Svetlana Velmar Janković - Knjiga za Marka

Priča Zlatno jagnje otkriva nam jedno od predanja o životu Svetog Save. U njoj se govori o odrastanju Rastka Nemanjića (svetovno ime Svetog Save) i njegovom čudnom prijateljstvu sa vukom. Strah koji je Rastko imao od vukova doveo ga je u situaciju da se oseća izgubljenim i odbačenim od svoje braće, što ga je veoma mučilo i zbog čega je bio razočaran i posramljen. Zahvaljujuću Božjoj pomoći, oličenoj u liku Zlatnog jagnjeta, Rastko savladava strah, postaje prijatelj sa vukom i vraća poverenje, uvažavanje i poštovanje svoje braće. U daljem životu vuk postaje njegov verni prijatelj, zaštitnik i pratilac na putovanjima.

Sve što je postigao, plod je njegove vere, unutrašnje snage i ljubavi prema svim Božjim stvorenjima, što je uvek jače od straha, ma kakav on bio.

Tema - suočavanje sa strahom i njegovo prevladavanje

Mesto - grad Ras

Vreme - vladavina Stefana Nemanje

Likovi - Rastko, Stefan, Vukan, majka Ana, Stefan Nemanja

Poruka teksta - Snaga čoveka je u njemu samom! Od plašljivog ždrebeta mnogo puta dobar konj izađe! Bogatstvo koje čovek stekne u svom umu i srcu, mnogo je veće od bogatstva u imanju. Čak i najznačajniji ljudi su imali svoje teškoće, probleme i strahove. Njihova veličina je upravo u tome što su uspeli da se sa njima suoče, da ih pobede i prevaziđu.

Dečak se bojao vukova. Urlikali su, noću, iz šuma oko grada-tvrđave u kojoj je živeo. Grad se zvao Ras a dečak Rastko. Bio je najmlađi sin gospodara grada, velnkog župana Stefana Nemanje. Dok ih je slušao kako zavijaju, dečaku je izgledalo da su vrlo blizu, da će časkom stići pod kulu u kojoj je, na samom vrhu, spavao sa svoja dva brata, Vukanom i Stefanom. U kamenoj prostoriji, kružnoj i prostranoj, prekrivenoj ovčijim kožama, bile su nameštene njihove tri postelje.

Jedne zimske noći kada je sneg bio visok, vazduh leden a mesečina bleštava - a takve su noći u svakoj priči o vukovima, zar ne? - urlikanje je postalo strašno. Rastku se učinilo da su se i stražari, tu dole, ispod kule, uznemirili. Čuo ih je kako užurbano koračaju, smrznuti sneg je škripao pod njihovim čizmama od lisnčijeg krzna. Šaputali su, kao da se dogovaraju. Čudio se braći: kako mogu tako mirno da spavaju dok vuci besne. Ili se samo prave da spavaju?

Odjednom s.av premre: kao da se neko šunja uz uske, kamene stepenice koje vijugaju od prizemlja do njihove sobe? Ne, taj što se šunja nikako ne može biti čovek: tako nečujno ispunjava prostor svojim kretanjem samo divlja zver. To se neki vuk, neprimećen, uvukao u kulu i sad se već popeo, tu je. Ispred vrata.

Dečak je, sav ukočen, ležao ispod pokrivača. Srce mu je udaralo kao vojnički bubanj: bum-bam, bum-bam. A vuk je stajao pred vratima i dahtao, jeste, dečak je jasno čuo. Zbacio je pokrivače, uspravio se u svojoj postelji na podu i zavrištao.

Probudila su se braća, dotrčali stražari, soba se ispunila ljudima sa buktinjama u rukama. Svetlost plamenova odskakivala je po njihovim licima, krzenim kapama i teškim ogrtačima. Govorili su uglas, umirivali ga, uveravali da u blizini nema ni jednog jedinog vuka, oni su daleko, tamo izvan grada, u pgumama. Ne smeju ni da se približe, boje se i ljudi i vatre. Ako bi se i usudili, kako da uđu u grad zaštićen i šancem i visokim zidinama? Ne, Rastko nema čega da se plaši: niko ne može neprimećen da prođe pored stražara, niko da im promakne, ni vuk, ni čovek. Čak ni ptica.

