Tehnika čitanja i istraživanja književnog dela

Tehnika čitanja književnog dala - Čitanje knjige iz umetničke književnosti (lepe književnosti - pesma, pripovetka, roman, drama) ima svoje specifičnosti. Ove knjige čitamo da bismo uživali u njima, da bismo doživeli umetničke slike, duševna stanja i raspoloženja, osećanja i ideje. Zato književno umetničko delo treba čitati polako i pažljivo. Takvim čitanjem uočavaju se motivi, shvataju spletovi događaja, zapažaju lepi opisi, uočavaju karakteristike junaka, prati razvijanje ideje.

Lepa književnost sadrži bogatstvo slika (događaji, pejzaži, likovi), misli i ideje, osećanja i raspoloženja, lepotu kazivanja. Ovo bogatstvo nije moguće uočiti u toku jednoga čitanja: mnogo toga izmiče pažnji iz više razloga. Ili zato što je pažnja usredsređena na kazivanje, tok događaja, priču. Ili zato što se neki detalj učinio nebitnim. Ili jednostavno zato što je promaklo pažnji. Zato se književnom umetničkom delu treba vraćati jedanput, drugi put, treći put. I uvek se nanovo otkriva nešto novo, snažnije se doživljava kazivanje, bolje zapaža opis, oseti lepota govora, čuje žubor reči. Prvi susret sa nekom osobom ostavlja površan utisak. Češći susreti doprinose dubljem upoznavanju i razvijanju prijateljstva. Ponovljeni susret sa prijateljem obogaćuje prijateljstvo. Ponovna šetnja kroz već viđene pejzaže obnavlja doživljaj i otkriva nove lepote. Tako je i sa ponovljenim čitanjem knjige. Neka književna dela ne mogu se shvatiti u toku prvog čitanja - neophodno je ponovljeno čitanje. Nekad se oseti potreba za ponovljenim čitanjem da bi se još jednom uživalo u lepoti pripovedanja i raskošnim umetničkim slikama.

Svako književno delo je poseban svet. Neko se pred čitaocem lako otvara, drugo je zatvoreno, zagonetno i tajanstveno. Neko delo se čita lako, drugo sa naporom. Draž čitanja je u tom naporu, naporu otkrivanja i razumevanja. A kada uloženi trud urodi plodom (razumevanjem i saznanjem), doživljaj umetničkih vrednosti je potpun. Bez čitalačkog napora nema razumevanja, a bez razumevanja nema ni doživljaja.

Književno delo je složeno i slojevito. Ono ne nudi samo prepoznatljivu sliku sveta, sveta koji je življen i koji se živi. Ono nije samo u funkciji životnog dokumenta, niti je samo svedočanstvo o vremenu i ljudima. Ono nije ni samo transpozicija životne građe i konkretne stvarnosti. Ono je istovremeno sve to, ali i nešto više: skriveni smisao, alegorija, parabola, simbol. Predočena slika samo je povod da se iskaže ugao gledanja, sopstveno viđenje, pouka iskustva, specifičan doživljaj, vizija sveta i života. Sve to nije sadržano u onom prvom i vidljivom sloju slike, nego u skrivenim dubinama: tamo se nalaze prava značenja, smislovi, poruke. Ne uspe li se da se razgrne površina koja se pri prvom susretu nameće svojim sadržinama, ne može se proniknuti u pravu sadržinu dela, u suštinska značenja.

Književnost je umetnost reči. Reč ima oblik, zvuk i značenje. Značenje često proizilazi iz zvuka reči. Intonacija, ritam i melodija razotkrivaju pravi smisao reči. Zato je glasno čitanje jedan od uslova za potpuno razumevanje i doživljavanje književnog umetničkog dela. Naravno, glasno se čitaju pesma, neki opis ili dijalog iz proznog dela, monolog iz drame. Uče se napamet stihovi, opisi, misli. Time se stiče duhovno bogatstvo i izgrađuje jezik i stil. Neki odlomci iz lepe književnosti uče se napamet, drugi se prepišu. Zabeleške o čitanju su trajno dobro.

