Stevan Sremac - Ibiš aga

Glava prva      

Da je po samome Ibiš-agi, nikada on ne bi ostavio Niš, gde mu se još prapraded naselio odnekud od Ðakovice, i odakle su, to jest iz Niša, i on, i njegov otac, i ded, i praded, i prapraded išli na ćabu u Meku i vraćali se odande, i ni jedno im se mesto od daleke Meke i Medine pa sve do Niša nije toliko dopalo kao baš isti taj Niš. Ibiš-aga je išao na hadžiluk i onom Ðul-Babi u Budim, pa ni Budim mu se nije dopao, niti bi dao deset Budima za jedan njegov Niš. Znao je on da je Budim nekad bio turski, pa ga Turci izgubili. Žalio je i Budim i zamerao što ga izgubiše nekad, ali otkad izgubiše Niš, on nema reči više da zameri padišahu, nego samo mahne rukom kao kad čovek teslimi nešto i rekne: "Beše mu veće; Alah, belkim, takoj naredija, a čovek, što da praji!" - pa zaćuti, zagleda se negde na stranu i dugo pušta guste dimove iz duge jasminove muštikle svoje.  

Ali gde se ne sudi po Koranu, tamo muhamedanac nerado ostaje. Neće evropsku pravicu, neće da mu brujanje zvona zaglušuje tanki i jasni glas mujezina, ne trpi da mu evropski žagor narušava orijentalski njegov dremež i tišinu, neće da se iz svoga skrovitog i dremljivog kutka preseli na trotoar - i on se listom seli, i uklanja se jednako, a i sam ne vidi kraja tome uklanjanju.  

Sa takvim se mislima i Ibiš-aga spremao da se seli. Nije rad bio, teško mu je bilo, ali je ipak morao, jer ga je nešto ipak gonilo. Dok je zadržavao druge - zadržavao, a posle, bogme, i sam stade pomišljati na seobu. "Kud svi, tud i goli Hasan", pa tako i on. Jednako se iseljavaju njegovi u Skoplje, u Veles, u Serez, u Solun, a oni najbogatiji što su, čak i u Stambol! Samo se on još jednako nešto usteže i odugovlači, i odvraća ih, a njih, kako koji mesec, sve manje. Proređuju se i u kafani, i na teferiču na bairu Nišave, i u džamiji.  

- More, kud potegliste - govori im i zaustavlja ih Ibiš-aga; - što napustiste tatkov toprak? Što iskate, bre? Doklen će da smo kako onija čengenegurbeti? Ne li u baba-zeman držasmo Budim; hej, hej, tam u Mađaristan! Pa, šta je?  Što se načini! Koj si ostanu tam sagaj? Sal Ðul-Baba što si ostade tam sam da žmije, pa da kazuje na čoveci i na hadžije što besmo i mi gazije. Pa što si bi odi tag? Iz Budim ne ispudiše u Beligrad, iz Beligrad u Niš, iz Niš pa u Iskib! Moskov i Srb iskaruju, a Inđiliz pa ubavo ne dočekuje - pa veće se posmešismo kako onija zajci kad gi pogone zagari a dočekuju avdžije u tesno mesto!... More, da si ostanemo tuj pri baštino tulbe i mezar! Kud će si kršimo vrat po beli svet bez kraj i pa bez red!... Ovoj si teće poče da se osnura!  

Tako ih odvraća Ibiš-aga, ali ga oni ne slušaju nego prodaju, često budzašto, imanja i sele se u svet. Sve ih manje i manje. Nema mu već tolikih njegovih jarana i dostova... Salih-aga ode u Skoplje! Imer-aga u Veles, Jusuf-aga u Bitolj, i gde ih već nema! Svi otišli, ostade samo fukara i ludi Mehmet, kome je baš, vala, svejedno ma kako se etnografska i politička karta Evrope menjala.

