Vilijam Blejk - Pesme nevinosti i iskustva

William Blake - Pesme nevinosti i iskustva

U Blejkovim Pesmama nevinosti i iskustva (1794), koje, kako glasi i podnaslov ove zbirke, pokazuju dva suprotna stanja ljudske duše, dva niza pesama ističu prednosti i nedostatke tih stanja, suprotstavljajući nevini, pastoralni svet detinjstva odraslom svetu iskvarenosti i represije; dok pesme kao što je "Jagnje" prikazuju blagu vrlinu, one kao "Tigar" predstavljaju suprotstavljene, mračnije sile. Tako zbirka kao celina istražuje vrednosti i ograničenja dva različita izgleda sveta. Mnoge od pesama čine par, tako da je ista situacija ili problem prvo sagledana iz perspektive nevinosti, a kasnije iskustva. Blejk se ne identifikuje u potpunosti ni sa jednim pogledom; većina pesama je napisana kao naracija, odnosno lirski subjekt nije pesnik lično. Blejk se nalazi van iskustva i nevinosti, distanciran, na poziciji sa koje se nada da će moći da prepozna i ispravi greške i zablude i jednog i drugog. Nevinosti nedostaje poznavanje života, a iskustvu vizija koja bi to znanje integrisala u jedan plodonosniji i vedriji pogled na svet, kojim se mogu nadvladati destruktivne sile koje upravljaju svetom iskustva.

Blejk se, u suštini, postavlja protiv tiranskog autoriteta, restriktivne moralnosti, gušenja seksualnosti i institucionalizovane religije; ima sjajan uvid u to kako ovi načini kontrole "rade" zajedno da uguše ono što je najsvetije u ljudskim bićima.

Pesme nevinosti tiču se stanja ljudske duše pre pada u postojanje. To je (slika zemlje Beulah,) svet nevinosti i blaženog neznanja detinjstva. Prikazuju naivne nade i snove koji čine dečje živote i prate njihovu transformaciju dok dete prelazi u odraslo doba. Neke od pesama pisane su iz perspektive deteta, dok su druge o deci, posmatranoj iz perspektive odraslih. Mnoge pesme skreću pažnju na pozitivne strane prirodnog ljudskog mišljenja i shvatanja, koje prethodi iskvarenosti i izobličenju iskustvom. Ostale zauzimaju kritički stav prema čistoti nevinosti. Dok Blejk "crta" dirljive portrete emocionalne snage osnovnih hrišćanskih vrednosti, takođe otkriva sposobnost Hrišćanstva da podupire nepravdu i surovost – a sve "po vratu" nevinih, kao što se i dešavalo.

Pesme iskustva bave se stanjem očaja koje je obuzelo ljudsku dušu posle pada (slika zemlje Generation). Pomoću paralela i kontrasta, "oplakuju" načine na koje surovo iskustvo odraslog života uništava ono dobro u nevinosti, a takođe jasno prikazuju slabosti njene perspektive. "Tigar" pokušava da prikaže stvarne, negativne sile univerzuma, kojima nevinost ne uspeva da se suprotstavi. Te kasnije pesme bave se problemom seksualnog morala, kroz teme sputavajućih efekata ljubomore, srama i tajanstvenosti; efekata koji uništavaju savršenstvo čiste ljubavi. U odnosu prema religiji, ne bave se toliko osobinama određenih sudbina, koliko institucijom Crkve, njenom ulogom u politici i efektima na društvo i individualno mišljene. Tako iskustvo dodaje nevinosti sloj koji pomračuje njegovu optimističku viziju, ali i ispravlja neke od njegovih zabluda.

Stil Pesama nevinosti i iskustva je jednostavan i direktan, ali su jezik i ritam dovedeni do vrhunca veštine, a ideje kojima se bave često su zavaravajuće kompleksne. Mnoge pesme su po stilu narativne; ostale, kao "Bolesna ruža" i "Božanska Silka", svoju ideju predstavljaju simbolima, alegorijom ili apstraktnim konceptom. Blejk često koristi poznatu metriku balada, dečjih pesmica ili himni, primenjujuci je na svoje lične, često neuobičajene koncepcije. Ova kombinacija tradicionalnog sa nepoznatim, rezultat je Blejkovog neprekidnog zanimanja za ponovno razmatranje, promišljavanje i uklapanje u nove okvire ljudske misli i socijalnih navika.

Uvod

Kroz pesme nevinosti čitaoca vodi poetski glas Svirača (Panove frulice), a u pesme iskustva uvodi muški glas Barda i ženski glas Zemlje.

