Vladimir Nabokov - Lolita

Lolita je roman ruskog pisca Vladimira Nabokova, napisan za vrijeme njegovog boravka u Sjedinjenim Američkim Državama 1955. godine. To je intrigantna i šokantna priča o četrdesetogodišnjem pedofilu Humbertu koji iskorištava dvanaestogodišnju djevojčicu Dolores Haze. No, mala Lolita je zapravo jako napredna i iskusna za svoje godine; Humbert joj nije prvi ljubavnik...

Rukopisi ne gore

Jer, olovka i dalje piše srcem, ali niko više ne piše olovkom; epoha računara oduzela je piscima jedno od najdelotvornijih sredstava za isterivanje demona kreativnih frustracija: ritual paljenja rukopisa. Mnogo je poznatih dela kojima je malo nedostajalo da umesto pod svetlima knjižarskih izloga, završe obasjana svetlošću vlastite vatre. Stivenson je palio Doktora Džekila, a Gogolj Mrtve duše; Džojs je u autodestruktivnom zanosu više puta pokušao da se na isti način obračuna sa svojim Stivenom Dedalusom, dok je preosetljivi Franc Kafka ulogu dželata s bakljom poverio nepouzdanom Maksu Brodu (čiji će stid zbog neispunjene poslednje želje prijatelja verovatno nadživeti i dela koja je kršenjem tog zaveta spasao – ma koliko ona bila besmrtna). Samoubistvo je, međutim, čin koji se nužno odvija pred publikom – premda najčešće zamišljenom. To važi i za simbolička samoubistva, poput paljenja rukopisa. Zbog toga su pisci svoje piromanske performanse najčešće izvodili pred svedocima: u graničnim situacijama nije loše imati nekoga ko će vam još jednom postaviti pitanje da li ste o svemu dobro razmislili.

Ulogu takvog svedoka dobila je jednog od prvih dana jeseni 1948. godine i Vera Jevsejevna Slonjim, udata Nabokov. Toga je dana njen suprug Vladimir zaključio da ga roman koji je počeo da piše nekoliko meseci pre toga neće nimalo približiti cilju na čijem je ostvarenju radio otkako je 1941. godine sa Ver om i sinom Dmitrijem stigao u Ameriku. Želeo je, naime, da svoju nekorisnu i nenaplativu slavu uglednog evropskog književnika zameni za mnogo praktičniji status popularnog američkog pisca, te da se na taj način izbavi iz materijalne oskudice i duhovne teskobe kao neizbežnog sadržaja života honorarnog predavača na skorojevićkim univerzitetima provincijske Amerike. Taj svet ne samo da nije mario za njegove romane napisane na ruskom jeziku, nastale tokom dve decenije emigrantskog potucanja po Evropi, već je odbio da primeti i one koje je gotovo iz očajanja, tražeći nekakav preki put ka svom književnom uskrsnuću, počeo da piše na engleskom jeziku. Posle dva takva romana i dalje je bio neko ko se "bavi pisanjem" – treći je trebalo da ga konačno pretvori u pisca ili da ga nepovratno uništi kao čoveka. Pomenutog jesenjeg dana zaključio je da netom započeti roman nije dorastao tako odgovornom zadatku. Svestan da nema prava na grešku, i da za pisca ne postoji teže breme no što je napušteni rukopis, u kanti za smeće iza kuće založio je vatru kojoj je pedantno, s razumljivim mazohističkim uživanjem, krenuo da predaje stranicu po stranicu svog zlehudog romana. Na prvoj od tih stranica bio je ispisan naslov Lolita.

Na putu

Tada se pojavila Vera. Odgurnula je svog detinjastog supruga u stranu i pohitala da od vatre otima nagorele stranice. Suprug se nije naročito usprotivio, ali je ostao dosledan: isti paganski obred, sa istim romanom, biće tokom naredne tri-četiri godine ponovljen još nekoliko puta. Svoje rođenje, dakle, Lolita duguje Vladimiru Nabokovu; Veri Nabokov duguje život. I danas, pedesetak godina kasnije, njeni motivi za tu spasilačku misiju na prvi pogled deluju pomalo nejasno. Sigurno je da ti motivi nisu bili praktične prirode: teško da je jedna tako razborita žena mogla da poveruje da je roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg muškarca prema dvanaestogodišnjoj devojčici nešto što bi se u Americi moglo prodati i označiti novi spisateljski početak za njenog i dalje tak o ambicioznog supruga. (Nedugo pre toga, uostalom, posavetovala ga je da ne gubi vreme na priču o erotskoj ljubavi dvoje sijamskih blizanaca u kojoj je on, estetistički slep za bilo kakav moralni aspekt literature, video podesnu građu za roman.) Pristalice psihoanalize – po izlasku romana, uostalom, mali frojdovci odmah su zakevtali na sav glas – zaključile bi da je reč o tipičnom primeru poistovećivanja sa junakinjom, i da je spasavajući Lolitu, Vera zapravo spasavala sebe, onakvu kakva je nekada bila ili mogla biti. Pristalice čiste umetnosti, međutim, i u ovom će slučaju najlakše doći do istine. Prefinjena i prepametna Vera, naime, uočila je već prilikom nastajanja ovog romana nešto što će većina njegovih kasnijih tumača složno previđati: Lolita nije toliko priča o udesu Hamberta Hamberta, glavnog junaka i pripovedača, koliko tragedija naslovne junakinje Dolores Hejz, Lolite. "Ona svake noći plače, a kritičari su gluvi za njene jecaje", zaključila je Vera nekoliko meseci po izlasku romana.

Fenomen kritičarskog slepila (odnosno, prema Verinoj dijagnozi, problema sa sluhom) ovoga puta nije teško objasniti: Hambert je neodoljiv pripovedač koji svoj životni sunovrat pretvara u pripovedački trijumf. Njegovoj izuzetno slojevitoj i ogromnim repertoarom pripovedačkih pristupa i postupaka ispričanoj priči, teško je odrediti žanrovsku pripadnost. Sigurno je, uostalom, da je pogrešno tražiti jednoznačan odgovor na pitanje da li je reč o psihološkom romanu, romantičnoj ljubavnoj priči, pornografiji, kriminalističkom romanu, melodrami ili ispovesti zločinca. Lolita je očaravajuća mešavina osobina svih pomenutih, ali i drugih, na prvi pogled manje istaknutih žanrova.