Glava druga   

I Ibiš-aga već stao prodavati svoje njive i livade, vinograde i zabrane, kuće i dućane, vodenice i magaze. Ostade mu samo još jedna kuća u Sagir-Kiptijan-mahali do kuće u kojoj sedi Stavrija Prizetko, ćurčija. Lepa kuća. U njoj se rodio i odrastao Ibiš-aga i lepo proživeo u njoj sa svoje tri žene, tako lepo i mirno kao da ni jedne nije imao. Mnogo lepše i mirnije nego njegov komšija Stavrija Prizetko, koji je imao jednu ženu, ali mu ova više glavobolje i kalabaluka pravila u kući nego sultanu svih njegovih trista šezdeset i pet žena. Sve mu prebacuje što za tolike godine nije kadar bio da kupi sebi kuću, nego sedi kod tasta, i zato i nosi to malo laskavo ime "Prizetko", kao svaki koji uđe u ženinu kuću; pa hajd' što njega zovu tako, nego čak i nju ne zovu ni po mahali ni čak po čaršiji drukčije nego Gica Prizetkovica, na njenu veliku muku i žalost. Zato je jednako i bilo kavge između Gice i Stavrije, iako je isti Stavrija bio čovek krotak i bogobojažljiv i sa svakim lepo živeo, a naročito sa svojim prvim komšijom Ibiš-agom, koji je odavno znao za muke i nevolje Stavrijine, i zato ga sad pred polazak svoj na nekoliko dana zaustavi pred mahalskom mehanom i oslovi.

- Stavri be, kako si, komšijo, što prajiš be?  

- Ispolaj na Gospoda, ubavo! - odgovara mu Stavrija. - Ete, rabotim si, pa si teram vek takoj!... Ti pa što prajiš, Ibiš-aga?  

- Što će mu činiš... k'smet mu takav...  

- E, istin' reče, Ibiš-aga; što da prajim! Na jedne reče i dade Gospod, ta stanuše paše i binbaše i age, kako ti sag što si, Ibiš-aga; a na druge reče da bidnu ćurčije i kondurdžije, poljaci i seljaci, kako, demek, mi sag što smo. Eh, Gospodnja volja! - teši se Stavrija. - Teće, vikam: sal zdravljice, da ni dade Gospod, a za drugo - kolaj rabota!  

- Eh, aškols'n za taj reč! - odobrava mu Ibiš-aga, nudi ga da sedne i poručuje za nj kafu. - Pri pašu mga da sediš ete sas taj pamet i tija rečovi, kuzun-Stavrija!... Kako pazar?... Kako ališ-veriš? Stiza li ti od-i zanajat?  

- Pa, će stiza, će stiza - veli Stavrija tarući zadovoljno ruke.  

- Da da Gospod!  

- Teće drugi adet nastupi od kako Srbija zastupi; a ja sam si čovek ćurčija, pa teško, aga, zašto nema veće staro vreme i staro šubara-nosenje... Sag iskočiše šeširi. Pa berem da gi nose sal onija na koji prilega, demek, činovnici i gospoda što su, pa berićat-versun. Ama, vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge op'nci; pogledaš na gorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš na dolke: zver i kuče!  

- E, što da ti činim, kuzun-Stavrijo; ete, tvoja te vera bije! U tursko vreme, pantiš ubavo, ne beše takoj!  

- A, be, Ibiš-aga - spori mu Stavrija. - Jošte ponapred - predi tursko vreme - pa onoj si jošte polepo i pobolje beše! Doklen se gradiše i nosiše šubare i samur-kalpaci, Kraljevića Marka imasmo, carstvo si držasmo, manastiri toliki pogradismo; more, poviše beše u državu kubići na crkve nego odžaci na kuće! Konji živuvaše tag po sto i šese' godini, a čoveci jošte poviše, po tri stotin' godine; hej, hej, dor do "Bakarno gumno" državski plot ni bese, i tam ni sediše carski srpski čovek i đumruk naplaćivaše, a sag do Ristovac - pa, da si reknemo: berićat-versun i za tol'ko - sas ovija sagašnji šešir i cilindri!  

