Stojan i Ljiljana - Analiza pesme

Sadržina i značenje - Ljubavna priča najčešće je tema narodne i umetničke romanse, a kazivanje o ljubavi puno je dinamike, vedrine i duhovitosti. Stojan i Ljiljana (epsko-lirska pesma) je romansa o ljubavi dvoje mladih, priča o specifičnoj ljubavnoj igri. Na jednoj strani je Stojan i njegova ljubav prema Ljiljani, a na drugoj strani je Ljiljana koja se pretvara da ne mari za Stojanovu ljubav. Narodni pevač je redukovao kazivanje: izostavio je uvod (ekspoziciju) u kome bi upoznao svoje slušaoce sa Stojanom i Ljiljanom, predočio njihovu ljubav i time pripremio slušaoce za ljubavnu igru koja sledi. Odmah se ulazi u središte zbivanja, na sceni je majka koja savetuje sina na koji način da primami Ljiljanu. Izostavljanje ekspozicije nije nanelo štetu celovitosti kazivanja već je doprinelo jezgrovitosti i uvelo slušaoca u suštinu Stojanove muke i njegovo nastojanje da na sebe skrene pažnju ponosne Ljiljane.

U strukturi pesme uočava se pet slika. U prve četiri akteri su Stojan i njegova majka. Po majčinim savetima Stojan čini tri pokušaja da privuče Ljiljaninu pažnju: kupi mobu, pravi česmu, gradi crkvu - sve devojke dolaze, ali Ljiljane nema. Majka daje i četvrti savet:

Stojane, sine Stojane!
poslušaj majku što zbori:
polegni, sine, te umri,
majka će prostre pokrovi,
majka će sveće upali,
pa će da vikne da plače;
i tag će Ljiljaca da dođe!

I dok Ljiljana nije reagovala u prethodne tri situacije, sada, kada čuje za Stojanovu smrt, odmah reaguje: baca metlu, saopštava majci tužnu vest i

Nabra si cveće šareno,
usuka sveću voštanu,
odnese momku Stojanu,
zapali sveću Stojanu,
turi mu kitku na grudi.

Ono što se sada događa puno je mladalačke igrarije, duha i vedrine. Ljiljana zapaža neke neobičnosti: mrtvom Stojanu su usta na podsmeh, oči na pogled, ruka na pohvat, noge na poskok. I dok se Ljiljana čudi jer "ovakog mrca ne videh", Stojan skoči i uhvati Ljiljanu. Ona pokušava da se izvuče obećanjima, ali Stojan, poučen iskustvom, ne pušta Ljiljanu: ne želi da izgubi on što je velikom mukom i dosetljivom igrom stekao. Slika "mrtvog" Stojana i Ljiljaninog čuđenja deluje jednostavno, neposredno, mladalački naivno i razigrano, toplo.

Ovde je reč o ljubavi dvoje mladih, ali se o toj ljubavi kazuje na nov i neobičan način. Nema kazivanja o snažnoj ljubavi, o čežnji, o lepoti mladića i devojke, a opet, o tome se veoma uverljivo kazuje, ali na posredan način. Time je ostvarena jednostavnost kazivanja ali i izvanredan umetnički efekat. O snazi Stojanove ljubavi govori njegova upornost da svrati na sebe Ljiljaninu pažnju. I dok se opisuju Stojanovi pokušaji, stiče se utisak da je Ljiljana ravnodušna i da je sav njegov trud uzaludan. Ali kada do Ljiljane dospe glas o Stojanovoj smrti, njeno reagovanje pokazuje da nije bila ravnodušna prema Stojanu, već da je prema njemu osećala snažnu ljubav jer

Pusti se glasi raznosiv
da mi je Stojan umreja!

Oblikom mi iskazano je osećanje prisnosti i ljubavi prema Stojanu: nije bila hladna prema njemu, osećala je ljubav, ali je nije pokazivala. Patrijarhalno vaspitanje nalaže devojci da bude smerna i skromna, da izbegava pojavljivanje na javnim mestima, da pokazuje svoju ljubav. Patrijarhalni lik devojke iz naroda prikazan je u svim oblicima narodnog stvaranja, a veoma su retki primeri odstupanja od uobičajenog ponašanja. Što se Ljiljana ponaša uzdržano razlog je u njenom devojačkom ponosu koji je delom rezultat patrijarhalnih običaja i navika, ali je delom i lično svojstvo. Devojački ponos je teško osvojivi bedem koji momcima zadaje muke i još više razgoreva i učvršćuje ljubav prema željenoj devojci: ono što se teško osvaja, više privlači i postaje draže. I najzad, Ljiljanina uzdržljivost može se objasniti njenom željom da proveri iskrenost i snagu Stojanove ljubavi: ne reaguje na prve znakove njegove ljubavi, želi da vidi šta sve Stojan može da učini za nju. Kada se ima u vidu ono njeno "da mi je Stojac umreja", iz koga izbija snažna i zrela ljubav, onda lik devojke Ljiljane dobija još jednu dimenziju: odlikuje je jaka volja koja joj pomaže da savlada sva iskušenja, da bude strpljiva i da se uveri u iskrenost Stojanove ljubavi.