„Uvod" u nevinost je dijalog između svirača panove frulice i deteta, "Uvod" u iskustvo – monolog Barda. Dok se svirač obraća detetu, Bard poziva Zemlju. Svirač i Bard su potpuno različiti likovi koji govore iz drugačije perspektive i različitim tonom. Svirač je prvenstveno poetski lik, dok je Bard i poetski i profetski, ali i jedan i drugi su imaginativni likovi. Osnovna razlika u njihovom gledanju zasniva se na različitosti u opažanju i shvatanju vremena. Svirač prošlost vidi kao prvobitno jedinstvo – svet pre pada; sadašnjost je nevinost, a iskustvo – neposredna budućnost. On peva u sadašnjosti i njegov glas je srećan i siguran. Za Barda – nevinost je prošlost, koja postoji samo u obliku sećanja, sadašnjost je iskustvo, a budućnost je viša nevinost. Njegov glas je svečaniji, on upozorava i uznemirava i najavljuje put ka višem imaginativnom stupnju – stupnju više nevinosti.

Bard "što danas, juče, sutra zna" sugeriše ideju da imaginacija ujedinjuje vreme, u kojem sadašnji trenutak osećamo kao pravu stvarnost. Jedna od posledica pada je i različitost u percepciji vremena, prostora i Boga. "Za Blejka ne postoji Bog osim Isusa, koji je i Čovek, i on ne postoji ni u prošlosti kao istorijski Isus, ni u budućnosti kao hebrejski Mesija, već sada, u stvarnoj sadašnjosti, kada sadržava stvarnu prošlost i stvarnu budućnost." Čovečnost Boga implicira božanstvenost Čoveka. Priroda nije pravi čovekov dom, a običan svet u kojem ljudi žive on naziva "sanjivom masom". Umetnost bi trebalo da zameni prirodu, i Blejk smatra da je najadekvatnije ostvarivanje ljudske imaginacije palata, grad (grad Jerusalim, iz sveta Eden), a ne pastoralni ambijent "Pesama nevinosti". Večnost nije beskrajno vreme, beskonačnost nije beskrajni prostor; to su dve potpuno različite mentalne kategorije kojima gledamo na svet pre pada. Kada bi se vrata percepcije pročistila, čoveku bi se sve ukazalo onakvim kakvo jeste, beskonačnim. Takva je prcepcija Barda.

Ostali glasovi iz „Pesama iskustva" ne dele Bardovu vizionarsku precepciju, njihovo gledište je ograničeno i beznadežno, pa je „Zemljin odgovor" možda adekvatnijiu vodu "Pesme iskustva" nego Bardov "Uvod". Zemlja, koja ujedno predstavlja i ženski princip, odgovara zašto se ona oseća više zarobljena nego zaštićena od Boga, kome se obraća sa "Ti, sebični oče ljudi!". To je pogrešan otac i nije čudo što se njegova deca, a posebno kćeri, osećaju frustrirano. Ceo društveni poredak je pogrešan i zbog toga ne pate samo žene, već i muškarci, koji zbog svojih zabluda ne mogu da otkriju i razviju istinsku ljubav, potencijalno datu svakom čoveku. Žensko viđenje sveta iskustva prisutno je u mnogim pesmama iz ove zbirke koje pokazuju nemogućnost ostvarenja pravog ljubavnog odnosa između muškarca i žene, odnosa koji bi bio osnova slobodnim ljudskim odnosima u društvu.

Jagnje

Pesma počinje pitanjem, "Jagnješce, ko stvori te?". Lirski subjekt – dete ispituje jagnje o njegovom poreklu, o načinu na koji se hrani, njegovoj "odeći bajnoj" od vune, njegovom "glasiću lepom". U drugoj strofi, ono pokusava da da zagonetni odgovor na svoja sopstvena pitanja: jagnje je stvorio onaj koji "se zove Jagnje", onaj koji u svojoj blagosti nalikuje i detetu i jagnjetu. Pesma se završava blagoslovom koji dete upućuje jagnjetu.

Jagnje ima dve strofe; svaka se sastoji od pet rimovanih distiha. Ponavljanje prvog i poslednjeg distiha na početku i kraju obe strofe, pretvara ove stihove u "refren" i daje pesmi melodičniji karakter. Samoglasnici doprinose ovom efektu, a takodje sugerišu blejanje jagnjeta ili tepajući način detinjeg "pevanja".

Ovo je "dečja pesmica", u formi pitanja i odgovora. Prva strofa je pastoralna i deskriptivna, dok se u drugoj fokus pomera na apstraktne, spiritualne motive i ona sadrži objašnjenje i analogiju. Detetovo pitanje naivno je, ali istovremeno i duboko; jednostavno je, ali takodje zalazi i u dublje i bezvremeno pitanje koje sva ljudska bića sebi postavljaju – pitanje o svom sopstvenom nastanku i poreklu. Detetov razgovor sa jagnjetom stvara dodatni efekat naivnosti, jer situacija u kojoj se dete obraća životinji može biti realna, a ne samo književni postupak. Odgovarajući na svoje pitanje, dete ga pretvara u retoričko, čime stvara protivtežu početnoj spontanosti pesme. Odgovor je predstavljen kao slagalica, ili zagonetka, i iako je jednostavan – "dečja igra" – on takođe doprinosi da se podvuku ironično saznanje i zamka, koje pesma ima u sebi. Taj odgovor, ipak, otkriva i detetovo ubeđenje u jednostavnu Hrišćansku istinu i nevino prihvatanje njenih dogmi.