- More, ti ga pa daleko iskara! - prekide ga Ibiš-aga. - Izgubimo put!... Za drugu rabotu ća nešto da te pitujem... More, doklen će čoveci po mahalu da te zovu "Prizetko"?  

- Ajde pa i ti sag, Ibiš-ago, kako pa si sag zboriš toj? Prismelješ se na sirotinju! Ako je sirotinja - rezilak ič nema!   - Da ne dava Gospod, komšijo Stavrijo; rezilak nema! Zborimo si sag, a rezilak nema, de!  

- Eh, Ibiš-aga! Pamtiš li što zboreše u tursko jošte vreme Amet-aga Koloferlija. - "I men' mi, reče, duša iska baklavu i kadaif, ama što će prajim, kada i leb pa po neki dan ne stiza da ručam!" Ta sag i sas men' alis taj si je, ete, rabota... Da sam si od-i Krajnalisku, eli od-i Pre-metarsku familiju, i sas njin kemer - kupija bi celu Sagur-Kiptijan-mahalu! Ama što da prajim, kad si nemam ni za pudarsku eli poljačku kolibu!... Što da činim?... Ela, nauči me ti, Ibiš-ago!  

- Što da te učim! Čovek si u godine kao i ja što sam! Što će ti rečem...; znaješ što se zbori: "Siroto dete samo si sebi pupak vrzuje!"  

- Eh, Ibiš-aga, kako ti pa to zboriš? Prismelješ se na siromasi čoveci. "Tenbelak je golema sramota, a fukarlak - jok!"

- Be, Stavrijo! Da ne dava Gospod da ti se prismeljem! Na siroma čoveka da načiniš nešto žal, i sramota i grehota je; zašto pantiš li kako se ono zbori: "Na sokak po-za fukaru i prosljaci, sal pceta što laju, a čoveci - jok!"  

- K'smet mu zar takav! - veli Stavrija. - Beše vaše carstvo, pa ti Ibiš-aga, a ja Stavrija ćurčija; zastupi Srbija i naše carstvo, pa ti pa si ostade aga, a ja - pa ćurčija! Spahija si!... Izgubija si, demek, carstvo i gospodstvo, ama bogastvo ti pa ostade, a bogat čovek što si miluje onoj si može da čini...  

- Eh - smeje se Ibiš-aga - ti ga pa mnogo iskara! A i toj, bogastvo, demek, ne može pa da bidne bez red; i bogat čovek pa si ne može kako saka, veće kako mora; zašto "da pljune gore - će pljune na mustaći, a dol da pljune - će mu padne na bradu"... Ama ne tejašem toj da si zborim, ete, sas teb', veće za drugo te prizva!... - reče Ibiš-aga i maši se za tabakeru, i stade praviti cigaru, a zinuo malo kao čovek koji smišlja nešto i očevidno je da ne zna kako da otpočne.  

- De, be, Stavrijo, kafa ti se oladila, uzni, de, za teb' je poručena... a sag će druge da stizaju... Iskam - reče Ibiš-aga posle poduže počivke, za vreme koje se čulo samo složno srkanje kafe iz oba fildžana - iskam, komšijo Stavrijo, da te naprajim, ete, da se ne vikaš veće "Prizetko", razbiraš li? - reče i povuče silno dim iz muštikle.  

- Ne razbiram, komšijo... - odgovori mu Stavrija.

A Ibiš-aga stade brzo vući i puštati guste dimove jedan za drugim, poruči jos dve kafe, stade čistiti pepeo od cigare sa stola, pa posle male pauze zaturi malo fes, pa zapita:  

- Eli si, komšijo, mušterija za jednu kuću... demek, ovuj moju sagašnju što mi ostade? Eli ti je, demek, za kupuvanje, de?  

