloga, a to su ubedljivo govorile njegove blage oči. Dovoljno je bilo da sretnem nekog dečaka njegovih godina, ili da vidim da neko plače, pa da se setim tužnih, zelenih očiju i malih promrzlih ruku. od tog dana sam zavolela decu. Bila sam spremna da dam sve od sebe da ne vidim ponovo suze kako se kotrljaju niz male rumene obraščiće. Shvatila sam nešto važno i uvidela kako je časno i plemenito boriti se za ta mala bića.