Jagnje, naravno, simbolizuje Isusa Hrista. Tradicionalno predstavljanje Hrista kao jagnjeta podvlači Hrišćanske vrednosti blagosti, pokornosti i spokoja. Slika deteta takođe je povezana sa Hristom: u Jevanđeljima, on se posebno zauzima za decu, a biblijski opisi Hristovog detinjstva prikazuju ga ranjivim, osetljivim i nesposobnim za prevaru. Ovo je, takođe, polazište sa kog dete – lirski subject – prilazi ideji prirode i Boga. Ova pesma, kao i mnoge od "Pesama nevinosti", prikazuje ono što je Blejk video kao pozitivnije aspekte konvencionalnog hrišćanskog verovanja, ali ne pruža potpuno adekvatnu sliku, jer ne „računa" prisustvo patnje i zla na svetu.

Pesma iz "Pesama iskustva" koja ide u paru sa "Jagnjetom" je "Tigar". Uzete zajedno, ove dve pesme pružaju bolji pogled na religiju koja uključuje ne samo Boga, već i ono zastrašujuće i neshvatljivo. Ove dve pesme dopunjujući se stvaraju jači efekat nego bilo koja od njih čitana odvojeno. One su dobar primer toga kako Blejk pokušava da sebe zadrži izvan perspektiva i nevinosti i iskustva, koje u svojim pesmama prikazuje.

Tigar

Pesma počinje pitanjem, stupanjem u komunikaciju sa tigrom – čiji su atributi takvi da se on lirskom subjektu ukazuje kao superiorno biće – kakvo li je to božansko biće moglo njega da stvori: "Koje to, što smrću vlada, / Tvorac tvoga strašnog sklada?".

Svaka sledeća strofa sadrži dalja pitanja, koja nastavljaju da razrađuju ovo, osnovno. Iz kog dela kosmosa su mogle doći tigrove vatrene oči, i ko bi se usudio rukovati sa tom vatrom? Kakva li je sila i kakva vrsta mračne veštine „istkala žile" tigrovog srca? Lirski subjekt se pita kako, jednom kada to strašno „srce tući stade", je njegov tvorac imao hrabrosti da nastavi sa svojim poslom. Poredeći tvorca sa kovačem, razmišlja o nakovnju i peći koji bi bili potrebni za takav „projekat" i majstoru koji ih je napravio. A kada je posao gotov, pita se: kako je taj tvorac mogao da ode? ("Da l' on vide svoje delo?") Da li je ikako moguće da je isto biće stvorilo i jagnje??

Pesma se sastoji od šest katrena sa po dva rimovana distiha. Metrika je ritmična; njen zvuk sugeriše udarce čekićem kovača koji je i centralna predstava pesme. Jednostavnost i precizne proporcije pesničke forme savršeno odgovaraju njenoj strukturi, u kojoj niz pitanja doprinosi artikulisanju jedne, centralne ideje. Ima zatvorenu, cikličnu strukturu: prva i poslednja strofa se razlikuju samo u jednoj reči (could – dare), što implicira pomeranje po spirali, a ne po zatvorenom krugu; od pasivnog ka aktivnom, od pada do spoznaje.

Uvodno pitanje određuje ono što će biti osnovni dramski efekat pesme, a svaka sledeća strofa razrađuje ovu koncepciju. Blejk „gradi" pesmu na uobičajenoj ideji da priroda, kao i umetničko delo, mora na neki način da pretstavlja odraz svog tvorca. Tigar je upadljivo lep, a ipak tako užasavajuć; potencija nasilja. Kakav bi bog, dakle, mogao ili hteo da stvori tako zastrašujuću zver kao što je tigar? Uopštavajući ovo; šta nam neporecivo postojanje zla i nasilja na svetu govore o prirodi samog Boga i šta znači živeti u svetu u kome biće može istovremeno da sadrži i lepotu i užas?

Tigar se isprva pojavljuje kao upadljiva estetska slika. Međutim, kako pesma odmiče, on preuzima simbolički karakter i zapravo utelovljuje duhovne i moralne probleme koje pesma istražuje; savršeno lep, a ipak savršeno destruktivan, Blejkov tigar postaje centar iz koga se on bavi istraživanjem prisustva zla na svetu. Pošto neobična priroda tigra postoji i u fizičkom i u moralnom vidu, pitanje o njenom poreklu takođe mora da obuhvati i fizičku i moralnu dimenziju. Niz pitanja u pesmi iznova i iznova traži odgovor kakva je vrsta fizčke stvarajuće sile uspela da stvori "strašni sklad" (simetriju – fearful symmetry, koja je povezana sa apstrakcijom, tj. sa zemljom Uro) tigra, pretpostavljajući da bi samo vrlo snažno i moćno biće bilo sposobno za tako nešto.