- Za kupuvanje mi je, što da neje... - veli Stavrija - ama teb' ti neće bidne za davanje.  

- Eh, za toj će lasno bidne! Tol'ko teb' ti e'li treba kuća, toj si ja pitujem?... Ja si, Stavrijo, ću, ete, da se preselim u Tursko, a čovek sam, puž nesam, ta da si ponesem kuću si na grbinu - ta iskam, ete, da gu dadnem nekomu dobrom i ubavom čoveku... A svo mi društvo iskoči, ete, veće, ta biva li ja sam da si ostanem ovden u Niš kako rahmetli Ðul-Baba u Budim!?  

- E, neje, istin' neje red! - tvrdi Stavrija.  

- E, e, aškol'sn! Pa vikam, red je da te pitujem, teb' najprvo, za ovuj kuću. Komšije smo!... Iskam da gu prodam, pa mi keif ti da gu kupiš; zašto znaješ za onaj arapski reč: "Koj se s komšiju slaže, a seb'ke i komšiju pomaže!"  

- Istin' zboriš - povlađuje Stavrija.  

- A imam si veće jednog mušteriju... gazda Nastas, od-i Beligrad, poznavaš ga...  

- Poznavam ga.  

- ...dava mi, ete, dvesti i petnaes' dukata; ama, men' mi ete, keif - ti da gu budeš sahibija!...  

- He - uzdahnu Stavrija - komu nije keif za toj što je ubavo, ama, ete...  

- Čovek si krotak, a od vreme si u ovuj mahalu, pa neće da bidne lošo ni za teb' od-i mahalu, ni za mahalu od-i teb', a "od lošoga komšije i na mahalu zarar bidne", ima reč.  

- Takoj si je! Najprvo dobroga komšiju, pa tagaj kuću si; ama vide li, komšijo, što sam čovek baksuz: dobroga komšiju (demek teb', Ibiš-aga) izgubi, a kuću si ne steko'!... Ne moga da gu spečalim...  

- A pare imaš li?  

- Eh, što imam?... Sproti gazda Nastasa - ništo!  

- E, kol'ko si imaš?  

- Sramujem se i da ti kažem kol'ko si pare imam.

- Jok, jok! Da kažeš, da kažeš!... Što, bre? Ako je sirotinja, rezilak neje, a mi će se lasno pogodimo i cenimo! Jedan iska kamilu, a drugi mu dava ešečku samaricu - pa se čoveci pogode i pazar napraje! Ta i za nas je lasno! Ete, imašem si jednoga zagara - Čapu mojega, znavaš ga - ta mi davaše čoveci za njega petnaes' dukata, a ja ne teja da si uznem dukate, veće ga dado', Čapu mojega, za džabe ga dado' na mojega pobratima, Kalču kujundžiju!... Ete toj napraji! Dukate ću poarčim, ama Kalča će me spominje do smrt za taj peškeš, pa šta mi veće treba! Društvo Kalčino i dostluk Kalčin Stambul vredi! Kalča si je ubav i krotak čovek, sas altani i almazi ne možeš da ga kupiš i isplatiš, sal, mnogo što laže da je potepaja zajci, u lov - ama avdžija je istin' dobar!... Ete, alis takoj milo mi sag i za teb' da si imaš kuću... Kol'ko imaš pari? Što se sramuješ, zbori, de!

- Imam si sto i petnaes' dukata i jednu nisku od trideset dukata... imašem joste jednu od četrdese' i pet, ama gu, ete, poarči spremaeći devojče, znaš, udavam gu... A sag iskočija neki loš adet, pa iskaju pare sas devojku (miraz vikaju), a ja si jošte u onoj vreme uzedo' domaćicu, sal devojče... bez pare. Ni bešlak mi, bre, ne donese, sal što donese: bundu, libade, čift fustani, teste čorape, crpac i magare. Tol'ko mu beše! Ja moju domaćicu uzedo', a beše gu, jošte gu ne beše petnaest godine, a kerku sag udavam ima gu poviše od-i sedamnaest godine. A komšijske devojke, njojne drugarice, jošte si sede... nemaju miraz... Loš adet iskočija, Ibiš-aga. 

