Veljko Petrović - Jabuka na drumu

U ravnici pored druma nalazi se jedna stara i usamljena jabuka. Nakrivljena ka zapadu, sa kržljavim stablom, potpuno sama i nezaštićena podseća na usamljenu staru udovicu koju nema ko da štiti. Ne zna se ko ju je posadio baš na tom mestu daleko od sviju, niti koliko je stara. Zna se samo je tu odavno i da je uvek na usluzi svima ne tražeći ništa zauzvrat.

O dubokoj starosti jabuke i svemu što je u životu pretrpela najbolje svedoče njene grane i kvrgava kora stabla. Krošnja joj je velika i razgranata, niže grane polomljene i savijene, a stablo krivo. Tokom života lomili su je vetrovi, šibali mrazevi, povređivali ljudi i ptice, ali ona se nije predala. U rano proleće kada ozeleni i prekrije je toplo inje zelenkastobelog cvata, njene nežne grančice lome nemarni prolaznici ne razmišljajući o tome da je i ona živi stvor i da je tako povređuju. Da lli zbog svog urođenog razuma ili zbog stida uvek se trudila da svoje rane što pre zaleči. Kada bi iz njih procurela sjajna kapljica smole učinila bi sve da ta suza potamni, da se stvrdne, izjednači s korom i postane nevidljiva. I tako godišnja doba dolaze i prolaze, a a jabuka i dalje stoji pored puta. U leto kada vrelo sunce ogreje ravnicu ispod njene krošnje ispunjene zelenm plodovima obrazuje se debeli hlad koji umornim pešacima nudi trenutak mira i spokoja. A kada sunce nestane sa neba i nad ravnicom se nadviju crni oblaci ona nesebično pod svoju krošnju prima svakog putnika s namerom da ga zaštiti od vetra i pljuskova. U jesen, kada zeleni plodovi sazru i postanu slatki, zlatni i mirisni svima ih daruje čak i onim nezahvalnim ljudima koji su joj žive grane lomili i gađali se njenim plodovima.

Godinama unazad jabuka je trpela nepravde, grubosti i povrede. Mnogi su je iskorišćavali, povređivali, zloupotrebljavali njenu dobrotu, ali je ona uspela se svojom strpljivošću odupre svim nasrtljivcima. Krila je svoje suze, udvostručavala svoju životnu snage, trpela i istrpela sve nedaće i nastavila ponosno da stoji pored puta spremna da posluži svakome ko tuda slučajno prođe.

Pripovetka Jabuka na drumu

Tema - Jabuka koja strpljivo podnosi udarce sudbine

U pripoveci Jabuka na drumu dat je opis jabuke koja stoji sama na drumu i kroz svoj život trpi razne udarce. Ova usamljena jabuka je simbol mirnih, strpljivih i skromnih ljudi koji imaju tešku životnu sudbinu i koji svojom strpljivošću i izdržljivošću uspevaju da se izbore i prežive sve nedaće na koje su naišli. Pisac se divi takvim ljudima i svoje divljenje, duboku naklonost i zahvalnost iskazuje kroz personifikaciju jabuke. Ona je za njega kržljiva udovica, nemoljena darovateljka, nepozvana i neplaćena službenica. S druge strane ljudi su napasnici, obesni prolaznici i adrapovci, puni iskušenaj, agresivni nasilnici koji nemilosrdno nacaju njene plodove i govore ružne reči. Bezobrazni su i nezahvalni, čak su gori i od ptica koje imaju meru jer je ne povređuju namerno nego samo onda kada su žedne ili gladne. Na ovaj nači pisac izražava svoj preziv prema svim sebičnim i bahatim ljudima koji misle samo na sebe i namerno povređuju druge.

Od stilskih figura u ovoj pripoveci su korišćeni epiteti i personifikacija.

Veljko Petrović - Jabuka na drumu - verzija 2

Veljko Petrović - Jabuka na drumu - verzija 2 pdf

__________________________________

Veljko Petrović (Sombor, 05.11.1884. - Beograd, 27.07.1967). Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru. Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem. U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku "Kroacija" ("Croatia"), u čijem podnaslovu stoji "Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija".

Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog "Srbobrana" obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika "Slobode", a 1909. godine postaje urednik sarajevske "Srpske riječi". Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski "Branik" i za sarajevski "Narod". Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika "Savremenih pitanja".

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.

Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.

U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka "Bunja i drugi u Ravangradu".

1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke.

Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu "Šumadija i Vojvodina".

Početkom maja 1930. kao izveštač lista "Politika" boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.

Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama:

1921. - "Bunja i drugi iz Ravangrada", predratna pričanja, dvanaest pripovedaka;
1922. - "Pomerene savesti", deset pripovedaka;
1922. - "Tri pripovetke";
1924. - "Iskušenje", petnaest pripovedaka.

Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u "Politici", "Letopisu" itd. O stogodišnjici Matice srpske Petrović je uredio "Album vojvođanske umetnosti" i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.

Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Veljko Petrović - Ratar 

Veljko Petrović - Salašar