Čitav drugi deo romana, na primer, konstruisan je prema modelu koji će postati karakterističan za američku literaturu druge polovine dvadesetog veka, od Džona Stajnbeka do Pola Ostera – takozvanog 'drumskog' žanra. Vladimir Nabokov, Rus, pojavljuje se kao jedan od pionira ove toliko tipično američke književne vrste. Drugi deo Lolite, naime , sasvim je blizak prototipu pomenutog romanesknog žanra i pravi je prethodnik najpoznatijem delu te vrste, onom po kome je ona i dobila naziv, romanu Na drumu (On the Road, 1957), Džeka Keruaka. Kao i Keruak, Nabokov daje izuzetno preciznu maršrutu svog junaka, a ona kod obojice pokriva gotovo čitav severnoamerički kontinent. Hambertovo tumaranje Amerikom, kao i ono Keruakovog Dina Morijartija, jeste traganje za slobodom – za njega, uprkos svemu, trajno otelotvorenoj u liku Dolores Hejz. Ne samo zbog konkretnosti otelotvorenja, Hambertov poraz je znatno upečatljiviji. Njegova drumska idila sa Lolitom poseduje snažnu, na trenutke gotovo nepodnošljivu klaustrofobičnu notu (odjek piščeve emigrantske nelagode?) te se čini da njih dvoje, uprkos hiljadama pređenih kilometara, sve vreme provode u jednom te istom motelu, leglu razvrata koje svoju pravu prirodu prikriva svakodnevnim promenama romantičnih naziva – od Sunčevog zalaska, preko Planinskih vidika, do Zelenih jutara.

PARTIJA ŠAHA - Vladimir i Vera

Zbog toga je Lolita velikim delom, pored ostalog, i briljantni, lucidni i ironični subjektivni putopis, velika panorama Amerike viđene u krivom ogledalu, očima ciničnog Evropejca. Pored velikog truda koji ulaže u nastojanju da sebe objasni i opravda, Hambert sve vreme uspeva da bude i posmatrač i kritičar sveta kojim je okružen, te da povremeno u gadosti i licemerju tog sveta pokuša da za sebe pronađe opravdanje. U njegovim impresijama s početka dugog i besciljnog putovanja – on ne želi da stigne do bilo kog konkretnog mesta, već nastoji da neprekidnim promenama mesta boravka postane nevidljiv – sudaraju se, susreću i stapaju, pa opet razilaze, radoznalost putnika, zanos strastvenog ljubavnika, i griža savesti čoveka koji beži od "licemernog morala", ali u trenucima iskrenosti oseća da čini nešto nedopušteno.

Amerika, bar onakva kakvom je on vidi, predstavlja pravi okvir za njegovu pustolovinu – zemlju laži, licemerja, kiča i jevtine, odvratne masovne kulture. To je tle n a kome je nikla njegova "pubescentna dragana" i ambijent u kome se njegova himera o uzvišenoj, ni sa čim uporedivoj ljubavi ostvaruje u obliku otužne protivzakonite afere. Hambert, uostalom, i ne krije da "živi u grehu" sa Lolitom, ali kao da se toga i sam pomalo stidi, ne zbog po njemu savim formalne, nebitne razlike u godinama, već zbog toga što nije u stanju da odoli i dalje velikoj privlačnoj snazi prljavih ostataka upropašćenog sna.

Lolita, međutim, svoj san nije ni stigla da usni. Ona ne može da ostane devojčica, a ne sme da odraste. To je ono što Hambert, neizlečivo opsednut sobom, uspeva da uvidi tek na trenutke, kao u briljantnom malom eseju o tome kako Dolores pretvara tenis u poeziju, umetnost, nedokučivu lepotu. U njemu je sadržana i sva suština njene magije, i sva tragičnost njenog sve bližeg neminovnog nestanka. U igri, Lolita je sve ono što bi u životu trebalo, a što neće, ne može, ili ne sme da bude: "U duhu njene igre nije bilo ničeg neprikladnog ili obmanjujućeg – ukoliko njenu veselu ravnodušnost prema ishodu ne smatramo fintom nimfice. Ona koja je u svakodnevnom životu bila tako okrutna i lukava, prilikom plasiranja lopti ispoljavala je nevinost, otvorenost i dobrotu..." U igri je, dalje, i metafora uzroka Hambertovog velikog poraza i sva dubina njegove tragičnosti: "moj prilično oštro sečen servis kojem me je naučio otac... pričinio bi teškoće mojoj Lo da sam zbilja pokušao da joj pričinim teškoće. Ali ko bi uznemiravao takvo ozareno srdašce? Jesam li pomenuo da je njena gola mišica nosila osmicu od cepljenja? Da sam je beznadno voleo? Da je imala samo četrnaest godina?"

Upravo zbog ovakvog, eksplozivnog emotivnog naboja Hambertovog pripovedanja – paradoksalno, ali neporecivo – Lolita ostaje u senci na koju je upozoravala Vera Nabokov. Ljubav nadrasta i ljubavnika i opevanu ljubavnicu. Istovremeno, oplemenjujuće delovanje poetizacije zločina donekle relativizuje taj zločin. Privlačnost Hamberta Hamberta, pedofila i ubice, posledica je pre svega njegove retorske umetnosti . On svesno i spretno koristi različite modele pripovedanja da bi različitim tipovima čitalaca – u rasponu od ljubitelja pornografije do onih kojima su draže složene psihološke studije – objasnio, a zatim i opravdao sopstvena nedela. Na svoju nesreću, ni sam nije imun na snagu i sugestivnost priče koju priča; intenzivno proživljavajući svaki njen deo, Hambert, svesni i superiorni manipulant s početka romana, postaje duhovno i fizički potpuno skrhana osoba, te na kraju umire ne samo kao žrtva onoga što mu se u životu događalo već i kao žrtva vlastite priče o tome.