- Loš, Stavrijo, mnogo loš adet. Poubavo tejaše da bidne, da si ostade onaj stari adet. - Eli si ašik na devojče, uzni si devojče; a pare što ti trebaju, saraf neće da si. - Ubavo li zborim, komšijo?

- Toj si, Ibiš-aga, ja i ti zborimo, ama sagašnji svet, demek, činovnici što su, drukče si pribiraju i esape u svoj pamet i zbore... Ama, i njinu si muku ubavo vido'! - veli Stavrija. - Uzne si, ete, ženu sas pare, sas miraz, vikaju oni - ama duša mu znaje kakoj mu je. - Donese mu žena, demek... eh, pa kol'ko će mu donese!... Sto dukata će mu, da rekneš, donese, a hiljadu će, bre, muke da vidi, od-i toj. Sag, na priliku, muž gu je ćatib-efendija, pisarin što se vika sag - a u gospođu načelnikovicu, eli prisednikovicu, tepelak od biser! Načelnikovica je, bre brate, pa i prilega na njuma tepelak! Ama ženski pamet, što razbira! - "Tepelak iskam, vika ćatib-efendijinica, hič da mi se nesi vrnuja dom na večeru iz čarsiju bez tepelak!" - "More, kakav tepelak ti pa sag spominješ pri ovaj moj mali ajlak!" vika pa muž pisarin. "Nemam pare!" - "Od moje pare, zbori si ona; od tvoje ne tražim! Moje pare arčim, a tvoje nek si sede!" - "Ama kakve tvoje pare?" - "Od moj miraz! Sto dukata ti doneso', zar će na komar da gi daš!? U sto godine jedan tepelak, vika, mnogo li je?!"... - Ta danas, ta sutre - teke muž život nema dor gu ne kupi tepelak za triese' altani. I dor da si rekne: "Ispolaj na Gospoda!" a ona si pa iskoči sas nov peškeš. - "Da mi kupiš, vika, nemacki šešir, kako što ga ima gospođa prisednikovica u Sud okružni što je." - "E, pa što je sag ovoj?!" zbori gu čovek i krsti se sas levu ruku. - "Ama ne li ti kupi njekna tepelak srpski, što ti sag pa treba nemacki šešir?!" - "Da mi kupiš, da kupiš! Ako sam si pisarnica, vika, neće da sam, vika, pološa od-i prisednikovicu!" - "Ame od kude ću pare da nađem?!" zbori gu čovek. - "Od-i moje pare, bre, što gi od tatka mi dobi, iskam; ne iskam od-i tvoj ajlak!" - Ćuti si čovek, češe se po glavi. - "Istin' vika, zbori; od-i njojne pare traži!"... Kupi si nemacki prokleti šešir; pet dukata, tri stotin', bre, groša - em bele pare - dade za neki omut sena i neke perušine od-i čaplje i šotke neke! - "Ajde i toj nek si ide, i toj će si kabulim, vika čovek, sal da promine bez belaj u kuću!" Ama ta si vera ne miruje! - "Iskam, vika, da si na leto iskočim do Banju, u Kiselu vodu; faća me, vika, neka muka. Ide si i gospođa garnizonarka, pa i ja si sakam! Da promenim vozduh, luft da promenim, vika! Što je, vika, ona pobolja, eli pozdrava od-i mene?" - "Ama, koj će da nađe tol'ke pare?" zbori si čovek, pa si skube kosu od-i muku. - "Pa koj ti reče, kelešu, da tražiš? Tatko mi ne li ti dade sto dukata... mal'ko li je? Od-i moje pare si iskam, a od-i tvoj ajlak, jok!" - "O, Bog da čuva!" zbori si čovek pa uzima pare na zajam pod golem intiriz, te gi praća ženi u banju, a ona iz banju pisuje pismo: "Jošte sam bolna, praćaj jošte pare!"... Ta daj za fustan, ta za štiflete, ta za parasol, i za sijasvet nemacke bagatele - a sve "od moje pare!" Sve se, bre, poarči, a njojno sto dukata si sedi! More do kijamet ne sme i neće se poarči! Vide li, more, jedno čudo, dek se njojne pare hič ne mogu da potroše! Ete takav si adet iskoči sag, Ibiš-aga!

