Čovek je mlad

U prirodi svakog čoveka nalazi se jedno isto - želja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Čovek nikada ne sme misliti da sve zna, već se uvek mora truditi da učini nešto više i za sebe i za druge. Kako ću je na fakultet, već mi je dvadeset devet godina - reče mladić i žurno krenu ka vratima. Pa kakve to ima veze, reče čovek, pogledaj komšiju Dragana, već mu je četrdeset, a još studira.

Znam, ali ja više nisam mlad, a i..., reče mladić. Eh, sine moj, čovek je mlad sve dok se ne boji da započinje, reče čovek i mirno izađe iz sobe. Mladić je seo na krevet i počeo da razmišlja. Duboko se zaneo i razmišljao o očevim rečima. Shvatio je da je ipak mlad i da može još mnogo toga da uradi. Da, ova priča i ima takav cilj, da nam ukaže na to da nikada nije kasno da se nešto započne. Sve dok u nama postoji želja da nešto uradimo, postojaće i mogućnost da se to uradi. Narovno, ne treba započeti toliko stvari a da se posle ništa ne završi. Preda mnom je jedno veliko iskušenje, da li ići dalje u školu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlučio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade. Znam da je bolje ići dalje, ali šta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako, upita mladić oca.

Sine, dovoljno si odrastao i možeš sam da zakjučuješ neke stvari, ako imaš motiv da završiš započetu stvar, ti ćes je završiti. Ako pak nemaš neku zelju, onda nemoj ni započinjati, odgovori otac i sede. Odluka je, sine , na tebi. Ali ja te samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina takođe sam razmišljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za nekoliko hiljada, reče otac pomalo žalosno.

U njegovim rečima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih ušiju. Otac izađe iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze počele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladić je dugo sedeo i razmišljao. Odlučio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, želju da bude bolji od oca, čoveka od koga je naučio da živi. Izišavši iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo naiđe na oca. Onako srećan nije ni obraćao toliku pažnju na oca pa nije ni primetio zasijale oči oca. Obuvši se, okrete se prema ocu i reče: Vidimo se posle fakulteta. Zbogom. Otac je kroz prozor posmatrao sinovljev odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.

Slušajući ovu priču o mladiću shvatio sam da je veoma bitno u životu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da ću sutra biti i bolji od njega. Prošle su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Priča o mladiću mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odličnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispričao priču o upornosti. Priča je ista kao i sa mladićem. U stvari, mladic iz priče nije niko drugi do dekan fakulteta. Još uvek je onako mlad, kao u priči, jer kao što reče njegov otac: Čovek je mlad sve dok se ne boji da započinje.