Kovač je tradicionalna predstava umetničkog stvaranja, a ovde je Blejk primenjuje na božansko stvaranje sveta prirode. "Kovanje" tigra sugeriše vrlo fizičku, snažnu i određenu vrstu stvaranja; ono naglašava čudesno fizičko prisustvo tigra i isključuje mogućnost da je takva kreacija mogla na bilo koji način slučajno nastati. Takođe, od prvog opisa tigra, naglašava se predstava vatre, koja u sebi istovremeno sadrži pojmove stvaranja, pročišćenja i destrukcije. Lirski subjekt pun strahopoštovanja stoji pred tigrom, kao očitim fizičkim i estetskim dostignućem, čak i dok razmišlja o užasima koje implicira takva „kreacija"; pesma se ne bavi samo pitanjem ko bi mogao, već i ko bi uopšte želeo da stvori tako nešto. Ovo je pitanje kreativne odgovornosti i volje i pesnik pažljivo uključuje ovo pitanje morala uz razmatranje fizičke sile stvaranja. (U trećoj strofi naglašava se da nije "iskovano" samo telo već i tigrova "srca žile".)

Pominjanje jagnjeta u pretposlednjoj strofi podseća čitaoca da je i jagnje i tigra stvorio isti Bog, i postavlja pitanje o posledicama toga. Takođe prikazuje kontrast gledišta "iskustva" i "nevinosti", predstavljenih u ovoj pesmi i u "Jagnjetu". "Tigar" se ceo sastoji od pitanja na koja nije dat odgovor i pesnik nas ostavlja u strahu pred kompleksnošću "tvorevine", očitom snagom Božje moći i nedokučivošću božanske volje. Gledište iskustva u ovoj pesmi se razvija u sofisticirano priznavanje onoga neobjašnjivog u univerzumu, predstavljajući zlo kao prvi primer nečega što se ne može poreći, ali takođe ne može biti ni jednostavno objašnjeno. Otvoreni strah u "Tigru" u kontrastu je sa potpunim poverenjem u "Jagnjetu"; dečje nevine vere u milosrdnost kosmosa.

Zeleno što odjekuje

Pesma se sastoji iz tri strofe, svaka od po deset stihova; rimovanih dubleta. Ritam pesme, naizgled jednostavan, doprinosi utisku harmonije koji Blejk želi da postigne.

Prva strofa je opis jutra, "put neba se sunce kreće", crkvena zvona zvone, ali ne da bi pozvala ljude u crkvu već "proleće dočekuju"; pozivaju u prirodu, na livadu, koja i sama odzvanja od pesme ptica i to „zeleno što odjekuje" mesto je dečje igre.

U drugoj strofi opisuje se podne, što nigde nije eksplictno rečeno, ali se može zaključiti po tome što je u tom trenutku dečja igra na vrhuncu. U njoj dolazi do preplitanja starosti i mladosti; „sedokosi stari Džoni" i ostali "stari – babe, dede" sede pod drevnim hrastom, sećajući se svoje mladosti i uživajući u dečjoj igri.

Treća strofa opisuje veče, "Sunce kad je na smiraju" i kada deca, umorna, prestaju sa igrom i okupljaju se kod svojih majki "Ko u gnezdu tići mladi", a "zeleno što odjekuje" postaje "Zeleno što mrak ga skriva".

Iako na prvi pogled deluje kao jednostavan opis seoske livade i jednog prolećnog dana, pastoralni opis sela, kao, uostalom i mnoge druge od pesama nevinosti, ova pesma to svakako nije. Ona je alegorija života, potpuno doživljenog života, u kome uživaju i stari i mladi, a „osnovni ton te pesme je zadovoljavanje želje". Radost mladosti i igre, sloboda i snaga, starost koja se priseća svoje mladosti i uživanja i, konačno, umor i smiraj stvaraju osećaj harmonije, a kako kaže Suzana K. Langer: "Zadovoljavanje želja je sam životni proces, a neposredan doživljaj tog procesa pruža nam najdublje mogućno osećanje harmonije".

Pesma takodje simbolizuje ciklus života – Sunce putuje nebom od jutra do večeri, mladi se igraju, a stari u toj igri uživaju, dok se, na kraju dana, deca ne sviju "oko krila majčinoga" – vraćaju se starijem naraštaju. Razliku između starosti i mladosti, odnosno životni put, Blejk naglašava i time što, dok su stariji okupljeni pod hrastom, deca su "ko u gnezdu tići mladi". U ovom smislu može se tumačiti i naslov pesme; to „zeleno što odjekuje" u stvari je odjek, eho ponavljanja životnog ciklusa.