JEZIK

Pesma je ispevana jezikom u kome ima mnogo dijalekatskih osobina južnomoravskog kraja. Ovaj jezik odlikuju leksička i sintaksička odstupanja od književnog (normativnog) jezika.

DIJALEKTIZMI unose svežinu i neobičnost u lirsko kazivanje. Oni su rezultat porekla pesme - nastala je u krajevima Južne Srbije (Vranje), ali ostvaruju značajnu umetničku funkciju - ekspresivnost jezičkog iskaza.

PONAVLJANJE je vrlo često u ovoj pesmi. Javlja se kao ponavljanje stihova (ovih primera ima mnogo):

Poori njivu golemu,
posej si belu pčenicu,
--------------------
poora njivu golemu,
poseja belu pčenicu.

Manji je broj primera ponavljanja u stihu:

Oj, majke, majke, majčice!
-------------------
Oj, bože, bože, božice!

Ponavljanje stihova ima retardacionu funkciju (usporavanje radnje), ali u ovom slučaju ima i značenjsku funkciju: naglašava uzaludnost pokušaja da se Ljiljana privuče. Ponavljanja u stihu su izraz velike zbunjenosti i pometenosti Ljiljanine kada je do nje došao glas o Stojanovoj smrti. To više kazuje o njenoj ljubavi prema Stojanu nego sam čin dolaska na "odar". Drugi primer je izraz neverice i čuđenja jer "ovakog mrca ne videh".

Značajnu ritmičku vrednost ima stih OSMERAC sa asimetričnom strukturom - cezura se nalazi iza trećeg sloga:

1 2 3 4 5 6 7 8
Stojane,//sine Stojane
3//5

Ovaj stih, dosledno sproveden u celoj pesmi, ima dramatičan ritam koji se prenosi na celu pesmu: tempo je ubrzan, intonacija promenjiva.

________________

Stojan i Ljiljana - Analiza pesme

Stojan i Ljiljana je, po svim svojim odlikama, romansa. Nastala je na jugu Srbije; potiče sa vranjskog prostora, što se može videti iz starijih jezičkih dijalekatskih naslaga u njoj. Te dijalekatske crte su u sintakstičkim konstrukcijama i jezičkim oblicima koje su sasvim arhaički i neknjiževni. Primeri za sintaksičke, glagolske i padežne konstrukcije.

1. Sve ćev devojke da dođev...
2. Kupi si sivi volovi...
3. Sve si devojke dođoše,
Ljiljana nema da dođe!
4. Majka će prostre pokrivi,
majka će sveće upali,
pa će da vikne da plače...

I leksika je dijalekatska i stara: moma (devojka), pčenica (pšenica), češma (česma), golema (velika), umreja (umro), kitka (cvet), pušti (pusti), frliti (baciti), riptaja (skočio).

Iako neknjiževan, ovaj jezik je u poetskoj funkciji – dočarava vreme, društveni ambijent, a više ukazuje na ljudsku autohtonu (pravu, urođenu, samosvojnu) prirodu čoveka koji brine, pati ili se pak raduje.

Pesma nema razvijenu radnju, u njoj je sve sažeto, sve se brzo odvija. Tome je podređen i dijalog – od je redukovan (skraćen) i sveden samo na jedan glas – govor majke, i na kraju pesme, na glas devojke, uhvaćene u njenoj nesmotrenosti i stidu.

Romansa započinje bez nagoveštaja ili pripreme koja bi nas uvela u porodičnu atmosferu, u društveno raspoloženje subjekta (Stojana) i osnovni motiv o kome se peva. Pesma počinje direktno, i to tako što se majka obraća Stojanu. Brižna sunu daje savet:

- da kupi volove,
- da uzore veliku njivu,
- da poseje pšenicu i
- da skupi veliku mobu za žetvu na koju će doći i devojka Ljiljana.

Ovim je osnovni probkem direktno naznačen. Stojan je zaljubljen u Ljiljanu. Ljubav ga je odvela u samoću, u ljubavnu patnju, u ćutanje, bezvoljno stanje i očaj. Pesnik to direktno ne ističe, ali se iz sadržaja pesme i svega što mama čini jasno vidi. Majka je zabrinuta za duševno stanje sina jedinca, pa, iz pesme saznajemo, mnogo šta čini dam mu pomogne. Naravno, sin koji živi u patrijarhalnom vremenu, u svemu sluša majku jer je starija, mudrija, životno iskusnija, a i vladajući odnosi nalažu.