Ta priča konačno je ugledala svetlost dana u avgustu 1955. godine. Bila je to svetlost pariskog dana, pošto je američkim izdavačima i ovoga puta bilo više stalo do morala, makar i lažnog, nego do umetnosti. Ubrzo će, naravno, početi da se otimaju o Nabokovljevo grešno čedo. Rukopisi ne gore, a knjige putuju: kao nekada Uliks, ili Ljubavnik ledi Četerli, sada je Lolita osvajala Novi svet skrivajući se u dubinama kofera odvažnih putnika. Neki od njih umeli su svoju odvažnost i da naplate – Anais Nin, na primer, hvalila se kako je dobro zaradila preprodajom prokrijumčarenih primeraka. Prvo američko izdanje romana, 1957. godine, označilo je kraj ovog literarnog crnoberzijanstva, kao i sirotinjskog bitisanja emigrantske porodice Nabokov u ne uvek gostoljubivim Sjedinjenim Državama. Rasterećen nedostojnog razmišljanja o mogućoj isplativosti literature, Nabokov će u preostalih dvadeset godina života napisati neke od svojih najboljih romana, pre svih Bledu vatru i Adu. Zauvek u njegovoj senci, kao Lolita u Hambertovoj, Vera će ostati predana i pouzdana sekretarica slavnog supruga. Lolitu će na filmskom platnu oživeti Sju Lajon, kasnije i Dominik Svejn. I jedna i druga svoju glumačku karijeru zaturiće negde u godinama odrastanja – kao da su igrajući Lolitu ostvarile nekakvu faustovsku pogodbu i nesvesno prihvatile prokletstvo večne mladosti. Lolita ne može da odraste. Ali ni da umre, ma kako patetično to zvučalo.

__________________________________

Književne aluzije u Loliti

U carstvu kraj mora...

"Dobar pisac je pre svega mađioničar" , piše Nabokov u pismu Edmundu Vilsonu i to ilustruje svojim pisanjem. Svoje mađioničarske veštine koristio je, između ostalog, i za stvaranje aluzija, naročito prisutnih u romanu Lolita, bez kojih bi samo delo izgubilo nešto od svoje slojevitosti i analitičkog potencijala koji pruža. U njemu se zaista ostvaruje ono bartovsko rođenje čitaoca, u smislu potpune angažovanosti čitaoca, radi što potpunijeg čitalačkog iskustva, ali, ovog puta, bez korespondirajuće smrti autora.

Roman obiluje intertekstualnim referencama, ali u ovom radu razmatraće se samo književne aluzije, i to one koje se smatraju najznačajnijim za dublje razumevanje Nabokovljevog dela. Sama činjenica da je Nabokov ovaj roman prvobitno hteo da nazove Carstvo kraj mora, (Kingdom by the Sea) nagoveštava da mu je glavna inspiracija i, na neki način, lajtmotiv romana, bila pesma Edgara Alana Poa "Anabel Li" (Annabel Lee). I zaista, kroz čitav roman, stihovi ove pesme provlače se kao duh male Anabel Li, manje ili više primetno, i bacaju drugačije svetlo na događaje koji se opisuju, darujući im intertekstualnu dubinu.

Julija Kristeva definisala je termin intertekstualnost kao "umetanje istorije u tekst i teksta u istoriju". Inspiraciju je pronašla u Bahtinovom dijalogizmu, s tim što je njegovu ideju proširila, tako da se kod intertekstualnosti "ne radi o prostom susretu dva glasa u posrednom ili neposrednom diskursu, već o susretu većeg broja glasova." Ova pluralnost glasova ili polifonija, kako je Bahtin naziva, podrazumeva i aktivno učestvovanje čitaoca u toj dinamičnosti. Kristeva objašnjava svoju ideju trodimenzionalnog tekstualnog prostora trima koordinatama – piscem, čitaocem i spoljašnjim tekstovima, pri čemu je "svaka reč presek reči (tekstova) gde se makar još jedna druga reč (tekst) može pročitati. Samim tim, čitalac biva upleten u tu mrežu "glasova" iz prošlosti i njihovim tumačenjem otkriva nove, intertekstualne dimenzije teksta koji čita. Time se delo obogaćuje novim slojevima, upućujući na tekst (u najširem mogućem, deridijanskom smislu) izvan samog sebe. Kao podvrsta intertekstualnosti, književna aluzija predstavlja onu vrstu upućivanja u kojoj se tekst shvata doslovno, dakle, predstavlja upućivanje na druga dela ili pisce.

Nabokov u Loliti koristi više vrsta književnih aluzija, pa se mogu klasifikovati kao aluzije na književna dela (i njihovu sadržinu) i aluzije na književnike i izvesne događaje iz njihovih života. Možda Nabokov tim svojim izborom domišljato ukazuje na implicitnu hijerarhiju aluzija koje se provlače kroz delo, pri čemu bi logičan primat imale reference na sadržinu književnih dela, ili je jednostavno rešio da se poigra sa nama na još jedan način.

Virdžinija ili Lolita

S obzirom na značaj koji je Nabokov pridao Pou u Loliti, Po i njegova poezija biće u fokusu pažnje i u razmatranju književnih aluzija u ovom delu. Nabokov skoro eksplicitno poziva čitaoce da razmatraju Hambertovu nimfolepsiju u kontekstu Poovih pesama „Anabel Li", „Gavran" i „Lenor". Na samom početku prvog dela knjige, na početku ispovesti „obudovelog belca" , dok pisac razlaže Lolitino ime na Lo-lii-ta, središnjim slogom njenog imena nagoveštava nam ko je njegova glavna inspiracija, prethodnica Lolite. Ovim nam Nabokov otvara čitavo more aluzija na Poovu poeziju, sa akcentom na „Anabel Li", koja se proteže kroz celu knjigu i čini je svojevrsnom poezijom u prozi. Naravno, kako ništa kod Nabokova nije slučajno, tako je i sa njegovim odabirom, prvenstveno Poa, a onda i pesme „Anabel Li". Poznato je da se Edgar Alan Po sa 27 godina oženio svojom trinaestogodišnjom rođakom Virdžinijom Klem. Nabokov je čak nameravao da Lolitu nazove Virdžinija, a da samom delu da naziv Džini. Kako je Virdžinija predstavljala veliku inspiraciju Pou, pa je, imajući nju kao muzu, stvorio neka od svojih najlepših dela, uključujući i „Anabel Li", Nabokov nas je na posredan način naveo da shvatimo da je moguće stvoriti remek-delo, inspirisano po mnogima bizarnim odnosom. Pošto je umetnost, po Nabokovu, superiorna u odnosu na moral , pa i u odnosu na sam život, ne bi trebalo da nam smeta izvor piščeve inspiracije, tj. ne bi trebalo da ga posmatramo kroz ovozemaljsku etičku prizmu. Umetnost je oslobođena morala.