Hteo je da im veruje, ali nije mogao. Strah je bio veći od poverenja. Smirio se i uspeo da zaspi tek kad je čuo da je njegov otac, veliki župan Stefan Nemanja, naredio da jedan od stražara, i to baš onaj najviši i najjači, svu noć ostane pred vratima njihove sobe.

Sutradan nije mogao da se odbrani od podsmeha. Braća su ga - Vukan je, kao i uvek, prednjačio u tome - nazivala kmekavcem, plačljivkom i plašljivkom. Stideli su se zbog njegove noćašnje vriske i uzbune koju je bio podigao. Zar se tako ponaša sin velikog župana? Sigurno je i otac nesrećan što mu je najmlađi sin takav strašljivac.

Pokušavao je da im objasni kako mu se stvarno činilo da je vuk tu, iza vrata, ali nisu hteli ni da ga čuju. Jako su ga prezirali. Vukan mu je čak rekao da će moliti oca da on, Rastko, više ne spava u istoj pro- storiji sa njima.

Ućutao je i osetio kako se uvlači duboko u sebe, kao puž u kućicu. Da, razlikovao se od svoje braće - oni su bili hrabri, on nije. Oni su umeli da budu dostojni sinovi svoga oca, on nije. Uradio je nešto što se ne radi: ne samo što se plašio, nego je i svima otkrio i da se plaši i čega se plaši. Od tada su braća izbegavala da se igraju s njim. Još si mali, govorili su mu, i kukavica. Igraj se sam. Nadao se da ga bar njegov otac razume: zar nije, one noći, ostavio stražara pred vratima njihove sobe?

Za vreme zajedničkih obeda, ručka i večere, pokušavao je da uhvati očev pogled. Veliki župan je imao običaj da, pošto očita molitvu pre obeda i izgovori "Amin", pogleda u svoje sinove. Bio je to pogled koji ih je i ispitivao i prozirao. Oni su, sva trojica, sedeli na začelju, tačno preko puta oca koji je sedeo u čelu dugog, drvenog stola. Nisu mogli da umaknu pogledu.

Ali, šta se događalo? Rastko je uporno, nekoliko dana, tražio očev pogled, nastojao da ga susretne. Nije uspevao. Otac je gledao u Vukana, u Stefana, ali u njega nije. Nije ga video, kao da Rastko ne postoji!

Bio je užasno nesrećan: braća ga nisu htela, otac ga nije primećivao. Uz njega je ostala samo majka. Samo ga se ona nije odricala. Usudio se da je upita da li se to otac ljuti na njega.
- Jesi li učinio nešto zbog čega bi se otac ljutio na tebe? - upitala je majka. Rastko je ćutao. Reči, kao skamenjene, nisu htele iz njega. Najzad je promucao:
- Pa ja se... bojim... vukova.
- Ne treba da se bojiš - rekla je majka blago. - Vuci su daleko i u naš grad ne mogu da uđu. Zagrlila je dečaka.
- Znaš, i ja ih se bojim, ali znam da smo na sigurnom. Pokušaj da ne obraćaš pažnju na njihovo zavijanje i da spavaš mirpo. Svemogući Gospod na nebu i moćni otac tvoj na zemlji bde nad nama. Trudio se da posluša majku. Nekad je uspevao u tome, nekad nije. Povremeno mu se strah vraćao svom silinom i mučio ga. Tada bi se, dok su vuci zavijali, zavlačio pod pokrivače i trpao šake u usta da mu se opet ne bi oteo vrisak.

Tako su prolazile duge zimske noći. (Kako li su im sporo prolazile, pitamo se danas, u to vreme kad ljudi nisu znali ni za radio, ni za televiziju, ni za video - kasete, ni za kompjuterske igrice, ni za kakvu zabavu te vrste? A napolju su vladale duge noći, velike hladnoće i duboki snegovi. Stvarno, šta su radili u zimske večeri ti ljudi iz prošlih vekova? Grejali se uz ognjište i pričali priče? Vežbali se u čitanju i pisanju slova uz pomoć nekog kaluđera? To je moguće - jer, ne zaboravite, u to vreme nije bilo škola pa nije bilo ni mnogo onih koji su znali da čitaju i pišu. Mnogo je više bilo onih koji su umeli da zanimljivo pričaju.