Čitanje i istraživanje

Dva su osnovna tipa čitanja književnog umetničkog dela: obično čitanje i istraživačko čitanje. Od prvog tipa čitanja očekuje se doživljavanje, od drugog analiza i sinteza. Obično čitanje je neobavezno i spontano, podstaknuto je nekom unutrašnjom potrebom ili spoljašnjim podsticajima. Jedina mu je svrha zadovoljstvo i uživanje i eventualno zadovoljavanje neke više duhovne potrebe: sticanje znanja i obogaćivanje iskustva. Ovde su doživljajni momenat i osećajnost naglašeno prisutni. Istraživačko čitanje je plansko, sistematsko i svrsishodno čitanje. Inicirano je konkretnim zadacima i od njega se očekuju određeni rezultati. I ovde je prisutan doživljajni momenat, a osećanja imaju izvesnu ulogu u fazi opredeljivanja za istraživački pristup književnom delu. Ovo čitanje ne može da poboljša doživljaj dela, a to mu i nije namera. Ono treba da pomogne razumevanju dela, shvatanju njegove umetničke suštine i otkrivanju estetičko-poetičkih osobenosti.

Vidovi istraživačkog čitanja praktično su neiscrpni ne samo kod dela složene strukture i bogate sadržine, nego i kod dela jednostavnije strukture i manjeg obima. Jedna pesma pruža veliki spektar predmeta istraživanja: eufonija, ritam, versifikacija; leksika, njena priroda i umetnička funkcija; kompozicija i motivska struktura; predmetni sloj; stihovi i strofe, njihov raspored i osobenosti; kontekst - pesma u ciklusu, zbirci, opusu, književnoj tradiciji; itd. Ako jedna pesma pruža ovolike mogućnosti za istraživačko čitanje, onda se može pretpostaviti šta roman može da pruži istraživaču književnosti.

Istraživanje književnog dela podrazumeva čitanje različitih izvora koji se, uglavnom, dele na primarne i sekundarne. Primarni izvori su književna dela: čitaju se pažljivo, studiozno, uz obeležavanje pojedinih mesta, pravljenje ispisa, stvaranje primarne dokumentacije. U sekundarne izvore spada literatura o delu i piscu i druga građa koja js od značaja za bolje shvatanje i razumevanje književnog dela. U literaturu o delu i piscu spada sve ono što je o njima napisano i objavljeno u časopisima i listovima ili u posebnim knjigama: prikazi, osvrti, interpretacije, ogledi, studije, monografije. Pre nego se započne sa istraživačkim čitanjem, popiše se sva literatura o piscu i delu, odnosno uradi se bibliografija radova o piscu i delu. Pored literature, u sekundarne izvore spadaju pisma, intervjui, zapisi, memoari, dnevnici, itd. I ove izvore treba uneti u bibliografiju radova o piscu i delu. Rad na sekundarnim izvorima podrazumeva čitanje literature i pravljenje izvoda iz nje - stvaranje sekundarne dokumentacije.

Postupak u istraživačkom čitanju uslovljen je ličnošću istraživača (obrazovanje i iskustvo) i postavljenim zadatkom. S obzirom na redosled korišćenja izvora, moguća su dva postupka.

1. Samostalno istraživačko čitanje književnog umetničkog dela i beleženje sopstvenih zapažanja, sudova i zaključaka; čitanje literature o delu; upoređivanje sopstvenih zapažanja i ocena sa zapažanjima i ocenama iz literature: uočavanje razlika, diskusija, uspostavljanje konačnog suda kao rezultata istraživačkog čitanja. Ovaj postupak primenjuju mlađi istraživači bez sopstvenog istraživačkog iskustva, bez izgrađenog ukusa, formiranih kriterijuma i izgrađene metodologije. Ako ovakav istraživač pođe od literature ka delu, može da podlegne uticaju literature i time bude onemogućen da samostalno zapaža i prosuđuje.

2. Studiranje literature o književnom delu; samostalno istraživačko čitanje dela i izvođenje zaključaka i sudova; upoređivanje, diskusija, uspostavljanje konačnog suda. Ovaj postupak preporučuje metodologija proučavanja književnosti i opšta metodologija naučnog rada. Primenjuju ga iskusniji, književno obrazovaniji i naučno već afirmisani istraživači.

Koji će se postupak primeniti, zavisi od postavljenog zadatka. Pisanje prikaza i eseja obično ide bez konsultovanja literature; pisanje studije o delu ili piscu obavezuje na pažljivo istraživanje literature.