Kao pravi umetnik, oslobođen stega morala, Hambert Hambert počinje svoju ispovest. „Je li imala prethodnicu? Jeste, uistinu jeste. Zapravo, možda ne bi bilo Lolite da jednog leta nisam voleo izvesnu početnu dete-devojčicu. U carstvu jednom – tamo gde more sne svoje sni." I tako otpočinje putovanje kroz Hambertovo sećanje, prožeto poovskim motivima – carstvom , gospođama i gospodom (krilatim) porotnicima . Hambert upoznaje čitaoca sa svojom intimnom istorijom i ključnim momentom, zametkom njegovog zločina. Naime, vodi nas na Rivijeru, u svoje detinjstvo i upoznaje nas sa Anabel Li , devojčicom u koju se prvi put zaljubio, još kao dečak, i koja je ostavila neizbrisiv trag u njemu. Sada, sa ove vremenske distance, jasno mu je da je tada, vremenski paradoksalno, u poremećenom uzročno-posledičnom sistemu, u njemu otpočela ljubav prema Loliti. Iz te perspektive, ne postoji ništa neuobičajeno u tome što se dečaku sviđa devojčica njegovih godina, ali onda se vraćamo u trenutak kad nam Hambert izlaže svoju priču i shvatamo njegovu petarpanovsku sudbinu i ogroman jaz u godinama, koji je i uzrok neprirodnosti njegove veze sa Lolitom. „Oh, Lolita, ti si moja devojka, kao što je Virdžinija bila Poova, a Beatriče Danteova..." Prilikom prijavljivanja na recepciji jednog od brojnih hotela u kojima su Lolita i Hambert odseli, on se predstavlja kao dr Edgar H. Hambert. Analogija sa Poom i Danteom tu je da nas još jednom podseti na primat koji umetnost ima nad stvarnošću. Diskretna Hambertova apologija njegovog odnosa sa Lolitom još jednom je potkrepljena činjenicama iz Danteovog i Poovog života. Nabokov i dalje kroz knjigu koristi Poa, katkad aludirajući na njegova dela, a katkad, nipošto skriveno, na samog pisca.
Lolita umire, kao Annabel Leigh i Annabel Lee, ali figurativno – za Hamberta Hamberta. Gubi draž nimfete i tragično postaje ono čega se Hambert grozi – mlada žena.

U senci izmišljenog vuka

U Loliti su, pored Poovih, na posredan ili neposredan način prisutna i dela drugih manje ili više poznatih pisaca, pri čemu se Nabokov nekih dotakao sadržinski, dok je druga samo pomenuo. Pored toga što tu njegovu igru čitavom istorijom književnosti možemo tumačiti i kao svojevrstan omaž drugim piscima i njihovim delima, sve te aluzije imaju svoju funkciju – da bolje i dublje razumemo ovaj roman.

U svom već prepoznatljivom stilu, Nabokov postavlja "zamke" čitaocu, u vidu skrivenih i ne tako skrivenih upućivanja na druga dela. Tako, u nekoliko navrata naziva Lolitu Karmen, pri čemu čitalac može pomisliti da je u pitanju Bizeova opera, ali zapravo se radi o noveli Prospera Merimea, koju je, doduše, Bize kasnije uzeo kao osnovu za svoju operu. U toj noveli, baš kao i Hambert Hambert, Hoze, napušteni ljubavnik Karmen, priča svoju priču o izgubljenoj ljubavi, iz zatvora. Ova aluzija služi kao zamka za pronicljivog čitaoca, jer ga navodi na to da pomisli da će Hambert, kao njegov "dvojnik" Hoze, ubiti svoju voljenu "Karmen". Međutim, Hambert koristi to ime za Lolitu i zbog toga što Karmen označava čarobnu ženu. Naime, carmen na latinskom znači "pesma, poezija i čarolija". Nazivajući je tim nadimkom, pokazuje nam da poznaje i etimologiju te reči. Ona je magična žena, baš kao što je i sam pisac, kako je to već rečeno, mađioničar.

Putovanje kroz Hambertovu ili Nabokovljevu ličnu istoriju svetske književnosti nastavlja se putovanjem Čajlda Harolda:

Da lako te držim na kolenu blagom
I na meki obraz poljubac utisnem roditeljski...

"Načitani Hambert" ovde nam pokazuje svoje poznavanje stvaralaštva Lorda Bajrona, i opet, ne slučajno i ne bez razloga. Stihovi koje je naveo preuzeti su iz trećeg pevanja Čajlda Harolda, čuvene narativne poeme. Tu se Harold obraća svojoj prognanoj ćerki, Adi, pa Hambert saoseća s njim. Poziva se na njega u trenutku kada mu je sinula dijabolična ideja o tome da oženi Lolitinu majku, nakon što je pročitao patetično pismo koje mu je ostavila. Ne sme se zanemariti ni činjenica da je izabrao baš Bajrona, za koga se zna da je bio u rodoskrvnoj vezi sa svojom polusestrom Ogastom Li. Opet, ne slučajno, ovo "Li" dalje povezuje tri osobe (Anabel, Lo-li-tu i Ogastu) u jedan začarani trougao koji upućuje na incest i blud, ali ujedno i opravdava pesnički zanos, te umetnost ponovo pobeđuje.

U nastavku knjige, ne iznenađuje ni Nabokovljevo aludiranje na Alisu u zemlji čuda, pa se prvo pominjanje tog dela dešava u hotelu, nakon što Hambert pada pod uticaj svoje nimfolepsije i daje svojoj nimfeti pilule koje bi trebalo da je uspavaju i njemu olakšaju zadovoljenje želja.
"Lahor iz zemlje čuda počeo je da deluje na moje misli, i sad kao da behu uobličene kurzivom, kao da površinu što ih odražava mreška fantazam tog lahora."

Nabokov nas uvodi u nestvaran, pomalo hipnagogički svet i očarava nas motivima iz zemlje čuda. Luis Kerol, pisac Alise u zemlji čuda, matematičar i nimfolepta, po rečima Alfreda Apela, priređivača anotiranog izdanja Lolite, pronašao je svoje mesto u ovoj knjizi, i to s pravom, a i sa funkcijom. Sam Nabokov je rekao da ga uvek zove Luis Kerol Kerol, jer je on bio prvi Hambert Hambert. U Loliti, po sopstvenim rečima, zbog nekih čudnih skrupula, Nabokov nije aludirao na višeznačne fotografije koje je Kerol Kerol fotografisao u zadimljenim prostorijama. "Kerol se, kao i mnogi drugi Viktorijanci, izvukao sa svojom pederastijom i nimfolepsijom", tvrdi Nabokov. Međutim, u Loliti se mogu naći i aluzije na Kerola, kroz fotografsku tematiku. Hambert Hambert čuva izanđalu i izbledelu, ali i dalje dragocenu fotografiju Anabel Li i žali za time što nikako ne može da uslika svoju voljenu nimfetu. Pored toga, njegov omaž Kerolu može se ogledati i u njegovoj ljubavi prema igrama reči, koje tako zdušno koristi u svome delu.

