Viktor Igo - Predgovor Kromvelu

Victor Hugo - Predgovor Kromvelu

Predgovor Kromvelu Viktor Igo je napisao 1827. godine kao predgovor drami Kromvel, ali ovaj spis ima širi značaj od predgovora - u njemu je Igo izložio svoje poglede na književnost. Pozorištu je pridavao veliki značaj a dramu je smatrao najpotpunijim i najzrelijim izrazom čovekove ličnosti. Zato je u središtu razmatranja dramski rod. Po objavljivanju drame Kromvel i njenog Predgovora, koji je snažno odjeknuo među savremenicima, ne samo pokrenutim pitanjima nego i slikovitim izlaganjem i oratorskim stilom, Viktor Igo je postao šef nove romantičarske škole a Predgovor Kromvelu njen manifest.

Predgovor pokreće veliki broj pitanja poetičko - programskog karaktera.

I. Tri doba poezije

Tri velike epohe sveta, tri velika doba civilizacije i tri doba poezije:

- prvobitno doba - lirsko: oda - peva o večnosti kolosi: Adam

- stari vek - epski: epopeja - veliča istoriju divovi: Ahil

- novi vek - dramski: drama - slika život ljudi: Hamlet

II. O grotesknom

1. Epska muza drevnih naroda proučavala (je) prirodu samo sa jedne strane, nemilosrdno odbacujući iz umetnosti sve ono što se, u svetu izloženom njenom podražavanju, nije odnosilo na jedan određeni tip lepog (...) koji je (...) u zadnje vreme postao izveštačen, sitničav i konvencionalan.

2. Savremena muza sagledava stvari drugačije:

Ona će osetiti da u prirodi nije sve ljudski lepo, da ružno u njoj postoji uporedo sa lepim, da je nakazno blizu ljupkog, groteskno naličje uzvišenog, zlo ide za dobrim, senka sa svetlošću.

3. Tako je nastao novi tip - groteskno, koji je podstakao razvoj novog oblika - komedije.

4. Plodonosnim spajanjem grotesknog sa uzvišenim nastao je savremeni duh, tako složen, plako raznovrstan u svojim oblicima, tako neiscrpan u svom stvaralaštvu, i u tom pogledu potpuno suprotan jednolikoj jednostavnosti antičkog duha.

5. Groteskno nije nepoznato antici, ali ga epopeja, koja daje svoj pečat svemu, potiskuje - ono se stidljivo skriva. Zato i komedija prolazi nezapaženo u velikoj epskoj celini antike.

6. U misli modernih pisaca, naprotiv, groteskno igra ogromnu ulogu. Ima ga svuda; sa jedne strane, ono stvara nakazno i užasno; sa druge strane, komično i lakrdiju.

Groteskno je, po Igou, kao predmet posmatranja, pored uzvišenog, kao sredstva kontrasta, najbogatije vrelo koje je priroda mogla otvoriti umetnosti.

Kada se uzvišeno nadovezuje na uzvišeno ostavlja neugodan suprotan utisak, i čoveku je neophodno da se odmori od svega, pa čak i od lepog. Naprotiv, izgleda da je groteskno trenutak predaha, predmet poređenja, polazna tačka sa koje se sa svežijom i budnijom percepcijom možemo vinut ka lepom. Kraj daždevnjaka vodena vila se više ističe.

7. U novoj poeziji oba tipa stvaraju:

- prvi tip (lepo) stvara Juliju, Dezdemonu, Ofeliju;

- drugi tip (ružno) predočava sve smešne strane, sve nedostatke, svu rugobu; njemu pripadaju strasti, poroci, zločini; tu su pohotljivci, gmizavci, lakomci, tvrdice, prepredenjaci, licemeri; on je stvorio Jaga, Tartifa, Polonija, Harpagona, Falstafa, Skapena, Figara.

Postoji samo jedan tip lepog; ružnog ima na hiljade.

