Viša gora od gore - Narodna pjesma

Poreklo inspiracije za nastanak ove pjesme nalazi se u čovekovom iskustvu stečenom u susretima sa ćudima dalekih, visokih, divljih i surovih planina. Možemo da zamislimo stvaralačku situaciju u kojoj se začela misao o pjesmi ili sama pjesma: čovek je zagledan u visine i daljine planinskih vrhova pokrivenih snegom i obavijenih maglom. U toj zagledanosti je njegova čežnja za daljinama, radoznalost koja bi htela da okuša taj daleki prostor. U tom trenutku oživljava stečeno iskusgvo pa se nepoznati i daleki prostori konkretizuju.

a) Viša je gora od Zore - gore se nižu jedna za drugom i jedna iznad druge gubeći se u dalekoj izmaglici.

b) Najviša Lovćen planina - stihovi su postavljeni jedan pored drugog tvoreći sastavni odnos rečenica asindetskog tipa; time je poetsko kazivanje sažeto, svedeno na konstataciju.

v) U njoj je trnje i grablje,

u njoj su sn'jezi i mrazi

u svako doba godišta.

Iskustvenom građom je daleka Lovćen planina konkretizovana opisom pejzaža: trnje, grable, snegovi, mrazevi i to u svako doba godine. Planina je, dakle, divlja i surova, neprijatna i nepristupačna.

Vilinski u njoj stanovi,

sveđ' vile tance izvode.

Sada oživljavaju mitološke predstave o vilama kao stanovnicima nepristupačnih i nepoznatih visina. Divlja planina ispunjena je vilinskim stanovima; u njima su vile koje izvode pesme. U pesničkoj viziji vilinskih prostora, pojavljuje se čovek koji je, u potrazi za srećom, zašao u krajeve nastanjene vilama. Jahač je oslovljen kao, "junak" ali ova imenica nema značenje junaka na megdanu ili u boju. Ovom reči se oslovljava svaki namernik na putu ("Pomoz' bog, junače", "A dokle ti, junače?") u krajevima gde je pjesma nastala. Ovde pažnju privlači enklitički oblik "mi" (od "meni") sa posesivnim značenjem "moj". Ovaj oblik može da označava naklonost lirskog subjekta prema junaku, da ukazuje na emotivan stav prema predmetu pevanja. U ovoj pesmi reč "mi" nema takvo značenje. Našla se u stihu iz praktičnih versifikacijskih razloga: da se ostvari stih od osam slogova a samim tim i ujednačenost svih stihova u pesmi. Opet se javljaju fantastični mitološki motivi:

Tvoja se sreća rodila,

sunčanom ždrakom povila,

Mjesecem sjajnim gojila,

zv'jezdama sjajnim rosila.

Vilinski poziv je u skladu sa objašnjenjem koje prati neka dešavanja u životu: nestanak ljudi u planini (a to se događalo u svim vremenima) objašnjava se zaslugom nepoznatih sila, to su obično vile, koje su začarale putnike i odvele ih u svoja boravišta. Jedan događaj iz života ljudske zajedinice objašnjava se mitološkim predstavama o stanovnicima gora i nedostupnih visina. Ovde je reč o realno mogućoj situaciji. Putnik se izgubi u vrletnoj planini, stegnut je mrazom i zamoren bespućem. Počinje da oseća umor i pospanost, javljaju se halucinacije i priviđenja, uranja se u čudan svet. Kako će se to halucinantno stanje završiti, zavisi od čoveka i okolnosti. Nekada se izvuče, nekada strada.

Ta realna situacija ovde je umetnički oblikovana dobivši fantastično ruho i mitološko objašnjenje. Opis sreće koja je namenjena junaku (devojka, draga) ispleten je od materijala poznatog iz bajki: sreća (draga), kada se rodila, povijena je sunčevim zrakom, hranjena mesečevim sjajem i napajana sjajnim zvezdama. Ovaj opis ispleten od svetlosti (Sunca, Meseca i zvezda), u snažnom je kontrastu sa oporom slikom planine. To je, u stvari, kontrast stvarnosti i mašte, stvarnog i željenog. Kao i u bajci, ovde je pesnik izgradio viziju sveta satkanog od svetlosti i mekote. U ovom opisu ima neshvatljivih spojeva (povijanje sunčevim zrakom, hranjenje mesečevom svetlošću, pojenje zvezdanim sjajem), ali je njihova lepota baš u toj neshvatljivosti i prozirnosti. Najlepša je svakako poslednja slika zvezdane rose - ovaj sinestezijski spoj iznenađuje svojom neobičnošću i podstiče razvijanje novih asocijacija.

Vilinskim pozivom završava se lirsko kazivanje. Čitalac je prekinut u opštenju sa pjesmom i njenom lirskom pričom, ali nije prekinut u opštenju sa lirskim svetom koji je predočen u pesmi.

Šta se događa? Pjesma je ostala nedorečena: vile upućuju junaku poziv da svrati kod njih jer se tu rodila njegova sreća (a on je krenuo na put jer "predragu sreću iskaše'). On, dakle, više ne mora da traži, stigao je do cilja. Narodni pesnik ne dovodi lirsku priču do kraja, do njenog razrešenja i završetka: junak traga za srećom, vile ga pozivaju jer je sreća kod njih. Šta se dogodilo, kako se sve to završilo?

Niz pitanja se roji u slušaočevim mislima. On je zastao, zamislio se. I on se zagledao u visoke gore želeći da sazna kraj ove lirske priče. Je li junak svratio vilama, je li našao "predragu sreću"? Da li se vratio svome domu, ostao u vilinskom svetu, ili otišao na treću stranu? Mnogo je pitanja. Isgovremeno, dok se pitanja roje, u čitaočevoj imaginaciji rađaju se slike koje nastavljaju lirsku priču.

Lepota i veličina pjesničkog dela jeste u tome što ono nikada ne nudi konačnu sliku života i sveta, konačnu priču. Ono ostaje na nagoveštajima i slutnjama, ostavlja otvorena vrata za dočitavanja i dovršavanja. Književno delo podstiče čitaočeve misli i imaginaciju da krenu u avanturu stvaranja.

Viša gora od gore

Viša je gora od gore,

Najviša Lovćen planina;

U njoj je trblje i grablje,

U njoj su sn'jezi i mrazi

U svaka doba godišta;

Vilenski u njoj stanovi,

Sveđ' vile tance izvode;

Junak mi konja jezdaše,

Predragu sreću iskaše;

Vile mi njega viđeše,

Junak stase dozivat':

Ovamo svraćaj, junače!

Tvoja se sreća rodila,

Sunčanom zdrakom povila,

Mjesecom sjajnim gojila,

Zv'jezdama sjajnim rosila.