- Loš adet! - veli Ibiš-aga, i maje glavom, i pušta i tera guste dimove nadaleko.  

- Loš adet, Ibiš-aga, te za toj sag si zborim za onoj moje devojčence... spremi gu i haljine i pare malko, ta si okrnji pare... a za kuću ti znajem, kako komšijsku... ubava kuća.  

- Duša me boli, kuzun-Stavrijo - reče i uzdahnu duboko Ibiš-aga - što, ete, moram da gu prodam. Što je japija, pa bina, pa doksat, pa osmanlak što je! Pa voda iz bunar studena što je, biljur je, neje voda; kako bulbul iz ružinu čašku što veće ne znaje što mu je dosta i stiga, veće pije, pije - takoj i ti neće možeš da se napiješ... posle čerek sata, ako si ručaja, pa iska da ručaš; kol'ko više da gu piješ, sve će poviše da ručaš!... A pa bakču što si imado'; sve sas jorgovan, šeboj, đul, zambak, karamfil i fesligen, i sijasvet cveće. Pa bulbuli što poju i sabajle i k noći. Žal ti da legneš da spiješ, a milo ti da poraniš, sal da gi čuješ!

- Ama, ti mi pričaš, komšijo, a ja si i sam ubavo znajem... ama što da činim spored gazda-Nastasa; čorbadžija je, a ja što sam! On dava dvesti i petnaest...  

- A ti kol'ko možeš da dadeš?  

- A ja si imam dukata sto i petnaest, demek, šest hiljade i devet stotine groša, i jednu nisku od-i taštu mi, od-i trideset dukata, demek, hiljadu i osam stotina groša - tol'ko.  

Nastade počivka. Ibiš-aga samo pušta guste dimove i srče treću kafu, a Stavrija se tiho iskašljuje, i ne skida očiju s njega. Posle kraće počivke, Ibiš-aga će prosloviti.  

- Lepe pare! A ubavo znajem dek si gi sas zanajat i muku i halal spečalija - veli Ibiš-aga, pa opet zaćuti, pa će malo posle. - A svadba na kerku ti, onoj devojče, kad rekoste da bidne?

- Pa trebaše na našoga Svetoga Ðorđiju - ama će gu premestimo, oturimo u jesen, po grojze-branje može da bidne.  

- Jok - veli Ibiš-aga - na Ðurđovden da bidne svadba! U tvoju kuću da bidne, iz tvoje kuće sakam da se povede nevesta, razbiraš li?  

- Ama neće da stiza za pare! - reče tankim glasom Stavrija.  

- Hič te ne pitam, Stavrijo, hič brigu da ne bereš. Toj si je moje znanje! Jutros iskoči do sud; ti da iskočiš sas pare - a ja s tapiju!...  

- Ibiš-aga - utanjio glasom Stavrija - ču li ja ubavo? - pita Stavrija iznenađen i potresen.  

- Tol'ko ti zborim - reče Ibiš-aga, i diže se od stola i zadenu muštiklu za pas - ti sag sal da platiš onija sedam mastiki što gi od jutros popi, a ja ovija šes' kafe; ja kafe a ti mastike - halvaluk da platiš!  