Vrt ljubavi

Pesma nasuprot „Zelenom što odjekuje" u "Pesmama iskustva" je "Vrt ljubavi" – Blejkova oštra kritika organizovane religije – Crkve – i njene sposobnosti (i sklonosti) da nevine radosti čovečanstva i zadovoljavanje želja spreči i zameni pravilima i besmislenim šablonima.

Naslov pesme, "Vrt ljubavi", nosi jasnu konotaciju Raja; Rajske bašte. Ona predstavlja nevinost, otvorene, zelene površine – u Blejkovoj poeziji često povezivane sa detinjstvom. Lirski subjekt, po dolasku u Vrt, kaže da "vide(h) što nikad do tad" što implicira da se nešto materijalno i značajno promenilo u poznatom predelu gde „igra(h) se mlad". U kontekstu zbirke "Pesme nevinosti i iskustva", zapravo se samo njegova perspektiva promenila – od detinjstva do odraslog doba.

Crkva, kao predmet pesnikove osude, uvodi se preko „kapele" – pesnik se koristi sinegdohom da bi uveo čitaoca u novu situaciju – njegov "Rajski vrt detinjstva" pretvorio se u groblje (što je u poslednjoj strofi i eksplicitno rečeno). Kapela se nalazi "na sredini", čime se implicira kako je organizovana religija centar iskvarenosti koja je obuzela ceo duh vremena – kasnog 18. veka i kao kontrast "zelenom" koje je ranije tu bilo.

Početak druge strofe, "I kapije joj zatvorene", sugeriše kako je, po crkvenim dogmama, religija ekskluzivna privilegija manjine – Blejk je vrlo kritičan prema instituciji koja u suštini tvrdi da je sveštenstvo bliže Bogu nego obični vernici, pa time i posrednici ljudima pri obraćanju Bogu. Prema Blejkovom mišljenju, svi ljudi su, po prirodnom poretku, jednaki. U drugom stihu druge strofe pravi direktnu aluziju na deset Božjih zapovesti (And Thou shalt not. writ over the door), čime svoju kritiku prenosi i na Bibliju, odnosno Stari Zavet, koji smatra previše restriktivnim. Lirski subjekt zatim se "okreće Vrtu ljubavi" gde otkriva bolan prizor u kome je zelena nevinost njegove mladosti "koja toliko mirisnih cvetova odgaji" bespovratno uništena.

Poslednja strofa je posebno sumorna, aludirajući na smrt spominjanjem "grobova" i "spomenika", koji su zamenili "cveće" njegove mladosti. Pesma se završava sa dva dvostruko rimovana dubleta stihova, čiji „klackajući" ritam sugeriše put od nevinosti do iskustva, naivnosti do otuđenja, detinjstva do zrelosti.

Pominjanje popova još jednom potvrđuje da je ova pesma "napad" na organizovanu religiju, koja potiskuje i zabranjuje "zadovoljstva i želje". Na taj način ona drži čovečanstvo u "mentalnom zarobljeništvu", delujući, zajedno sa vlašću, monarhijom i ostalim formalnim institucijama kao čvrsto uporište "iskustva".

Božanska slika

Personifikovane pojave Milosti, Sažaljenja, Mira i Ljubavi nabrojane su kao četiri "vrline zadovoljstva". Govornik tvrdi da se njima mole svi ljudi kada su očajni i zahvaljuju im se na blagoslovima, jer one predstavljaju "Boga, našeg dragog oca". Međutim, one su i karakteristika Čoveka; Milost se nalazi u njegovom srcu, Sažaljenje ima ljudki lik, Mir je njegova "odeća", a Ljubav postoji u ljudskom - božanskom obličju. Tako, sve molitve Milosti, Sažaljenju, Miru i Ljubavi nisu usmerene samo prema Bogu, već i "ljudskoj božanskoj formi", koju svi ljudi znaju, vole i poštuju, bez obzira kojoj religiji i kulturi pripadali.

Pesma ima pet strofa karakterističnih za baladu – katrena u kojima stihovi imaju po osam i sedam slogova naizmenično, sa cezurom posle petog sloga, rimovanih ABCB ukrštenom rimom. Ovaj oblik strofe, u engleskoj poeziji, prenosi osećaj iskrenosti, otvorenosti i prirodnosti i često je prisutan u pesmama (koje se pevaju), himnama i dečjim pesmama. Izražen ritam i često ponavljanje reči i fraza, u kombinaciji sa spiritualnim motivima daju pesmi jednostavan ton nalik na himnu.

U "Božanskoj slici" uzdižu se i Bog i Čovek, insistirajući na njihovoj istovetnosti. Po tome se ova pesma razlikuje od većine Pesama nevinosti, koje se bave emocionalnom snagom konvencionalnog Hrišćanstva i nevinog verovanja u uzvišenog, milosrdnog i zaštitničkog Boga pre nego paralelama između ovih transcendentnih tema ili temom Čoveka.