U daljoj potrazi za nimfoleptama istorije svetske književnosti, Nabokov, kroz Hamberta, progovara i o Maloj sireni, danskog pisca bajki, Hansa Kristijana Andersena. Pominje kako je Loliti za 13. rođendan kupio ilustrovano izdanje Male sirene. Mala sirena čezne za time da očara "smrtnu dušu", svog princa, i time sebi obezbedi besmrtnost. Međutim, niko u ovoj knjizi ne može se smatrati prototipom Lolitinog princa – ni Hambert Hambert, ni Kvilti, pa ni njen suprug, Dik Šiler. Lolita je, kao Mala sirena, osuđena na život bez ljubavi. Ipak, ovim nam Nabokov pokazuje i to koliko su bajke važne kao inspiracija u životu, a nesumnjivo i u umetnosti: "Veliki romani su, iznad svega, velike bajke. Književnost ne govori o istini, već je izmišlja. Kažu da je književnost rođena pričom o dečaku koji je vikao: 'Vuk!', dok ga je ta životinja jurila. Književnost nije rođena tada; rođena je onog dana kada je dečak vikao: 'Vuk!' i kada prevareni lovci nisu videli nikakvog vuka... Magija umetnosti manifestuje se u snu o vuku, u senci izmišljenog vuka."

Naravno, Nabokov nije "smeo" da zaobiđe ni jednog od svojih omiljenih engleskih pesnika, Džona Kitsa, koji je našao odjeka u Loliti sa svojom pesmom "Lepa gospa bez milosti". "Ali bio sam slab, nisam bio mudar, moja srednjoškolska nimfica me je zarobila." Pored toga što ovim ukazuje na samu činjenicu da ga je Lolita opčinila, kao prava mala Karmen, može se dublje zaći u proučavanje uticaja koji je Kits ostavio na Nabokova. Naime, u pesmi "Lepa gospa bez milosti", Kits sinestetičkim postupkom obrađuje strast viteza, koja ga uništava, i predstavlja nam pogubnu moć ljubavi, ali ujedno i čovekovu potrebu za potpunim predavanjem jednom idealu. Pri tome dolazi do paradoksa, jer to prepuštanje idealu neminovno dovodi do smrti. Karakteristična za Kitsa jeste i opsednutost prolaznošću, što se jasno oslikava kao uticaj i u Hambertovom žaljenju zbog neizbežnog Lolitinog odrastanja i tragičnog prerastanja nimfe. Ali, opet, kitsovski, dolazi do pomirenosti sa tim da se ljubav, kao i umetnost, ne mogu uvek doživeti, već ponekad samo naslutiti i taj nagoveštaj doživljaja bolji je od bilo čega već doživljenog.

Upravo ova zavodljivost romantizma navodi Nabokova da i dalje inkorporira, na ovaj ili onaj način, romantičarska dela u svoj roman i da se poziva na njih. "A jedva da treba biti stručnjak za Kolridža pa da se oceni banalno čarkanje upisa 'O.Soba, Porlok, Engleska'." Naime, Kolridž u svom predgovoru pesmi "Kublaj Kan" navodi da je inspiraciju za istu našao u snu, iz koga ga je probudila osoba iz Porloka. Zadržala ga je oko sat vremena, te je, "po povratku u svoju sobu, na svoje iznenađenje i užas otkrio da, iako se nejasno seća opšteg značenja vizije, uz izuzetak desetak razbacanih stihova, ostalo je iščeznulo kao odrazi na površini potoka u koji je bačen kamen." Pomalo uvređen, erudita Hambert Hambert smatra da su enigme koje mu Kvilti ostavlja previše jednostavne, pri čemu nam Nabokov nagoveštava da je možda baš Kvilti Hambertovo drugo "ja", njegov dvojnik, a da je naklonost prema Loliti samo jedna, nipošto mala, stvar koja im je zajednička. Hambert zaključuje:

Tragovi koje je ostavljao nisu uspostavljali njegov identitet, ali su odražavali njegovu ličnost, ili bar izvesnu homogenu i izrazitu ličnost: njegov žanr, njegov tip humora – bar u svom najboljem vidu – ton njegovog duha, imali su srodnosti s mojim vlastitim. On me je izigravao i ismevao. Njegove aluzije bile su nedvosmisleno intelektualističke. Bio je načitan.

Načitan je i Hambert, što Nabokov jasno ilustruje kroz čitavo delo, a pridavanjem tog atributa i Kviltiju, suptilno spaja ova dva lika i opet čitaocima nagoveštava mogućnost da je Kvilti upravo doppelgänger Hamberta Hamberta, pri čemu kao vezivno tkivo koristi Kolridža.

Usamljen i histeričan, nakon što je Lolita nestala, Hambert upoznaje Ritu, dvaput stariju od njegove Lo, osobu koja je svoju nimfičnost, ukoliko ju je ikada i posedovala, već uveliko prerasla.
"Pokupio sam je jedne pokvarene majske večeri, negde između Montreala i Njujorka, ili da suzimo, između Tojlstauna i Blejka, u tamno tinjavom baru ispod znaka Medonjice , gde je sedela dobroćudno pijana; tvrdila je da smo zajedno išli u školu i položila je drhtavu ručicu na moju majmunsku šapu."

Tojlstaun je opskurna referenca na Blejkov "London" , na grad u kome Blejk "na svakom licu, neznanom i znanom, pečat tuge gleda, pečat ljudskih beda" . Neizbežni Blejk poslužio je Nabokovu za poigravanje motivima beznađa i pomirenosti. Oseća se setni smiraj u rečima kojima Hambert opisuje svoj susret sa Ritom koju, opet, neminovno upoređuje sa Lolitom, mireći tako suprotnosti, baš kao i Blejk iskustvo i nevinost. Čuveni Blejkov tinjavi "Tigar" zgodno je sredstvo za ilustraciju pomirenja suprotnosti:

Tigre, tigre! Sjaš k'o plam
Usred noćnih gora sam!
Ko to večan, čiji rad,
Tvoj jezivi stvori sklad?

Suptilnim ali sasvim nedvosmislenim referencama na Blejka i njegova dela, Nabokov nam stavlja do znanja da jezivi sklad ne samo da je moguć već nije nužno ni jeziv, iako može delovati kao pomirljivost s događajima ili odustajanje od dalje potrage za zadovoljenjem želje i ostvarenjem cilja. Međutim, jedinstvo suprotnosti je, zapravo, potvrđivanje života, plodonosan spoj koji ipak može proizvesti željene posledice.