Kako god da je prolazila, zima je najzad prošla. Stiglo je i proleće, ali strah u dečaku nije se smanjio. Naprotiv, kao da je rastao.

Jednog toplog aprilskog dana poželeo je da se opet igra sa braćom i njihovim drugovima na ozeleneloj poljani pored gradskog trga. Možda su već zaboravili na njegovu bruku? Možda će hteti da ga prime?

Ali, nisu zaboravili. Čim im je pritrčao, počeli su da mu dovikuju i "Beži, ti mali!" i "Skloni se, plačljivko!" i "Ne igramo se s tobom!" i "Nisi naše društvo, ti, kmekavi!"

Jedino je njegov brat Stefan pokušao da ga uzme u odbranu, ali ga je Vukan izgrdio:
- Kad ga braniš, ti ga kvariš! Mora da se oduči od straha!

Rastko je pobegao u knjižnicu. Tu se, već neko vreme, sklanjao od braće i od njihovog podsmeha. Knjižnica je bila kružna, sa nizom malih prozora. Svuda unaokolo stajali su drveni sanduci, manji i veći, sa pažljivo složenim zavijucima, svitcima, od pergamenta. U to vreme o kojem pričamo ti ispisani svitci su predstavljali knjige.

Osećao je da samo u ovoj odaji može da predahne, da je samo tu zaštićen od svega. Još nije ziao sasvim dobro da čita, ali je uzimao svijutke, razvijao ih i gledao u ta sjajna, krupna, divno ispisana slova. Polako ih je sricao, sluteći im značenje. Imao je utisak da ga slova, dok ih posmatra odgonetajući ih, smiruju i teše. Bila su mu najbolji drugari, jediii, u stvari. Nije baš uvek razumevao šta kazuju, ali je osećao da je dobro sve što kazuju, jer uče o Bogu.

Zato mu je Bog, u knjižnici, bio nekako blizu. Molio mu se. Preklinjao ga je da ga ne ostavlja samog jer je on, Rastko, običan mali dečak pun straha, nedostojan i svoga oca i svoje braće koja nisu ni malo milosrdna prema njemu. Naročito nije Vukan.

A zar ga nisu učili da jedna od Deset Božijih zapovesti glasi: - Ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga.

Ne, njegova braća nisu bila spremna da poslušaju tu zapovest. Ni njihovi drugovi. Rastko se molio Bogu da im, svima, oprosti. I da im, svima, podari više razumevanja za druge. Pa i za njega, Rastka, koji je jedan plašljivko.

Kad je završio molitvu, više nije bio ni tužan, ni uplašen. Prišao je jednom od sanduka, uzimao u ruke svitke, razgledao ih ne odvijajući ih, i vraćao. Najzad je jedan i razvio. Odmah je pogodio da su na njemu ispisane molitve koje se čitaju o Badnjoj večeri, o večeri kad se, u Vitlejemu, rodio Hristos, sin Božiji. Svitak je bio ukrašen mnogim crtežima u boji. Na jednom crtežu je u staji, na slami, okružena ovcama i jaganjcima, ležala Bogorodica. Bila je sva ozarena nekom unutarnjom svetlosti i držala je u rukama svog tek rođenog sina. Uz njih dvoje stajao je Josif. Iznad staje je blistala velika zvezda repatica, ona zvezda koja je do zabačene staje dovela tri mudraca sa Istoka, da se poklone Sinu Božijem. Među životinjama okupljenim u staji i oko staje naročito je lepo bilo naslikano jedno malo jagnje, obojeno bojom zlata. Čim je razvio svitak, Rastko ga je ugledao u pričinilo mu se da ni jagnje ne skida pogled sa njega.

Dok ga je posmatrao, Rastko je osećao kako postaje sav lak od neke sreće. Poljubio je likove Bogorodice i Bogomladenca i malo jagnje u oči.
- Opet si tu?

Zagledan u crteže na svitku, Rastko nije ni primetio da je ušao otac Dušan, kaluđer koji je brinuo o knjižnici. Prišao je dečaku i nežno ga pomilovao po dugoj plavoj kosi.
- Zašto se ne igraš napolju? Vidiš kako je lep dan?
Rastko je odmahivao glavom.
- Niko neće da se igra sa mnom. A ja i najviše volim kad sam ovde, sa slovima i slikama.