Personifikacija je iskorišćena da bi se dramski predstavilo Hristovo posredovanje između Boga i Čoveka. Počinjući sa nabrajanjem apstraktnih vrlina (četiri vrline; milosrđa, sažaljenja, mira i ljubavi), pesma ih označava kao predmet ljudske molitve i poštovanja. U drugoj strofi iznosi se neuobičajeno gledište po kome se ove vrline izjednačavaju sa Bogom i sugeriše da se ljudi ovim apstraktnim vrlinama obraćaju jer one su Bog sam, pre nego da se obraćaju Bogu koji poseduje ove vrline. Pesma naglašava da te četiri vrline nisu osobine Boga, već njegova suština – one su upravo ono na šta se misli kada se spominje Bog.

Dalje, tvrdi se da su ove četiri vrline takođe isto što i Čovek; one se u ljudima otelotvoruju i postaju prepoznatljive, jer su njihove karakteristike (srce, lik, odeća i oblik/forma) u suštini ljudske. Kada se misli o Bogu, on se "kreira" prema ovim idealima ljudskosti, a kada se ljudi mole, bez obzira ko bili, gde se nalazili ili kom Bogu mislili da se mole, oni se zapravo obraćaju "ljudskoj božanskoj formi" – onome što je idealno, ili najbliže božanskom, u ljuskim bićima. Tako je Blejkova "Božanska slika" u stvari obrnuta – pesma "stvara" Boga po Ljuskom liku (dok, u Bibliji, Bog pravi čoveka po svom liku). Implikacija da je pojam Boga samo produkt ljudskog mišljenja odražava Blejkov stav da "sva božanstva prebivaju u ljudskim grudima".

U pesmi se Hrist eksplicitno ne spominje, ali četiri vrline koje Blejk pripisuje i Bogu i Čoveku su, po tradiciji, povezane sa njim. Hrist, kao Bog i Čovek istovremeno, postaje nosilac Blejkovog izjednačavanja ta dva pojma. Blejkovo direktno povezivanje onog što je ljudsko i onog božanskog nastavlja se i nadograđuje u pesmi iz Pesama iskustva koja čini par sa "Božanskom slikom" – "Ljudskoj suštini", u kojoj pokazuje kako tumačenja religioznih institucija pre skrivaju nego što veličaju stvarno jedinstvo Čoveka i Boga.

Ljudska suština

Ova pesma daje dublju analizu četiri vrline – Milosti, Sažaljenja, Mira i Ljubavi – koji sačinjavaju kako Boga tako i Čoveka u "Božanskoj slici". Sažaljenja ne bi bilo da nema bede, ne bi bilo potrebe za Milošću (Milosrđem) da su svi srećni, izvor Mira je strah, koji podstiče samo "sebične ljubavi". Surovost„sadi i zalivа" drvou ljudskom umu – korenje toga drveta je Poniznost, lišće – Tajna, a plod je Obmana.

Pesma se sastoji iz četiri katrena, svaka od po dva AABB rimom parno rimovana dubleta stihova. Stihovi nemaju Blejkovu uobičajenu ritmičnost; didaktički ton i opori sadržaj stihova daju povoda grubom i strogom ritmu koji koristi.

Pesma potvrđuje da tradicionalne hrišćanske vrline milosti i sažaljenja pretpostavljaju svet bede i ljudske patnje, pa i one same predstavljaju pasivnost i pomirenost sa sudbinom, a ne ono što bi trebalo da im bude dužnost – da se smanji patnja na ovome ili stvori neki pravedniji svet. Zato se ovde o njima ne govori kao o idealima – u idealnom svetu opšte sreće i prave ljubavi za njima ne bi bilo potrebe. Pesma počinje metodičnim kritikovanjem vrlina koje su u u „Božanskoj slici" toliko hvaljene. Preko Sažaljenja, Milosti i Mira, dolazeći do fraze „sebična ljubav", jasno diferencirane od Ljubavi, kao pojma nevinosti, Blejk nastavlja da istražuje nastanak i razvoj sistema vrednosti baziranog na strahu, dvoličnosti, represiji i stagnaciji.

Opis drveta u drugom delu pesme predstavlja način na koji zdravorazumske vrednosti kao što su milost, sažaljenje, mir i ljubav mogu postati plodno tle za razvoj Surovosti. Surovost, lukava i iskusna, dok „sadi drvo" postavlja i zamku. Тo drvo „cveta" na strahu i suzama, Poniznost je koren, lišće je Tajna, ali njegov rast nije prirodan, ne predstavlja prirodno stanje čoveka, već rađa plod Obmane, a u njegovoj krošnji je gavran – simbol smrti. Na samom kraju pesme saopštava se da je prethodni opis bio pogled u ljudski um – mentalna slika. Tako Blejk govori da apstraktno mišljenje uništava prirodni sistem vrednosti, a za rezultat ima groteskni organski oblik – drvo koga nema nigde u prirodi, već samo u mračnim dubinama ljudskog uma.