A to oksimoronsko jedinstvo suprotnosti otelotvoreno je i u "pokvarenoj majskoj večeri", aluzijom na Eliotovog "starca u sušnom mesecu" , koji čeka kišu i uvodi nas u predapokaliptičnu atmosferu priprema za pustu zemlju. Kišu, kao simbol plodnosti, obilato je koristio Eliot u svojoj poeziji, na čelu sa kapitalnim modernističkim delom Pustom zemljom, fragmentiranom pesmom iz pet pevanja. Pokvareni maj predstavlja svojevrsni interludij za ono što nas čeka, za taj svet koji, uprkos tome što je nastao iz suprotnosti, ne možemo i ne smemo doživljavati crno-belo, binarno. Nijanse sive se ne smeju ignorisati, uprkos svojoj olovnoj neprivlačnosti.

Estetika ružnog nalazi svoj logični odjek u poeziji Šarla Bodlera, te se Nabokov okreće ovom francuskom simbolisti i njegovim rečima doziva čitaoca: "Čitaoče! Oh, Bruder!" Time, kao da Hambert traži saosećanje čitaoca, a ujedno ga podseća na to da je sličan njemu:

Ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište –
Dvolični čitaoče – nalik na mene – brate!

Sve se ovo dešava u trenutku kada on u Riti nalazi spas i doživljava je kao izbavljenje od ludnice i čitav se ovaj deo može tumačiti u skladu sa Bodlerovom estetikom. Nabokov, kroz Hambertove reči, opisuje nam njen "vrištav smeh" i "čudno prepubescentnu krivinu njenih leđa, njenu pirinčanu kožu i njene malaksale golubičke poljupce" . Kao pravi moderni pesnik, Bodler daje glas šoku i intoksikaciji modernog sveta, po rečima Voltera Benjamina, pri čemu su taj šok i intoksikacija neodvojivi od mase, a samim tim, neumitno i od grada. Ultimativni heroj modernog doba daje glas paradoksima i iluzijama, a opet pruža i formu fragmentiranom iskustvu modernog. Nabokov to koristi i umešno nam dočarava svoje iskustvo, posredstvom Bodlerovih reči.

Kako bolje dočarati tmurnu atmosferu 20. veka, do upućujući na jednog od pisaca koji su najbolje uspeli da opišu bespuće modernog doba, paradoksalno, na osvežavajuć način? Nabokov se, na sebi svojstven način, ponovo poigrava jezikom i tuđim rečima, ovoga puta, aludirajući na Džejmsa Džojsa:

Ono za čime sam ja žudeo beše štampana fotografija koja je slučajno upila moj prestupnički lik dok se fotograf Gazete usredsređivao na doktora Herna i njegovu grupu. Strasno sam se nadao da ću naći sačuvan portret umetnika kao mlađe zveri. Nevina kamera me hvata na mome mračnom putu ka Lolitinoj postelji – kakav magnet za Mnemozinu!

Aluzija na Džojsovo delo Portret umetnika u mladosti može se protumačiti na više načina. Hambertova "mlađa zver" može značiti da on smatra da je svaki umetnik zver, pa je ono što on stvara, jednostavno, samo portret umetnika kao mlađe zveri. Drugo tumačenje moglo bi biti malo konkretnije i odnositi se na njega samog, na njega kao zver. U oba slučaja, on jeste ta zver, taj umetnik koji čezne za ovekovečenjem trenutka kada se ustremio na svoju nimfetu, a s obzirom na silinu njegovih osećaja to zaista i jeste trenutak dostojan jedne Mnemozine, personifikacije pamćenja iz grčke mitologije.

To snažno osećanje koje ga vodi kroz celu knjigu, ta strast kojoj se ne može odupreti kulminiraće u njegovom sukobu sa Kviltijem, njegovim dvojnikom, kada u konačnom fizičkom sukobu budu postali jedna osoba, dve nerazlučive individue spojene u jednu, makar u Hambertovoj svesti:

Valjali smo se s kraja na kraj poda, u zagrljaju, kao dvoje goleme bespomoćne dece. Ispod kućnog kaputa bio je go i jareće smrdljiv, te sam se gušio kad se svalio na mene. Ja sam se prevalio preko njega. Mi smo se prevalili preko mene. Oni su se prevalili preko njega. Mi smo se prevalili preko sebe.

U paroksizmu njihovog sukoba, Hambert još jednom genijalno pretače stihove izvanrednog književnika u svoju, ne tako izvanrednu, a svakako parodičnu, presudu Kviltiju:

Zato što si iskoristio grešnika
zato što si iskoristio
zato što si
zato što si ulučio priliku da iskoristiš moju nepriliku...

Njegov govor, inspirisan Eliotovom "Čistom sredom" , smešan i nadasve teatralan, prava je uvertira u okončanje života njegovog doppelgangera, Kviltija. Baš kao što Eliot u ovoj pesmi, po rečima Džozefa Botuma "ne piše o Bogu, već piše molitvu Bogu" i pokušava da uspostavi kontakt s njim, što može biti simbol ponovnog uspostavljanja vere, Hambert ovde pokušava da ponovo uspostavi kontakt sa samim sobom. Pokušava da se reši svog "zlog brata blizanca" i da povrati svoj duševni mir, makar prividno. Međutim, to opet pokušava na paradoksalan način – ubistvom. Tim činom umiru obojica – "Kvilti fizički, a Hambert duhovno, ispražnjen, suočen sa konačnom pustoši i besmislom". Jedino što uspeva da pronađe jeste jad puste zemlje, a ne spasenje iz iste.

Dvolični pišče – nalik na mene – brate!