8. Groteskno ostvaruje svoju razvojnu liniju od starog ka novom veku od Petronija, Juvenala i Apuleja do Ariosta, Servantesa i Rablea.

Dva sunarnička duha ujedinila su se u Šekspiru - on je poetski vrhunac modernog vremena.

I drama je poetski vrhunac modernog vremena, "koja istim dahom sliva groteskno i uzvišeno, strašno i lakrdijaško, tragediju i komediju; drama je odlika trećeg doba u poeziji, odlika savremene književnosti". Ovo je istovremeno i misao o ukidanju rodova u drami - drama je jedinstvena, sa elementima tragičnog i komičnog. Ova Igoova misao ostvariće se tek u drami u užem smislu, koja će postati dominantna vrsta u dramskom rodu.

9. Onima koji tvrde da nakazno, ružno i groteskno nikada ne smeju biti predmet umetnosti, Igo odgovara: "Tartif nije lep, Pursonjak nije otmen; Pursonjak i Tartif su izvanredni izdanci umetnosti".

III. Jedinstvo mesta i vremena.

Igo odbacuje pravila o jedinstvu mesta i jedinstvu vremena jer su neprirodni: "ne postoje druga pravila osim opštih zakona prirode koji lebde iznad cele umetnosti"; pesnik treba da prima savete samo od prirode, od istine i nadahnuća.

IV. O podražavanju.

Pesnik treba da se čuva podražavanja: "Treba crpeti iz prirodnih vrela. Iz istog hranljivog soka, razlivenog po plodnoj zemlji, niče sve drveće u šumi, tako različito po svom plodu, voću i lišću. Ista priroda oplođava i hrani različite duhove".

V. Realno u umetnosti nije apsolutna realnost jer umetnost ne može da da samu stvar: "Priroda i umetnost su dve stvari, a da nije tako ne bi postojale i jedna i druga".

VI. Stih drame slobodan, otvoren, iskren; prirodan, trezven, poetski, nadahnut, produbljen, neočekivan. Drama treba da bude u stihu (a ipak je Igo pisao drame u prozi).

VII. Jezik se ne može okovati: svaka epoha ima svoje ideje pa isto tako mora imati reči koje odgovaraju tim idejama. Reč je osnovna vrednost i od njene snage zavisi vrednost dela.

VIII. O ukusu, vrednovanju i kritici.

1. "Ukus je razum genija."

2. Naučna kritika je mlada kritika, kritika novoga doba.

3. "Pisce ne treba suditi prema pravilima i rodovima već prema neizmenljivim načelima te umetnosti i specijalnim zakonima temperamenta i ličnosti svakog pojedinog pisca" - protiv propisivanja forme: nju određuju čisto individualni elementi - temperament, psihologija i afinitet.

4. "Nedostaci, bar ono što mi tako nazivamo, često su urođeni, neophodni, i neizbežni uslovi kvaliteta."

5. "Postoje greške koje mogu pustiti koren samo u remek-delima."

6. Treba voditi računa o vremenu, podneblju i lokalnim uticajima. Time se ostvaruje karakteristično i osobeno.

IX. Poslednja reč - iznosio je svoje lično mišljenje i uzdržavao se da ga potkrepljuje tekstovima, citatima i autoritetima.