Traganje za izvorima

Istraživanje književnog dela zahteva prethodno obaveštavanje kakvim se izborom knjiga raspolaže. Nije nevažno koje će se izdanje koristiti i koliko smo izvora imali prilike da pregledamo (prelistamo) i pripremimo dokumentaciju. Kada se radi o primarnim izvorima, opredeljujemo se za najpotpunije i najbolje izdanje a to je kritičko izdanje: sadrži prečišćeni tekst književnog dela i komentare koji objašnjavaju neke delove teksta. Treba se iscrpno obavestiti i o sekundarnim izvorima: upoznati svu literaturu o piscu i delu. U školskim uslovima, kada se piše domaći ili diplomski rad u srednjoj školi, iščitava se samo deo literature, selektivna literatura. U tom slučaju valja iščitavati literaturu novijeg datuma, sa svežim i novim otkrićima i ocenama. Čitanje literature od pre dvadeset i više godina može da navede na pogrešan put jer sadrži zastarele i prevaziđene sudove i ocene.

Kako doći do podataka o tome šta je sve napisano o jednom piscu ili nekom njegovom delu? Te podatke sadrže bibliografije: to su popisi svih knjiga i svih izdanja jednoga pisca, popis svega onoga što je napisano o piscu i delu, popis svega napisanog o književnoteorijskom ili književnoistorijskom problemu (o staroj srpskoj književnosti, o renesansi, o narodnoj književnosti, itd.) Ovakve bibliografije obično se nalaze u sabranim delima pisca, kritičkim izdanjima ili studijama o piscu i njegovom delu.

Bibliografije objavljuje Jugoslovenski bibliografski institut u Beogradu i Narodna biblioteka Srbije. Časopis Književnost i jezik stalno objavljuje selektivne bibliografije o našim piscima.

Rad u biblioteci

Sve što je potrebno za istraživanje književiog dela može se pronaći u biblioteci. Biblioteke su riznice knjiga i sveukupnog ljudskog znanja. Njihov zadatak je da prikupljaju knjIžni fond (knjige, brošure, časopisi, listovi), da ga obrade, sistematizuju i stave na raspolaganje čitaocima. Organizuju se kao školske, mesne, naučne, univerzitetske i nacionalne.

Sve knjige iz bibliotečkog fonda ne mogu se nositi kući na čitanje: skupe knjige, enciklopedije, leksikoni, časopisi, novine i retke knjige. Ne izdaju se ni knjige iz zavičajnog odeljenja kao ni knjige iz legata (zaostavština, poklona znamenitih ljudi). Ovaj deo bibliotečkog fonda koristi se isključivo u čitaonici biblioteke.

Knjižni fond biblioteke popisan je u bibliotečkom katalogu. On se sastoji iz kataloških listića, na kojima su ispisani svi podaci o knjizi: signatura, inventarni broj, prezime i ime autora, naslov dela, ime i prezime prevodioca, ime i prezime priređivača, mesto izdavanja, ime izdavača, godina izdavanja, naziv zbirke (serije, edicije), broj zbirke, broj svezaka, broj stranica, format, pismo.

U autorsko-imenskom katalogu listići su poređani azbučnim ili abecednim redosledom prema početnim slovima prezimena autora. Knjiga se traži u ovom katalogu ako je poznato prezime i ime autora.

U naslovnom katalogu knjige su poređane prema naslovu knjige. Ako ne znamo prezime i ime pisca a znamo naslov knjige, tražićemo je u naslovnom katalogu.

U predmetnom katalogu listići su složeni prema nekoj reči koja najpotpunije izražava sadržinu knjige. Grupe knjiga o jednom predmetu složene su iza kartončića na kome je ispisana odrednica predmeta: narodna književnost, Hasanaginica, Vuk Karadžić, renesansa, metafora.

Osnovne informacije o predmetu istraživanja mogu se pronaći u rečnicima, leksikonima i enciklopedijama: oni sadrže sažete informacije i upućuju na šire izvore (literaturu).

Zabeleške o čitanju

Važi pravilo: o svemu što se čita treba ostaviti zabelešku, veću ili manju, koja će kasiije dobro poslužiti kao podsetnik. Ako to ne činimo, brzo ćemo zaboraviti ne samo šta smo čitali, nego i sadržinu pročitanog. Vođenje podsetnika o pročitanoj knjizi treba da postane navika jer se time stvara bogata dokumentacija. Podsetnici nisu obimni - obično treba da budu na nekoliko stranica.

Podsetnik o pročitanoj knjizi iz lepe književnosti treba da sadrži sledeće podatke: pisac, naslov dela, godina izdavanja, broj stranica; osnovni biografski podaci o piscu, najvažnija dela; kratka sadržina knjige (prepričano); karakteristike nekoliko glavnih likova; umetnički kvaliteti dela (opisi, jezik, stil); nekoliko navoda iz dela kao ilustracija prethodnih zapažanja; nekoliko mišljenja kritike (iz predgovora, pogovora ili neke studije).