Bolesna ruža

Lirski subjekt, obraćajući se ruži, saopštava joj da je bolesna. "Nevidljivi crv" uvukao joj se u postelju"... u noći / Stravične oluje". "Mračna tajna ljubav" ovog crva uništava ruži život.

Pesma se sastoji od dva katrena, rima je ukrštena, ABCB. Preteći ritam ove kratke forme doprinosi osećaju zle slutnje i straha, zajedno sa nepokolebljivom direktnošću kojom se ruži saopštava da umire.

Ruža, prelepa manifestacija prirode "zaražena" crvom, takođe je i književna ruža – konvencionalni simbol ljubavi. Motiv crva korespondira sa biblijskom zmijom, a takođe je i falusni simbol. Crvi su u potpunosti „zemaljski" i simbolizuju smrt i raspadanje. Pojam "postelje" u koju se crv uvukao odnosi se i na prirodnu, cvetnu leju, ali i na ljubavnu postelju. Ruža je bolesna – pesma, dakle, implicitno govori da je i ljubav "bolesna". Ipak, ruža je nesvesna svoje bolesti. Naravno, prava ruža ne bi mogla biti svesna svog stanja, pa se tako alegorijski ističe da je ljubav ta koja ne prepoznaje svoju bolest. To je delimično rezultat toga što crv tajno, iznutra, obavlja svoj "posao" – ne samo što je nevidljiv, već se u postelju uvlači noću. Ova tajnovitost je deo i same "bolesti". "Rumena sreća" ruže odnosi se i na erotsko zadovoljstvo i na stid, dva koncepta spojena na način koji Blejk smatra izopačenim i nezdravim. Ružina "sreća", koju oseća zbog ljubavi, obavijena je (i time ukaljana) aurom stida i tajnovitosti koju naša kultura s njom povezuje.

Suprotna stanja ljudske duše su u dekoraciji jednako jasna i ekspresivna kao i sami tekstovi pesama.

U ilustracijama "Pesama nevinosti" vidimo nežne, krivudave forme cveća, lišća ili uvojaka lozice, koje će Blejk i kasnije koristiti u svojim ilustracijama. Savršeni spoj teksta i ilustracije postignut je u pesmama "Cvet", "Detinja radost" i "Božanska slika". Plamene forme biljaka i cveća na ovim ilustracijama uokviruju tekst i nose u sebi duh pesme toliko da ih je na neki način nemoguće odvojiti od stihova. Ostvarena u potpunom jedinstvu je takođe i naslovna strana ove zbirke, na kojoj je majka sa dvoje dece predstavljena kako sedi ispod drveta čije se grane prepliću oko reči naslova. Slova upotrebljena za te reči pretvaraju se u oblike lišća ili nose male figure. Eterična svetlost i graciozna lepota formi ovih ilustracija direktan su odraz raspoloženja pesama.

Zbirka Pesme iskustva može se smatrati najlepšim izrazom Blejkovog likovnog stvaralaštva. Kao što su teme u mnogim slučajevima paralelne onima iz Pesama nevinosti, takve su i ilustracije, samo u drugom, mračnijem raspoloženju. To se može videti već na naslovnoj strani, na kojoj su vesele talasaste forme "Nevinosti" ustupile mesto strogim horizontalama figure mrtvog tela, poput ukrasa na gotičkim grobovima. I sama slova upotrebljena za reči naslova odražavaju promenu raspoloženja – jednostavna slova ravnih linija, nasuprot fantastičnim biljnim ornamentima na prethodnoj naslovnoj strani.

Kontrast dekoracije "Bolne ruže" i "Detinje radosti" takođe jasno izražava ovu razliku. I za jednu i za drugu ilustraciju Blejk koristi motive biljaka, preciznije cveta, ali u "Bolesnoj ruži" grana ruže, naslikana sa groteskno velikim trnjem, uglasta je i gotovo gruba. I sama ruža koja vene, savijena, potpuni je kontrast živom, uspravnom cvetu u dekoraciji pesme "Detinja radost". I kada ponavlja rešenje korišćeno u prvoj zbirci, Blejk mu daje sasvim drugi karakter, ponovo naglašavajući razlike i suprotnosti ove dve zbirke. U pesmi "Đak", na primer, upotrebljava isti motiv prepletenih grana kao u "Uvodu" u "Nevinost". Ali dok tamo linije skladno teku po površini, uglađene i slivene, u drugoj pesmi su grane izlomljene, ostavljajući utisak nepovezanosti. Entoni Blant, u svom eseju "Prve iluminirane knjige" kaže da se najuspelijim ilustracijama u „Pesmama nevinosti" mogu smatrati one koje prate pesme sa najviše vedrog raspoloženja, dok su u "Pesmama iskustva" to one sa najviše gorčine, kao "Otrovno drvo" ili "Uvod".

Čitava umetnost nam pruža iskustvo slobodno od uznemirujućih stanja realnog života. Blejkova umetnost (likovna; prim. aut.), sabranija od mnogih drugih, nudi nam iskustvo koje je sasvim izuzeto od telesnih i fizioloških primesa i ima čistotu, intenzitet i osobenost sna.