Zašto majka predlaže sinu a sin prihvata da kupi volove, da ore njivu, da seje pšenicu, i to belu (najbolju), i da za žetvu skupi veliku mobu? Prvo, iz uverenja da će – sa otalim pozvanim devojkama – i Ljiljana doći na mobu i da će Stojan moći izbliza da je posmatra u uživa u njenom prisustvu. Međutim, postoji i drugi, skriveni razlog ili podtekstualno (prećutano) značenje toga čina. Pokazati drugima i njoj dokazati da on nije siromah, već domaćin koji ima dobar imetak (sivi volovi, golema njiva, bela pšenica). A da je upravo tako potvrđuju i svi drugi predlozi majke i Stojanova izvršavanja majčinih zamisli:

- podiže veliku i šarenu (prelepu) česmu u sredini sela (mesto gde se sav mladi svet okuplja);
- pravi velelelnu crkvu u selu (takođe mesto gde će se okupljati sav svet iz sela u vreme praznika i velikih svetkovina).

Dakle, sve se to čini sa uverenjem majke da će Ljiljana doći i, zasenjena vrednostima i lepotom objekta, stvorenih parama Stojana, konačno pokazati svoju ljubav. Jer "šarena česma" i crkva treba Stojana da uvedu u red najbogatijih i najuglednijih; da Stojan pred svima pokaže kako je veliko njegovo bogatstvo, šta sve može i kolika je njegova darežljivost. Ali, ništa nije pomoglo. Pre lepotom i tom materijalnom razmetljivošću Ljiljana je ostala i dalje ono što je bila: povučena u sebe, ćutljiva, stidljiva, u svojim osećanjima zatvorena. Kao da se ništa nije dogodilo i kao da od svega toga ona ništa ne zapaža.

Nemir majke i briga za sinom nije strašna jer su bol i Stojanova patnja očigledno sve veća pošto se ona i po četvrti put obeća sinu: „Stojane, sinko, Stojane!" Dosad je bilo „sine" , a sada „sinko". Njena brižnost sa sinom i ganutost zbog svega što mu se događa kao da je ovom leksemom („sinko") još više dobila na jačini. Nemajući više snage da gleda sinovljev bol, jad, očajanje i kopljenje zbog neuzvraćene ljubavi, majka se odlučuje na "užasavajući" korak koji treba da bude njen poslednji i presudni pokušaj da „izleči" sina od ljubavnih jada: da on "odglumi" umrlog sina, a ona ucveljenu majku; naravno uz scenografiju i obred koji prati svaku smrt – mrtvački pokrov, upaljena sveća i plač, naricaljka ojađene i unesrećene majke za izgubljenim sinom. Dramatičnost radnje na ovom mestu dobija svoj vrhunac "poleže Stojan te umre". Čitalac ne zna da li je to smrt koja se glumi ili ona istinska, prava smrt on neizlečive čežnje za voljenim bićem. Nastaje kratak zastoj u svesti čitaoca, a onda preokret u razvoju radnje. Pevač ostavlja prethodnu i "otvara" (započinje) novu sliku. Sada je u krupnom planu Ljiljana. U tenutku kada se oglasio jauk majke za „mrtvim" sinom i poneo glas selom da je Stojan umro, Ljiljana je čistila dvorište. Pogođena tom vešću, ona čini nekoliko gestova koji odaju njenu zaljubljenost: baca metlu, uleće u kuću i, u jednom dahu, saopštava majci ono što je čula – da je Stojan umro. Njenu ljubav ne odaju samo postupci (baci, ulaze), već i jezik kojim se obraća:

Oj, majke, majke, majčice!
Pusti su glasi raznosav:
da mi je Stojan umreja!

Ona će tri puta afektivno, u svojoj pometenosti i od bola izgubljenosti, reći: Oj, majke, majke, majčice, pri čemu poslednja reč "majčice" ostavlja najsnažniji utisak o njenoj ojađenosti.Druga reč koja otkriva njenu ljubav je skraćeni (enklitički) oblik lične zamenice „ja" ("da mi je Stojan umreja"). A to znači "meni" je Stojan umro: umro je "moj" Stojan. To može da kaže samo onaj koji voli, ko je emotivno vezan za nekog.

Da je sve tako otkriva i gradacijski sled radnji, odnosno glagoli u aorisnom obliku:

- "uđe" u bašti,
- "nabra" si cveća šarena,
- "usuka" sveću voštanu,
- "zapali" sveću Stojanu,
- "turi" mu kitku na grudi.