__________________________________

Pitanja poetike - mašta, fantazija, fantastično, ružno, groteskno u romantizmu, posebno tekst IgoaZauzima borbeni stav da treba raskinuti sa klasicizmom i formulisati novu književnu estetiku. Zato pišePredgovor za dramu Kromvel, 1827. Ali, razlika među romantičarima u političkim shvatanjima dolazi do izražajai u pitanjima književnosti. Odom stubu na Vandomskom trgu Igo prilazi liberalima, odlučan je pobornik slobodeu umetnosti, i uspeva da ostvari jedinstvo romantičara pod svojim autoritetom i vođstvom posle izvođenja drame.Iz višegodišnje borbe romantičarskih nazora, iskristalisale su se opšte težnje. Svi se slažu da je klasicizam preživeo, da je potrebno obnoviti književnost na novim idealima i uzorima. Uzori: Šekspir, Lope de Vega,Servantes, ali i Bajron, Valter Skot, Gete, Šiler, kao i dela srednjovekovne francuske književnosti. Zatim,književnost treba da bude osećajna a ne racionalna, jer se savremena duša sastoji više od osećanja nego iz razuma.Pošto se stroga klasicistička pravila sprečavala ispoljavanje samoniklog umetničkog genija i nagona, treba ihodbaciti, a uzeti prirodu za pravilo, i ostaviti punu slobodu umetničkom stvaranju. Ta sloboda vodiindividualzmu: umetnik da izražava ono što je najosobenije, najličnije u njegovom temperamentu: manje ideje,više lične doživljaje, unutrašnja raspoloženja, uzbuđenja i osećanja, dakle, svoje Ja. Zato će u romantizmu ljubavzauzeti onoliko mesta. Nova knj. treba da bude i istinita, ali tu istinu pisci neće tražiti u knjigama, nego najpre usebi, zatim u istoriji, i neposrednom posmatranju stvari. Knj. treba da vaskrsava događaje i naravi iz nacionalne prošlosti i da tako postane narodna.

Dolaskom liberala na mesto upravnika Francuske komedije romantičari se nadaju da će prodreti i na to svetilišteklasičara. Zato Igo pruža obrazac novog pozorišta, i zato je u Predgovoru Kromvelu uglavnom izlagao estetikudrame. Kao i Balzak, on bira za junaka puritanskog generla Kromvela, složeno biće koje je tiranin Evrope aigračka svoje porodice. Kromvelova istorija uz to mu daje mogućnosti za transpoziciju Napoleonove istorije, aima veze i sa liberalnim duhom koji ga je nadahnuo da napiše Odu vandomskom stubu.Predgovor Kromvelu je postao manifest romantizma koji priprema obračun sa klasičarima, a ta bitka će se završiti pobedom 1830. posle premijere Igoove drame Ernani. Nastao pod uticajem čitanja stranaca, ponajpre Skota,Šilera i Šekspira, a Igo je upoznat i sa teorijskim spisima, koji su već dugo ukazivali na potrebu obnove pozorišta.

Dva dela - Uistorijskom govori o razvoju književnih rodova. Prvo je nastala poezija, kao čovekova himnadivotama koje su ga opsenjivale: čovek je mlad i pun lirskog nadahnuća. Sa seobama i ratovima među plemenimakoja postaju narodi, nastaje epska poezija. I, konačno, posleantička poezija, gde hrišćanstvo vodi poeziju ka istini. Nova poezija oseća da sve na svetu nije „ljudski lepo", da postoji i ružno, da se preterano smešno meša sauzvišenim, zlo sa dobrim, svetlost sa mrakom: zato poezija postaje dramska. Kao što priroda meša svojetvorevine, tako će nova drama stapati smešno i uzvišeno, strašno i komično, tragediju i komediju, i tako izražavati prirodu u svoj njenoj potpunosti. Hrišćanska epoha, dakle, vraća poeziju istini i širi joj vidokrug tako što otkrivauporedno postojanje i uzajamno prožimanje suprotnosti u svetu. Otuda je svrha nove umetnosti da u sebi spojisvetlost i senku, smešno i uzvišeno. Zato i ružno kod Igoa postaje značajna umetnička pojava; od moralnogobeležja pretvara se u estetsko, i, prihvaćeno u umetnosti, postaje za čoveka zanimljivo, privlačno a ne opasno.