Šetnja kroz aluzije u Nabokovljevoj Loliti nastavlja se razmatranjem piščevih upućivanja na druge književnike.
"Evo Vergilija koji je nimficu mogao opevati jednim jedinim tonom, ali je verovatno više voleo momčićev peritoneum." Na početku knjige, Hambert nas vodi kroz istoriju nimfolepsije, kao Vergilije Dantea kroz pakao. I, ne slučajno, nastavlja pozivajući se na Dantea i podsećajući nas na to da se "Dante zaljubio u svoju Beatriče kad je ova imala devet godina" . Time nam dokazuje da je fatalnost nimfeta večna, ali problem je u tome što nimfete nisu. Naime, rok trajanja privlačnosti jedne nimfete vrlo je ograničen, jer je izložena zubu vremena. Samim tim, ta lepota je još dragocenija, jer je kratkog veka, pa je treba ovekovečiti. Upravo to je uradio i Petrarka, koji se zaljubio u Lauru dok je još bila nimfeta. "A kad se Petrarka zaljubio u svoju Lauricu, bila je plavokosa nimfica od dvanaest leta što trči po vetru, sred polenovog praha i prašine, cvet u letu, u prekrasnoj ravnici što se vidi s bregova Vokliza." Pored toga što se Hambert na neki način pravda, pozivajući se na druge nimfolepte, njegove kolege, pisce nalik njemu, ukazuje i na njihovu potrebu da tu lepotu sačuvaju u vremenu. Petrarka je u svojoj čuvenoj zbirci soneta Kanconijer opevao svoju dragu, Lauru. Zbirka se sastoji iz dve celine, a granicu predstavlja Laurina smrt. U prvom delu, on opisuje Lauru kao idealnu ženu, božanstvene lepote i karaktera u skladu sa njom. Pravi je uzor savršenstva i dražestan razlog njegovog života, simbol želje koja ne može biti zadovoljena. To nalazimo i kod Nabokova. Mrtva draga, u njegovom slučaju, biće Lolita, ali metaforično. Nimfete "umiru", i to tragično mlade, čim navrše četrnaestu godinu, pretvarajući se u odurne mlade žene i gubeći svoju nimfičnost, koju su tako ljupko i nesvesno širile oko sebe.

Dalje, Nabokov ne odoleva pominjanju Dostojevskog, pisca koji mu, eufemistički rečeno, nije bio od omiljenijih.
"Nakon izvesnog vremena uništio sam pismo i otišao u svoju sobu, pa sam premišljao, i razbarušivao kosu, i manekenisao u purpurnom kućnom kaputu, i stenjao kroz stisnute zube, i odjednom – Odjednom, gospodo porotnici, osetih kako jedan dostojevskijevski osmeh izgreva (kroz samu grimasu što mi je krivila usne) poput udaljenog i groznog sunca. Zamislio sam (u uslovima nove i savršene vidljivosti) sva ona nemarna milovanja kojima bi svoju Lolitu mogao obasipati muž njene majke.

Pošto je pronašao pismo koje mu je melodramatična Šarlot ostavila, Hambertu pada na pamet genijalna ideja, ingeniozna maska koju može iskoristiti kako bi bio bliži Loliti. Vrlo umešno, Nabokov opisuje ovog Hamberta, ovaj trenutak njegovog života, kao oličenje demona, a u tom opisu mu "pomaže" Dostojevski. Taj dostojevskijevski osmeh zapravo je višeznačna metafora, kojom nam opisuje Hambertov osmeh koji mu telo izobličava u grimasu, te nagoveštava svitanje nove zore njegovog života. U njemu se budi neka đavolska energija, pakleni plan koji će mu omogućiti da bude u stalnom prisustvu nimfete, a da pri tom to nikome ne bude sumnjivo. Pominjanje Dostojevskog Nabokovu je umnogome olakšalo posao dočaravanja trenutnog stanja, što će svaki iole bolji poznavalac Nabokova umeti da prepozna. Naime, Nabokov je smatrao Dostojevskog prorokom i mistikom, a ne umetnikom, i nije cenio njegova melanholična ispovedanja, smatrajući ih jeftinim. Ali samim tim što se sada poziva na njega i što celu priču uobličava u ispovest, ulazi u okršaj sa njim i pobeđuje ga u njegovoj sopstvenoj igri. Poseže za njime, kao krajnjim pribežištem u opisu skoro patetične podlosti junaka, prenaglašene zlobe koja se može naći samo u ekstremu postojanja ljudske duše – u paklu.

Ispovesti i dalje odjekuju romanom, a aluzije se samo nadovezuju jedna na drugu. U nastavku, Nabokov naziva Hamberta Žan-Žakom Hambertom, aludirajući, naravno, na Žan-Žaka Rusoa.

Razume se, na svoj starinski, starosvetski način, ja, Žan-Žak Hambert, uzeo sam za gotovo, kad sam je prvi put sreo, da je neoskvrnjena kao što je to stereotipni pojam 'normalnog deteta' bio sve od nikad prežaljenog kraja antičkog sveta pre Hrista i njegovih očaravajućih običaja.

I ovde, Hambert nam se ispoveda, gledajući smirenu, zaspalu Lolitu na krevetu. Govori nam o svojim planovima u vezi s njom, koji su daleko od čestitih, a opet, ona nema prilike da posumnja ni u šta, jer je omamljena lekovima koje joj je dao. Vrlo domišljato, poziva se na Rusoa i navodi nas da se pobliže pozabavimo njegovim idejama vodiljama i da ih samim tim stavimo u kontekst koji nam on nudi. Žan-Žak Ruso poznat je po svojim "Ispovestima", pored toga što je proklamovao vraćanje prirodi i verovao "da se čovek rađa slobodan, ali da je svuda u okovima" . Možda je baš činjenica da je centralna Rusoova misao bila "sloboda" nagnala Nabokova da ovde uključi i njega u aluzivni vrtlog. Naime, Ruso se bavio proučavanjem mehanizama kojima se ljudi primoravaju da se odreknu svoje slobode. Na neki način, Hambert pokušava da nas privoli da mislimo o njemu kao o Rusoovom plemenitom divljaku, ali je ipak svestan ozbiljnosti nedela koje čini, samim tim što oseća potrebu da se pravda. Svaka sloboda mora biti ograničena tuđim slobodama, pa se, shodno tome, ni Hambertova ne može prostirati u nedogled, na štetu tuđih sloboda, u ovom slučaju, Lolitine.

Preko sloboda, tuđih i vlastitih, stižemo do neizbežnog Bodlera, uz pomoć Hamberta koji nas vodi putevima revolucije kroz istoriju književnosti, govoreći o ljubomori:

Trebalo je samo da se za trenutak okrenem – recimo, pređem nekoliko koraka kako bih video da li je naša kućica najzad spremna posle jutarnjeg presvlačenja posteljine – i, gle, vrativši se, zatekao bih Lo, lex yeux perdus, kako zamače dugoprsta stopala i njima praćaka po vodi na čijoj se kamenoj ivici izležava, a sa svake strane čuči po jedan brun adolescent koga će njena riđkasta lepota i živa u bepskim prevojima njenog stomaka izvesno nagoniti da se tordre – O, Bodleru! – u snovima što će se ponavljati tokom predstojećih meseci.