Sve se odvija užurbano, bez zastoja: uđe, nabra, usuka, odnese, zapali, turi, samo da se još jednom vidi voljeno biće. Stid je odjednom nastao. Snaga ljubavi probila je branu stida. Ljiljana je svojim postupcima potvrdila staru istinu da se prava ljubav ne može sakriti.

Međutim, u tom trenutku, dosta stidljiva i odveć čedna devojka kao da shvata situaciju, bolje reći klopku u kojoj se našla, "razotkrivena u svom devojačkom stidu", pa će – neko to doživljavati kao njeno iskreno žaljenje i tužbalicu, a drugi kao otkrivanje Stojanove igre – sa vedrinom u duši reći:

Oj, bože, bože, božice,
Što su mu usne na posmeh,
Što su mu oči na pogled,
Što su mu rule na pohvat,
Što su mu noge na poskok?

Razrešenje, rasplet odmah sledi: Stojan je skočio, zgrabio devojku i zadržao je uza se. Njeno traženje da je pusti kući da mu donese darove otkriva se kao zadocneo i ne tako energičan zahtev. Pesma se završava srećno i, može se reči, humorno.

Razvijajući ovako pesmu, tj. izbegavajući da direktno imenuju Stojanovu zaljubljenost, patnju i očajanje zbog neuzvraćene ljubavi, a u prvi plan ističući majku i sve pokušaje koje ona čini da bi ga usrećila, daroviti nepoznati pevač je u stvari pokazao svu dubinu njegove zaljubljenosti i intimnu dramu njegove duše. Ali, isto tako, na izuzetan umetnički način pružio nam je mogućnost da slutimo i u svojoj svesti dočaramo izgled, lepotu i stid patrijarhalne i skromne devojke, koja zna da od drugih treba kriti svoja intimna osećanja. Za njenu ljubav, to vidimo iz pesme, do poslednjeg trenutka niko ne zna.

Pesma je ispevana u osmercu, a cela je data u pet emotivnih celina, čija je organizacija prepoznatljiva. Scaka počinje sa: Stojane sine, Stojane! - a završava se Ljiljana nama da dođe. Peta celina je najduža, dramski najrazvijenija i bez refrena Ljiljana nama da dođe, a to upućuje na srećan ishod. Pesma je ispevana kontrastiranjem dva motiva: Iščekivanje (nada) - izneveravanje iščekivanog, sa izuzetkom na kraju gde se iščekivano ostvaruje kao san i sreća.

________________

STOJAN I LJILJANA

Stojane, sine Stojane!
Poslušaj majku što zbori:
kupi si sivi vilovi,
poori njivu golemu,
posej si belu pčenicu,
namoli mobu golemu, —
sve ćev devojke da dođev,
Ljiljana moma će dođe!
Stojan si majku posluša:
kupi si sivi volovi,
poora njivu golemu,
poseja belu pčenicu,
namoli mobu golemu;
sve mu devojke dođoše,
Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!
Poslušaj majku što zbori:
napravi češmu šarenu, —
sve ćev devojke da dođev,
Ljiljana moma će dođe!
Stojan si majku posluša:
napravi češmu šarenu;
sve si devojke dođoše,
Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sine Stojane!
Poslušaj majku što zbori:
napravi crkvu u selu, —
sve ćev devojke da dođev,
Ljiljana moma će dođe!
Stojan si majku posluša:
napravi crkvu u selo,
sve si devojke dođoše,
Ljiljana moma ne dođe!

Stojane, sinko Stojane!
Poslušaj majku što zbori:
polegni, sine, te umri,
majka će prostre pokrovi,
majka će sveće da upali,
pa će da vikne da plače:
tag' će Ljiljana da dođe!
Stojan si majku posluša:
poleže stojan te umre,
majka si prostre pokrovi,
upali sveću voštanu,
poviknu majka da kuka.

Ljiljana dvori meteše;
frli si metlu iz ruke,
pa si uleze u kuću;
"Oj majke, majke, majčice!
Pusti se glasi raznosav:
da mi je Stojan umreja!"
Uđe u baštu zelenu,
nabra si cveće šareno,
usuka sveću voštanu,
odnese momku Stojanu,
zapali sveću Stojanu,
turi mu kitu na grudi:
"Oj bože, bože, božice,
ovakog mrca ne videh,
što su mu usta na podsmeh,
što su mu oči na pogled,
što su mu ruke na pothvat,
što su mu noge na poskok!"
Tada si Stojan ripnaja,
pa si uhvati Ljiljanu:
"Pušti me, pušti, Stojane,
da si otidem kod majke,
da ti donesem darove,
da ti darujem svatove!"
Stojan Ljiljanu ne pušta!