- Da platim, da platim! - usitnio zbunjeni Stavrija. - Da ponesem sto i četrdese' i pet dukata... ako li?  

- Ti sto i četrdese' i pet dukata, a ja tapiju... U sud... Jutre... Razbiraš li? - pita ga Ibiš-aga pružajući mu ruku.  

- Razbiram! - veli srećni Stavrija i prihvati mu ruku sa obe svoje.

Glava treća   

Sutradan je u sudu stvar bila svršena na veliko iznenađenje gazda-Nastasa Beograđanina, a na još veću radost Stavrije ćurčije. On dade sto i petnaest dukata i nisku od trideset, i dobi ispravnu, potvrđenu tapiju da je kuća njegova, Božja pa njegova. Radostan pozva kući Ibiš-agu koji mu rado primi poziv.  

Kad iziđoše iz suda, uputiše se Stavrijinoj kući, Ibiš-aga pušeći, a Stavrija pipajući se jednako po džepu, iznutra od ćurčeta, gde mu je stajala tapija umotana u Gicinu pembe-šamiju. 

Stigoše u kuću, pozdraviše se i posedaše. Nastade razgovor. Razgovaraše se o svemu i svačemu, a najviše o Nišu. To rastuži Ibiš-agu, i on izli čitavu tugovanku.  

- Ah, Niš, Niš - uzdisaše jednako Ibiš-aga. - Niš - parađumiš!  

- Pa kako će mi bez teb' sag, Ibiš-ago? - pita Stavrija... - Naučimo se u komšilak od vreme jošte... pa sag, teb'-te neće bidne!  

- Neće, Stavrijo - reče setno Ibiš-aga i odmahnu rukom - ama će ostane, ete, ubav spomen i reč i spominjanje i od men' za teb' i od teb' pa za men'! Ništo ne vidomo lošo za tol'ke godine i tol'ko živenje ni ti od men' u sultansko, moje, ni ja pa od teb' sag u kraljsko, tvoje vreme!  

- Ba! Da ne da Gospod! - veli Stavrija.  

- E, e, za toj mi keif! - veli Ibiš-aga.  

- Pa ne ostavi, Ibiš-aga! E, a zašto, aga? - pita ga Gica Stavrinica.

-Takoj mu red... Bog rekaja! Vide li, komšike, u jesen kad je, pa kad se zberu hadži-babe leleci, da se sele preko more, u Misir i Šam, i na tam jošte podalje? Milo gi i ubavo i ovden, ama krv gi tegli tam; žal gi da se sele, ama nijedna neće da si ostane!... Ete i s men' si je alis takva rabota. Duša mi plače, ama drukče ne biva!... Svi si ot'oše!... Će stanem i ja muhadžir!... Bog reče i naredi, Stavrijo; ništo ne biva na ovaj svet bez njegovu volju! - završi Ibiš-aga dršćućim glasom, a dubok uzdah mu se ote.

Utom uđe i prekide razgovor Stavrina ćerka, mlada Kalina. Lepa, bela, vitka, i mlada kao rosa, devojčica u crvenom jelečetu i plavim šalvarama i zelenom svilenom fermenčiću preko jelečića; zato su je valjda mahalski momci među sobom i zvali: "Kalino, čupe zeleno!" Pustila one puste duge kurjuke daleko ispod pasa, a trepavicama bacila senku daleko ispod oka, kojim smerno i plašljivo pogleda. Kad uđe, pokloni se smerno i priđe Ibiš-agi i poljubi ga u ruku, i metnu kraj njega na minderluk šarene pletene čarape, kao što je već red da isprošena daruje očeve prijatelje koji im dođu u kuću.  

- Aa, Kalino, ejvala! E pa da pričekneš malko, da si ne ostanem ni ja pa postidan - veli zadovoljno dirnut Ibiš-aga, pa se maši za silav i izvadi onu istu nisku dukata koju mu pre pola sahata dade u sudu Stavrija s ostalim parama za prodatu kuću. - Eve ti od men' peškeš. Majka ti ovuj istu nisku donese u onoj vreme tatku ti; - a ti da gu sag odneseš na čoveka ti!