Ako želimo da o nekoj pročitanoj knjizi ostavimo bogatiju dokumentaciju za kasnije korišćenje bez ponovnog čitanja knjige, onda moramo praviti sadržajnije zabeleške, moramo izvršiti konceptiranje knjige. Konceptiranje obuhvata unošenje u zabeleške sledećih elemenata: podaci o piscu i knjizi, zapažanja o delu, plan dela (ili prepisan sadržaj knjige!), tematski izvodi, širi izvodi iz pojedinih poglavlja. Konceptiranje odlikuje detaljnost i obilje ispisa iz dela. Naročito se primenjuje uz čitanje studije o piscu ili delu.

Naravno, zabeleške neće uvek imati isti obim, niti iste elemente. Obim zahvatanja materijala zavisiće od značaja knjige, od našeg interesovanja za određenu knjigu, od namene zabeležaka: da se obezbedi dokumentacija o čitanju ili da se pripremi bogata građa na osnovu koje ćemo pisati svoj rad o knjizi - referat, domaći rad, diplomski rad.

Za neke pročitane knjige nećemo raditi ni podsetnik, ni zabelešku, već samo kratku belešku - anotaciju. Ona sadrži sažet pregled sadržine sa ukazivanjem na ono što je najbitnije, što je novo kao rezultat istraživanja autora, što čini srž izlaganja. Radi se u obliku sažetog pregleda sadržine svojim rečima ili u obliku doslovnog ili skraćenog prepisivanja sadržaja knjige. Za ovu svrhu možemo upotrebiti rezime iz knjige ili članka: prenosimo ga doslovno ili u izvodima. Izrada anotacije ne samo da traži intelektualno angažovanje, nego i razvija smisao za sažimanje tekstova i za sažeto izražavanje: ako uvežbamo da tuđu misao iskazujemo jezgrovito, bićemo u stanju da i svoju misao iskazujemo sažeto i jasno.

Zabeleške o čitanju, koncepte i anotacije možemo da unosimo u posebnu svesku koju ćemo nasloviti sa Dnevnik čitanja.<br>Zabeleške se mogu voditi i na posebnim listićima - fišama. Na njima se ispisuju zabeleške u toku rada na jednoj temi. Fiše su pogodne zato što su preglednije: na jednom listiću nalazi se samo jedan zapis, jedan citat, jedna informacija. One se mogu raspoređivati (klasifikovati) po problemima, temama, piscima, delima, itd.

Naučna aparatura

Svaki naučni rad (studija, rasprava, monografija o piscu i delu), ali isto tako i domaći i diplomski rad srednjoškolaca, prati naučna aparatura. Pod tim se razume citat, fusnota i bibliografija (literatura).

Izrada rada o piscu ili delu podrazumeva citiranje odlomaka iz primarnih i sekundarnih izvora. Svako navođenje tuđeg teksta, pozivanje na nečiji sud ili ocenu, mora biti jasno označeno: citirani tekst se stavlja pod navodnike ili se izdvaja u poseban pasus. Pored toga, obavezno je upućivanje na izvor: ime i prezime autora, naslov dela, izdavač, mesto i godina izdavanja, broj strane na kojoj se nalazi preuzeti tekst, misao ili ocena:

Upućivanje na izvor ispisuje se ispod teksta - to su fusnote (podnožne napomene). Pored obaveštenja o upotrebljenoj literaturi (izvoru), u fusnotama se daje literatura koja se može konsultovati jer se bavi istom temom, dopunsko objašnjenje nekih činjenica ili sudova, komentarišu se drugačija gledanja na isti problem, itd.

Na kraju rada navodi se literatura - popis knjiga i članaka koji su korišćeni u toku rada. Ona se obično daje u tri posebna dela (naravno, to samo u studijama i monografijama, ali ne i u radovima učenika!): preliminarna literatura korišćena je u toku prethodnih ispitivanja i ima opštiji (teorijski ili istorijski) karakter i nije direktno vezana za predmet kojim se rad bavi; upotrebljena literatura je korišćena literatura, koja je konsultovana ili citirana; literatura o predmetu (ili: ostala literatura) jeste širi izbor postojeće literature, koju autor nije koristio za pisanje svoga rada.