Ovo se međutim ne može reći za Blejkove književne tekstove, koji se bave temema čovekovog pada, suštine, ozbiljnim kritikama institucija, socijalnim problemima itd. Baš to može biti ono mesto gde se Blejkovo likovno i pesničko stvaralaštvo donekle razilaze.

________________________________

Pod krovom velike porodice, u kući po meri engleske srednje klase, nedaleko od londonskog Zlatnog trga, 1757. godine, rođen je Vilijam Blejk (William Blake) – pesnik, slikar, grafičar. Blejkov otac, iako zanatlija, umeo je da primeti talenat svog sina, pa ga je u desetoj godini poslao u umetničku školu, gde je stekao prvo formalno i, za njegov kasniji rad, veoma vredno obrazovanje. Četiri godine zatim, pod mentorskim nadzorom Džejmsa Bazira, Blejk, kao šegrt, uči veštinu graviranja i razvija kako karijeru tako i svoje urođene veštine. Sedam godina proveo je radeći kao graver, da bi potom počeo da pohađa Kraljevsku akademiju. Tamo ustaje protiv klasicističkih doktrina predsednika akademije, Sir Džošue Rejnoldsa, a kasnije ih i potpuno odbacuje. Malo je vremena prošlo, a Blejk je već napustio akademiju; ipak, taj period donosi mu poznanstva i uticaje umetnika Džona Fleksmana i Henrija Fuselija.

Džon Fleksman kasnije pomaže Blejku da objavi prvu štampanu zbirku – "Pesničke skice", nezreo i prilično nevešto izveden tom koji se pojavio 1783. god. Dalje, Blejk je sam objavljivao skoro sva svoja dela (Pesme nevinosti 1789. ; Pesme iskustva 1793. i Pesme nevinosti i iskustva – dva suprotna stanja ljudske duše zajedničko izdanje prethodne dve zbirke, 1794.); na originalan način, procesom u kojem bi njegove pesme bile ručno gravirane na bakarne table, zajedno sa ilustracijama i dekorativnim sličicama. Table je zatim premazivao mastilom koje je šablonski ocrtavalo kopije, koje je zatim ručno popunjavao bojom. Ovakav skup i zahtevan metod izrade rezultirao je prilično ograničenom rasprostranjenošću Blejkove poezije tokom njegovog života. Takođe, time je postavio i određene izazove kasnijim proučavaocima njegovog dela – i književnim kritičatrima i istoričarima umetnosti, od kojih većina smatra da je neophodno baviti se njegovim grafičkim i pisanim delima istovremeno. Vilijam Blejk, svakako, smatrao ih je nerazdvojivim.

Blejkov politički radikalizam pojačavao se tokom godina koje su prethodile (i vodile ka) Francuskoj Revoluciji. O Revoluciji, počeo je da piše knjigu od sedam pesama. Precizan podatak o sudbini tog dela ne postoji; ono je uništeno, a možda nikada ni završeno i šta god da se desilo, samo je jedna od sedam pesama sačuvana.

Neuobičajene stavove o religiji između ostalog duguje i švedskom filozofu Emanuelu Svedenborgu (1688 - 1772), čiji uticaj je posebno vidljiv u Blejkovom Venčanju neba i pakla. 1790 - ih i kasnije promenio je svoj "poetski glas" od lirskog u "propovednički" i napisao seriju proročkih knjiga, uključujući Milton i Jerusalim. Povezane Blejkovom ličnom zamršenom mitologijom i simbolima, ove knjige propovedaju nov revolucionarni, društveni, intelektualni i etički poredak. Nije odobravao racionalizam prosvetiteljstva, institucionalizovanu religiju i tradicionalni brak u njegovoj konvencionalnoj i zakonskoj formi (iako je sam bio oženjen). Njegovi savremenici smatrali su ga nekom vrstom ekscentrika, što on zapravo i jeste bio. "Lebdeći" između neoklasicizma 18. veka i ranih faza romantizma, Blejk ne pripada ni jednoj pesničkoj školi niti periodu. Složena simbolika i neskladan ton, lišili su Blejkove pesme šireg čitalačkog kruga, ali one ipak pokazuju tananost i logičku doslednost njegovih razmišljanja. Tokom 20. veka, pojavom pesnika simbolizma i nadrealizma koji su ga afirmisali, šira publika odala je priznanje njegovoj dubokoj originalnostii geniju.

Tokom svog života Blejk je proglašen "neuspehom" i osećao je veliki prezir i uznemirenost zbog apatije javnosti prema njegovom radu i finansijskim tesnacima u kojima se redovno nalazio. Kada je postavka njegovih radova koju je sam organizovao doživela propast 1809, Blejk je potonuo u depresiju i povukao se iz javnosti, te ostao otuđen do kraja svog života.

Autor Aleksandra Rajković