- Dobro kad je tako. Šta kažeš na moj predlog da sad zajedno malo čitamo?
Rastko zagrli kaluđera.
- Hvala! Hvala!

Strpljiv i predan dečaku, kaluđer mu je satima pomagao da se probija kroz nizove slova i reči. A Rastku se činilo da ga malo zlatno jagnje sve vreme posmatra i hrabri. Te večeri je Rastko, posle molitve, lako i bezbrižno utonuo u san. Posle mnogo meseci, prvi put mu nije ni palo na pamet da osluškuje čuju li se vuci, odande, iz šuma.

Odjednom, u snu, ugleda loptu svu od čudesnog sjaja kako se kotrlja prema njemu. Što mu je bivala bliža, to je on postajao radosniji. Gle, pa to i nije lopta nego ono malo zlatno jagnje, koje se neverovatnom brzinom premeće preko glave. Baš je smešno i slatko! Hop, hop, hop - i zaustavilo se pred Rastkom. Pogledalo ga je i progovorilo:
- Slušaj me - reklo je. - I sutra će biti divan dan. Nemoj da ostaneš u knjižnici. Izađi da se igraš s loptom i igraj se sam. U podne, kapije grada će se, kao i obično, otvoriti da prime glasnike i putnike namernike. Ti neopaženo istrči, u igri, za loptom i, isto tako u igri, približi se šumi. Lopta će se otkotrljati u šumu a ti potrči za njom. Slobodno. Ne boj se. Kad se nađeš u šumi, ispred tebe će izići velik i strašan vuk. Iskeziće zube i grdno će zarežati.

Poželećeš da pobegneš, ali to nikako ne smeš da učiniš. Savladaj svoj strah kako znaš i umeš, primakni se vuku, pogledaj ga u oči i mirno mu zapovedi da sedne kao da nije vuk nego običan pas. Ako budeš miran i odlučan - a ja znam da ćeš biti - vuk će te poslušati. Ali, ako mu okreneš leđa i počneš bežati, stići će te i onda ti nema spasa.

Čim je to izreklo, malo zlatno jagnje primakne svoju glavu dečakovoj, lizne ga po nosu i nestane. Kad se probudio, Rastko je odmah osetio da je nekako jači u sebi. Setio se sna i zlatnog jagnjeta. Pogledao je kroz prozorčić - bilo je prelepo prozračno jutro. Obećavalo je divan dan, baš kao što je jagnje i reklo. Još jednom se zagledao i u sebe: da, bio je spreman da uradi sve što mu je jagnje naložilo.

Celo pre podne igrao se na poljančetu, sam. Pred podne, kad su se kapije otvorile, počeo je da im se približava bacajući loptu. Skakutala je, skliznula kroz gradsku kapiju i brzo se otkotrljala izvan gradskih zidina pa, nizbrdo, prema šumi. Dečak je trčao za loptom.
- Ne udaljuj se, kneževiću - viknuo je jedan od stražara. - Ne smeš, opasno je!
- Odmah se vraćam - doviknuo je Rastko i nastavio da juri za loptom. Uletela je u šumu, a Rastko za njom. Kotrljala se sve dalje, vešto vijugajući između drveća. Najzad ju je sustigao i uhvatio, sav zadihan. Uspravio se sa loptom u rukama i - u tami šume, pred sobom, ugledao ogromnog vuka. Bio je strašan i zao. Oči su mu sjaktile, režao je i kezio zube, spreman na skok. Rastko je stajao, ukopan. Nije mogao ni da jekne, ni da bekne. Ni da se makne. Odjednom, kao da ga je neka sila gurnula ka vuku, koraknuo je unapred jednom, pa drugi, pa treći put. A vuk je, režeći, uzmicao. Jeste, uzmicao je. Više i aije izgledao tako strašan. Obuzet čudnom snagom, Rastko ga pogleda pravo u oči. Vuk prestade da reži, mada je još kezio ogromne zube. Zatim se sasvim primiri. Glasom koji kao da nije bio njegov, Rastko mu zapovedi:
- Sedi. Sedi dole.