Bodler, kao inspiracija, našao je svoje mesto još jednom u ovoj knjizi, pri čemu ovde imamo i aluzije na njegovu pesmu "Jutarnji sumrak". Kao što je već pomenuto, Bodler, sa svojom estetikom ružnog, nudi raznovrsne mogućnosti za produbljivanje značenja jedne obične misli, iako su misli u Nabokovljevom slučaju retko obične. Tako i ovde imamo nagoveštaj prizora pubertetlije koji biva inspirisan Lolitinom nimfičnom lepotom. Taj prizor, koji je, doduše, samo u njegovoj mašti, muči Hamberta, te on postaje oličenje Bodlerovog modernog heroja koji učestvuje u modernom, fragmentiranom svetu, ali i dalje zadržava pravo da pruži neku formu fragmentiranom svetu, makar to bila forma ljubomore.

I, za kraj, dva velika književna uma engleskog govornog područja objedinjena su u jednoj Hambertovoj izjavi "Bog ili Šekspir", koja predstavlja invokaciju Džojsovog: "Posle boga, Šekspir je najviše stvorio." Ovo je svojevrstan omaž velikim književnicima, dvostruko odavanje počasti Šekspiru – kroz reči Džejmsa Džojsa, a onda i samog Nabokova. Naime, Nabokov je tvrdio "da je Šekspirova verbalna poetska struktura neprevaziđena i da je neizmerno superiorna u odnosu na samu strukturu njegovih drama, kao takvih." Nabokov smatra da je kod Šekspira važna metafora, a ne sama drama. Onda i ne čudi činjenica da Nabokov u svojim delima najčešće referira na Šekspira, što je, ukoliko uzmemo Džojsovu izjavu u obzir, i najplodnije tlo za aludiranje. U ovom slučaju, to čini nakon Lolitine izjave da je ono što je užasavajuće u vezi sa smrću to što smo prepušteni sebi samima. Tada shvata koliko malo poznaje svoju Lolitu i koliko je i to poznavanje površno.

... i meni je sinulo, dok su se moja kolena automata pomerala gore-dole, da naprosto pojma nemam o umu svoje mile, i da je sasvim moguće da iza groznih mladalačkih klišea u njoj postoje i vrt, i suton, i kapija palate – mutni i predivni predeli koji su meni, s mojim opoganjenim ritama i bednim grčevima, lucidno i potpuno zabranjeni; jer često sam primećivao da smo živeći kao što smo ona i ja živeli, u svetu totalnog zla, postajali čudno zbunjeni kad god bih pokušao da razgovaram o nečemu o čemu bi ona i starija drugarica, ona i roditelj, ona i stvarni, zdravi dragan, ja i Anabel, Lolita i sublimni, pročišćeni, analizovani obogotvoreni Herold Hejz, mogli razgovarati – o nekom apstraktnom pojmu, slici, tačkastom Hopkinsu ili ostriženom Bodleru, Bogu ili Šekspiru, o ičemu odistinskom.

Hambert konačno epifanično uviđa da njegova mala nimfa nije samo to, već da se iza njene ljušture lepotice potencijalno krije i nekakva, možda neslućena, ali time ne manje stvarna, dubina. U Loliti vidi mogućnosti kojih se ranije nije doticao u svojim razmišljanjima. Shvata da je ona sposobna za apstraktno mišljenje, za borbu umova na temu vrhunskih pisaca i neuhvatljivih pojmova. Spaja njenu manifestnu prozaičnost sa potencijalom za analitičko bavljenje životom, te se na neki način opet dotiče jedinstva suprotnosti, koje ovde nije prosto jedinstvo suprotnosti, kao takvo, već je prouzrokovano njegovim ograničenim pogledom na Lolitu kao osobu.

Prabizoni, anđeli i besmrtnost

Neupućeniji čitalac mogao bi se iznenaditi činjenicom da je Lolita, posle Džojsovog Uliksa i Fineganovog bdenja, najaluzivniji i jezički najrazigraniji roman na engleskom jeziku. Njegova lepota možda i jeste u tome što su te reference samo nagrada koju pažljiviji čitalac dobija za svoj trud, a nipošto neophodne za razumevanje samog dela, makar na ne tako dubinskom nivou. Samim tim, njihova funkcija jeste da produbljuju, a nikako da isključivo pridaju značenje bilo kom delu ovog romana. Ta nepretencioznost u njihovoj upotrebi, a s druge strane, ambicioznost u postavljanju zadataka čitaocima, čini Nabokova jednim od najumešnijih pisaca engleskog govornog područja.

Pored užitka koji čitaoci dobijaju otkrivanjem zagonetki koje nam je Nabokov, u vidu aluzija, postavio, oni se na ovaj način susreću i sa besmrtnošću umetnosti. Možda najvažnija funkcija svih pomenutih aluzija i jeste u tome da ukažu na superiornost umetnosti u odnosu na život, u odnosu na "stvarnost", koju Nabokov uvek piše pod navodnicima. Umetnost ne umire, već nastavlja da postoji kroz ljude, kroz ponovno doživljavanje osećaja koje ti ispisani redovi ljudskog iskustva bude u nama. U ovom slučaju, deo tog iskustva književne povesti osvežen je invokacijom doprinosa drugih pisaca. I možda najbolja ilustracija Nabokovljevog književno-umetničkog načela o superiornosti umetnosti jeste sam kraj Lolite:

Razmišljam o prabizonima i anđelima, o tajni trajnih pigmenata, proročkim sonetima, utočištu umetnosti. I ovo je jedina besmrtnost koju ti i ja možemo deliti, Lolito moja.

_________________________________

Rusko - američki pisac Vladimir Nabokov rođen je 23. aprila 1899. godine u Petrogradu. Nakon oktobarske revolucije seli se na Krim, a 1919. godine odlazi u Evropu i na Kembridžu studira romanske i slovenske jezike. 1922. seli se u Berlin i tamo objavljuje svoje prve priče, pesme i romane pisane na ruskom jeziku pod pseudonimom V. Sirin. U Evropi ostaje sve do 1940. godine, kada sa ženom Verom i sinom Dmitrijem odlazi u SAD. Tamo nastavlja pisanje na engleskom jeziku. Svetska književna slava koju je stekao objavljivanjem "‚Lolite'' (1955. godine u Parizu, 1958. godine u Americi) omogućila mu je da se u potpunosti posveti pisanju, pa se 1960. vraća u Evropu. Odlučio se za Švajcarsku, gde je, u Montreu, živeo sve do smrti, 2. jula 1977. godine.