Kritički deo - Igo ne priznaje klasicističke uzore. Umetnik treba da se ugleda samo na prirodu. Sve što je u priroditreba da bude i u umetnosti koja je slika sveta, ogledalo čoveka i njegovog života. Pisac neće za predmet svojihdela birati ono što je lepo, kao klasičar, nego ono što je karakteristično, a nadahnuće će crpeti iz istorije.Teorija o preterano smešnom, tj. grotesknom: Igo pod grotesknim podrazumeva ružno poređeno sa lepim (zbogtog kontrasta lepo dobija u vrednosti). Iznošenjem grotesknog na scenu, združujući smeh sa suzama, smešno itragično, dramski pisac postiže snažna dejstva, stvara nove, nepoznate situacije. Igo usvaja samo jedinstvo radnje.

Jedinstvo vremena primorava dramskog pisca da unakažava istoriju, svi događaji ne mogu se dešavati za 24 časa. Pesnik mora da čvrsto poveže delove drame i da izbegne prekide u opisu događaja. Ukidanjem jedinstvamesta radnja dobija i više reljefa i više istine. Igo: ništa nije besmislenije od onog predsoblja na kom se susreću irazgovaraju junaci tragedija koje se u tu i odvijaju dok se radnja dešava iza kulisa, pa pričanja zamenjujudogađaje, a opisi slike. Naprotiv, u rom. drami pisac treba da vodi računa o tačnosti mesta, pošto je ono svedok zbivanja dramskih događaja. I tako, drama će biti prizor čije će kvalitete pojačavati njegove peripetije, zapleti, injegov dekor. Psihološka studija doći će do izražaja monologom, i onim dijalozima kada ličnosti govore same zasebe. Dramski stil: Igo je protiv prečišćenog jezika klasične tragedije iz koje su izbačene živopisne reči, smatrane prostačkim. Traži da se ličnosti izražavaju istinskim rečima običnog govora, koji im je svojstven i koji će semenjati prema položaju u kojem se junaci nalaze. Drama da je u stihu, da bi se razlikovala od melodrama iz bulevarskih pozorišta, ali gipkijem i slobodnijem nego što je stih klasične tragedije. Kao učesnik Julskerevolucije, Igo je dao i čuvenu definiciju romantizma, da je to liberalizam u književnosti. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu.

__________________________________

Viktor Igo (1802 - 1885) priča o ovom neobičnom čovjeku i umjetniku počela je u malom gradu Bezansonu u kom je rodjen 26. februara 1802. godine. Majka Sofija bila je iz skromne porodice pomoraca, a otac Leopold sin drvodelje, koji postaje Napoleonov general u 38. godini i ličnom zaslugom stiče titulu grofa. Sa dva starija brata, Igo prati oca u ratnim pohodima po Italiji i Španiji. Istovremeno, majka je zaslijepljeni monarhista. Njihov brak se raspada u vrijeme Igoovog djetinjstva. Shvatajući da ga Politehnička škola ne zanima, nakon četiri godine je napušta. Počinje da piše pjesme, tragedije i drame. Sa samo petnaest pobjeđuje na konkursu za poeziju francuske Akademije. 1822. god. napisao je Ode i balade u kojima veliča burbonsku dinastiju i za koje je dobio Legiju časti i kraljevsku pomoć. Pisao je i pozorišne komade, od kojih je najpoznatiji Ernani, koji Igoou donosi veliki uspjeh i pobjedu u borbi za romantizam. Nakon ovog komada počinje da piše prvi veliki roman Bogorodičina crkva u Parizu koji nastaje za samo četiri i po mjeseca u spartanskim uslovima. Igo je, naime, kupio vuneni triko, bocu mastila, a odelo zaključao da ne bi dolazio u iskušenje da izlazi. Obuzet radom, sjedio je i pisao usred zime pored otvorenog prozora. Igo se bavio i politikom. Veliku želju da postane poslanik dugo nije mogao da ispuni jer je shodno svom položaju, plaćao mali porez. Da bi postao per, član Gornjeg doma, trebalo je da pripada nekom redu iz koga se biraju perovi.