Ogromni vuk je gledao u dečaka a dečak u vuka. Onda zver poslušno obori glavu i sede. Rastko mu priđe, podiže svojom malom rukom koja je još podrhtavala opasnu vukovu gubicu i mirno reče:
-Pođi sa mnom. Ti si moj. I ti si dobar.

Na gradskoj kapiji stražari su zaprepašćeno gledali neobičan prizor: pod jarkim podnevnim suncem išao je mali knežević Rastko sa loptom u rukama a ogroman sivi vuk ga je poslušno pratio. Stražari dograbe lukove i strele, ali im Rastko doviknu:
- Ne, ne, on je moj. Neće vam ništa.

Dok je koračao ka trgu, svi su počeli da se okupljaju oko njega, i stari i mladi, ali niko nije smeo da mu se sasvim približi. Na vest o čudu koja se prostirala brže od munje, dotrče i Vukan i Stefan sa svojom družinom. Vuk odjednom zastade, pogleda ih i poče da reži, tiho.

I Rastko se zaustavi da ga pomiluje:
- Ne ljuti se, Sivi - reče. - To su moja braća. I njihovi drugari. Ja znam da oni mene ipak vole.
- Pođite sa mnom - rekao je Rastko braći i oni su ga ćutke poslušali kao da je on najstariji među njima.

Vuk je bio prestao da reži ali je išao tako priljubljen uz Rastka kao da želi da obznani da se od sada on stara o dečaku. Istovremeno se svima činilo da je Rastko naglo porastao, iako je bio još onaj isti mali dečak, samo što je sada neka moć zračila iz njega. Veliki župan Stefan Nemanja čekao je svoje sinove. Već su ga bili izvestili o neobičnom događaju.
- Pobedio si svoj strah - rekao je svom najmlađem sinu i uzeo ga na krilo. - To je velika pobeda i ja ti čestitam. Majka i ja se ponosimo tobom, zar nije tako, Ana?
- Tako je - rekla je kneginja Ana i poljubila Rastka sa suzama u očima. - Znala sam da si hrabar. Najhrabriji.
I Vukan i Stefan su bili utonuli u ćutanje.
- Mogu li da zadržim vuka? - pitao je Rastko.
- Da, možeš - odgovorio mu je otac. - I moraš, jer će odsad on stalno biti uz tebe. Bolji ti čuvar i nije potreban.

Kao da je razumeo reči velikog župana, sivi vuk mu se sasvim primakao i stavio svoju glavu na kolena Stefana Nemanje. Kao pas.

- Neću te sad pitati šta se sve dogodilo u šumi i kako si ga pripitomio. Ali tu mi priču duguješ - rekao je župan Rastku. - Kad je čujem, onda ću i ja tebi ispričati jednu svoju priču.
- O čemu je ta priča - pitao je Rastko radoznalo.
- Ako je tvoja priča o vuku, a jeste, onda je moja o jednoj biljci koja je čudotvorna, o medvedićima i mravima - ali sačekaj još neko vreme. Kad osetiš želju da mi ispričaš svoju priču, ja ću ti ispričati moju.

Od toga dana dečak i vuk više se nisu rastajali i od tada se Rastko više ničega nije plašio. Nije ostalo ni zapamćeno ni zapisano kako mu je otac, Stefan Nemanja, ispričao svoju priču - onu koju ste vi već pročitali ako ste ovu knjigu počeli da čitate od početka.

Znam, dragi čitaoci, da odavno pretpostavljate da je ovaj dečak Rastko onaj isti mladi Rastko Nemanjić koji je, jedne noći, ostavio i oca, i majku, i braću, i grad Ras i otišao, pešice, sa grčkim kaluđerima, na Svetu Goru. Želeo je da svoj život u potpunosti posveti Bogu. Zato se, u jednom manastiru na Svetoj Gori zamonašio i dobio ime Sava. To se dogodilo u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, devedesetih godina 12. veka - pre više od osam stotina godina. Postao je prvi srpski arhiepiskop i prosvetitelj a zbog silnog dobra koje je činio ljudima i veliki svetitelj, naš Sveti Sava.

