Događaj koji se dugo prepričavao

Jednog letnjeg dana, običnog kao i ostali dani raspusta, tata se vratio kući iz Beograda i rekao mojoj sestri i meni da ima iznenađenje za nas. Trebalo je da se brzo spremimo i negde krenemo, obavestile smo mamu i krenule iako nismo znale gde nas tata vodi. Samo je on znao gde i zašto idemo, a ja sam nestrpljivo čekala. Napokon smo stigli.

Nisam mogla da verujem. To je bio koncert OK Benda. Nije bilo srećnijeg deteta od mene. Koncert je počeo. Jelena i ja smo igrale bez prestanka i pevale sve pesme sa njima.

Posle koncerta videle smo da se publika slika sa pevačem benda i pozvale smo mamu da nas slika sa njim. Jelena i ja smo prepričavale događaje sa koncerta narednih sedam dana. I sada kad god vidimo OK Bend na televiziji pogledamo se i počnemo da pričamo o nezaboravnom događaju.

________________________________

Događaj koji se dugo prepričavao  

Lep, vedar dan. Sedim u sobi i čitam knjigu omiljenog pisca. Trenutak koji ću zauvek pamtiti, jer je bio strašan i bolan. Čula se buka u mojoj sobi, pomislila sam da se ruši krov.

Desila se nesreća u mom dvorištu. Izašla sam na balkon i zatekla stravičan prizor. Zgranuto sam stajala i bez reči posmatrala situaciju. Automobil je proleteo kroz gvozdenu ogradu, oborio i povukao žicu iz betona za sobom. Iz auta su izlazili čovek i dete. Čovek je držao bebu u rukama, sav izbezumljen, a beba je ćutala od starha. Stakla na kolima su popucala i čovek je bio krvav. Moja majka je istrčala iz kuće sa bokalom vode. Polila je bebicu, staru samo devet meseci. Sve komšije su izašle na ulicu da vide šta se desilo. Na sreću beba nije bila povređena, a čovek je bio samo malo. I danas se pitam kako je uspeo da sa toliko širokog puta skrene i uleti u dvorište.

_________________________________

Događaj koji se dugo prepričavao

I dan danas se sećam kada sam dobio potres mozga. Posle napornog treninga igrali smo fudbal. U čarapama, Stefan, Daniela i ja. Tata nam je rekao da obujemo patike, ali mi ga nismo poslušali. Lopta je stigla do mojih nogu. Zaleteo sam se i šutnuo. Okliznuo sam se, prevrnuo i pao na glavu. Tako mi je barem društvo reklo. Da li je tako bilo? – Ne znam, jer se ničeg ne sećam. Važno je da sam živ.

Zvuk sirene na kolima hitne pomoći, koja jure pored mene, vraćaju me u prošlost. Ponovo proživljavam dramatične trenukte nakon nesreće. Sećam se osećaja kao da hladna voda teče po meni. Polako sam se budio. Ne mogu naći reči da opisem osećaj koji sam imao. Ne osećam telo, ne osećam noge. Udovi kao da nisu moji. Čujem sirene. A tako mi smetaju zvuk i ta jaka svetla. Glava kao da će da eksplodira. Uvo me isto boli, a ne znam zašto. Da li sam se udario, ne znam. Padam u tamu.

Kao kroz maglu vidim uplašenu ekipu bolničara. Tu je i Daniela. Podignem ruku da joj mahnem, ali nemam snage. Vidim suze kako joj liju niz obraze. Tek sam se tada uplašio. Osećam i ja kako se suze polako spuštaju. Na usnama osećam njihov slan ukus. Pokušavam da pričam sa mamom, ali ne umem. Doktor i mama me polako smiruju. Malo sam se opustio, ali strah me još uvek hvata. Vade me iz kola hitne pomoći, a napolju zima. Osećam kako hladnoća prodire kroz mene.

U bolnici tišina, kao u snu. Prija mi soba. Posle nekoliko sati, zaspim. Budim se posle pola sata pa opet zaspim. I sve tako. Noć me izluĎuje. Posle celog dana provedenog u tišini, čeka me mama ispred bolnice. Sednem u kola i pravac kući. Kola hitne pomoći opet su projurila pored mene. Vraćam se u stvarnost. Nekome je potrebna pomoć. Pitam se da li će i ta osoba imati istu sreću kao ja? Nadam se da hoće!