U gornji dom Igo je mogao da uđe samo kao član Akademije, ali to dugo nije mogao da postane jer je na premijeri jedne njegove drame uzvikivano: - Akademija je mrtva. Ipak, poslije četiri godine primljen je u hram velikih umova, a 1845. god. postaje per. U Skupštini ga nerado gledaju ravnodušno, a nakon što je Napoleon III Bonaparta izvrsio državni udar, Igo je prognan iz Francuske. Zajedno sa suprugom, kćerkom i dvojicom sinova i Žilijet Drue (ženom koju će voljeti i varati tokom pedeset godina zajedničkog života) provodi skoro 20 godina na ostrvu Džersi. Na tom ostrvu nastaju djela: Kazne i Napoleon mali koja su ismijavala vlast u Francuskoj. Mnogi smatraju da je Igo ovo ostrvo odabrao zbog blizine francuske obale koju je za vedrih dana sa uživanjem posmatrao. Imao je buran privatni život. Nakon braka koji se ženinim nevjerstvom raspao, okreće se Žilijet Drue, glumici koja je igrala u njegovim dramama. Bila je ne samo ljepotica, nego i umna i plemenita žena koja je uspjela da prolaznu pjesnikovu ćud uzdigne do prave, velike ljubavi. Tokom pedeset godina razmijenili su na hiljade pisama, Žilijet ga je krila po Parizu. Međutim, vrela krv vukla je Igoa i ka drugim ženama. Imao je dva sina i dve kćeri u braku sa Adelom. Najveća tragedija njegovog života bio je gubitak 18 - ogodisnje kćerke Leopoldine, koja se utopila u Seni zajedno sa svojim suprugom.

Taj užasni događaj za koji je Igo saznao iz novina, dok je putovao kroz Pirineje, prouzrokovao je tako veliki bol da je pjesnička muza ćutala skoro deset godina. Nakon povratka u Francusku, izabran je za senatora 1876. godine. Njegov najslavniji i najprevodjeniji roman su Jadnici. Za Igoov osamdeseti rođendan ispred njegovog doma prošlo je pedeset hiljada dječaka i djevojčica iz svih pariskih škola, a u podne, uz zvuke Marseljeze, povorka od pola miliona građana svih uzrasta i staleža, kao i izaslanici iz čitave zemlje. Kretali su se da pozdrave narodnog pjesnika koga su savremenici zvali Zvonik, Himalaji, Mon Blan, Vulkan. Bez sumnje, bio je najomiljeniji Francuz 19.  vijeka. Igo je uzbuđen do suza, uzviknuo: - Poslije ovoga ostaje mi samo da umrem!

A dan pjesnikove smrti, 22. maj 1885. godine, bio je dan narodne žalosti. Osam dana narod je prolazio pored piščevog odra. Bilo je prisutno 1.200 delegacija, udruženja i država, među njima i srpska. Narod mu je i mrtvom klicao: - Živio Viktor Igo! Smatra se da je samo za cvijeće utrošeno oko milion ondašnjih franaka. Sahranjen je u Panteonu. Koliko su ga Francuzi voljeli, pokazuje i činjenica da su, osim neznanom junaku i pobjednicima iz Prvog svjetskog rata, čast da mu odar bude pod slavolukom ukazali samo njemu. Sadržina njegovog testamenta bila je kratka i jasna - Sirotinji ostavljam pedeset hiljada franaka. Želim da me sirotinjskim kolima odvezu na groblje. Ne želim propovijedi bilo koje crkve, samo jednu molitvu za pokoj duše. Vjerujem u Boga.

Romani - Bug-Žargal (1826), Poslednji dan osuđenika na smrt (1829), Han Islanđanin (1831), Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu (1831), Klod Ge (1834), Jadnici (1862), Rabotnici na moru (1866), Čovek koji se smeje (1869), Devedeset treća (1874).