Šta, uopšte, znači, prosvetitelj? To je onaj koji uči ljude da svet ne gledaju samo svojim telesnim nego i svojim duhovnim očima. Duhovne, nevidljive, unutarnje oči ima svako od nas u sebi, ali ih svako ne drži otvorene i ne ume da gleda njima. One se otvaraju ako razumemo i prihvatimo da bogatstvo u novcu i u imanju nikako nije i najveće bogatstvo. Ono drugo, koje čovek stekne u svom umu i srcu, mnogo je veće a niko ga ne može ni opljačkati, ni oteti. Tako je učio Sveti Sava.

Na kraju ću vam ispričati i jednu legendu koja se prenosila u srpskom narodu sa kolena na koleno. Ta legenda kaže da je Svetoga Savu, na njegovim dugim i teškim putovanjima, uvek pratio ogromni sivi vuk od koga je, izgleda, Sveti Sava naučio ne samo jezik vukova nego i svih drugih životinja.

Znao je, dakle, nemušti jezik i zveri bi mu se pokoravale, gde god bi se pojavio. Ali ono najvažnije o čemu kazuje ista legenda, ovo je: u trenutku kada je, u manastiru na Svetoj Gori, mladi knežević Rastko, vršeći sveti obred, postajao monah Sava, u prostoru iznad sebe ugledao je ono malo, zlatno jagnje koje mu se, nekad, javilo u snu. Lebdelo je iznad njega i začuo je glas i reči: "Na tebi je da gvakom živom stvoru na zemlji činiš dobro, jer slobodan si od svakog straha osim straha od Boga živoga."

Tako je počelo putovanje Svetoga Save kroz ovaj život na zemlji. Kud god da je kročio, kažu da je sobom donosio spokojstvo i dobrotu iako je sam često prolazio i kroz brigu i kroz patnju. Ali, o tim događajima iz njegovog života pričaće vam drugi. Na meni je da vam još kažem da je sivi vuk uvek bio tu negde, u blizini monaha Save, kao budni čuvar. Do kraja njegovog i svog života.

Svetlana Velmar Janković - Knjiga za Marka - verzija 2

___________________________________

Svetlana Velmar Janković poznata je srpska književnica i spisateljica za decu. Rođena je u Beogradu 1933. godine. Kćerka je srpskog pisca Vladimira Velmara Jankovića, a deda po majci joj je Velislav Vulović.

Ratne godine svoga detinstva provela je u Vučju. Živela je s porodicom Dimitrija Mite Teokarevića. Nakon rata krenula je u Četvrtu žensku gimnaziju, a onda otišla na studij francuske književnosti i latinskog jezika. Prvi put se zaposlila kao novinar u Dečjoj štampi, a onda i u dečijem časopisu Pioniri, za koji je birala najlepše priče i bajke. Kasnije je prešla u izdavačko preduzeće Prosveta, gde je dugo godina radila kao urednik časopisa Književnost. 0d 2007. godine pa sledećih šest godina bila je predsednica Upravnog odbora u Narodnoj biblioteci Srbije.

2006. godine postala je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je redovni član postala 2009. godine.

U književnosti je Svetlana Velmar Janković poznata kao pisac istorijskih romana i dečje književnosti, takođe sa istorijskim temama. Njezini romani su Ožiljak, Lagim, Bezdno, Nigdina i Vostanije. Pisala je i pripovetke, koje se nalaze u zbirkama Dorćol, Vračar, Glasovi, Knjiga za Marka, Očarane naočare: priče o Beogradu i Sedam mojih drugara. Osim toga, Svetlana je napisala i dve drame Knez Mihailo i Žezlo, monografiju Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda, te nekoliko eseja, sećanja i molitvi.

Za svoj književni rad Svetlana je dobila brojne nagrade i priznanja, od koji su najpoznatije Nagrada Isidora Sekulić, Andrićeva nagrada, Nagrada Meša Selimović, Đorđe Jovanović i Bora Stanković; dobila je i Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniji roman godine, za djelo „Bezdano" i Nagradu Politikinog Zabavnika.

1997. godine njezin je roman Lagun, izdan u Parizu, uvršen među deset najboljih romana objavljenih te godine, te je ušao u uži krug u konkurenciji za nagradu Femina. Njezina djela su prevođena na engleski, francuski, bugarski i mađarski jezik.

Svetlana Velmar Janković preminula je 2014. godine.