- Što, što... što, što zboriš, Ibiš-aga? - veli mu zbunjeno Stavrija, a Kalina se povukla stidljivo, pa gleda u zemlju, a ne sme da primi nisku.  

- Kako: što zborim? - zapita malo ljutito Ibiš-aga. - Lošo li prajim ja, eli vija pa lošo zborite? Zar ako sam si druga vera, zar zato da ne smem, demek, da si po vaš adet činim?!... Sas alal, more, i sas keif prajim!  

- A, da ne da Gospod - pravda se Stavrinica - kako zboriš ti pa to, Ibiš-aga?... teke... vikam...   - Ajde, uzni si, kuzum-Kalino - hrabri je Ibiš-aga. - Uzni si, uzni, što se tol'ko sramuješ?... Sas alal ti davam! Od men' nek ti je toj peškeš, i od Kumriju kerku mi, a drugaricu ti...

Posle dužeg navaljivanja najpre Ibiš-age na roditelje, a zatim sviju njih na Kalinu, privoli se najzad Kalina i uze nisku dukata i obesi je o svoje belo grlo pred zadovoljnim Ibiš-agom. Svi mu zahvaljuju.  

- Kad će da nas ostaviš, da putuješ, demek, Ibiš-aga? - zapita ga Stavrija.  

- Jutre - veli on dižući se i uzimajući darovane čarape. - Ajd' sa zdravlje! Da se alalimo, komšijo. Ti si imaš sag poslu, a i ja si imam jošte neke rabote da si posvršujem.  

- Pa će se, ako dadne Bog, jošte koji put da vidimo u naš vek? - veli mu Gica Stavrinica ispraćajući ga. - Će dođeš, aga, neki put u Niš, u star komšilak?  

- Ee - mahnu setno rukom Ibiš-aga. - U naš vek, veće mučno da će da se vidimo i zborimo, komšike... Teće - dodade osmehnuvši se sumorno - može i toj da bidne. Srbija je... kako si započe... koj znaje! A ja će si putujem kud vi je Bakarno gumno - pa jošte tri dana daleko odande će se naselim!  

Alališe se zatim najsrdačnije; Stavrini ga ispratiše do kapije i vratiše se veseli, a Ibiš-aga ode setan i zamišljen.

***

Još istoga dana useli se Stavrija u svoju novu kuću, i odmah nahrani gugutke i golubove koje mu u amanet ostavio beše Ibiš-aga, s molbom da ih ne rasteruje, i da nikom iz komšiluka ne uskraćuje vodu iz svoga nadaleko čuvenog bunara. A Ibiš-aga je posle zaredio po svojim poznanicima Srbima i uzeo od sviju "zbogom": hteo je da ga svi zadrže u dobroj i lepoj uspomeni. Mnogima je još ranije razdao mnoge fidane, mnogima iskalemio silne ruže i silne voćke, sirotinji po mahali razdao mnogo brašna i masla, mnoge sahane i tepsije, a gospodi ispoklanjao mnoge raskošne filigran stvari; kaznačeju je dao svoju ogromnu i skupocenu srmali-ćilibarsku muštiklu sa velikom okruglom plehanom futrolom, koja pukne kao top kad god se otvori.

Sva je mahala žalila odlazak Ibiš-agin, a prijateljstvo njegovo prema Stavriji ćurčiji čulo se odmah po celom gradu, i svak je pričao i dalje hvalu raznosio. I sam Jevđo Mićović - koji je u svojim dopisima po novinama na sve napadao, pišući s bolom u duši, s naježenom kožom i dršćućom rukom (a kao pisaćim materijalom) "krvlju srca svoga i sokom živaca svojijeh" o mnogim i mnogim stvarima "koje ozbiljno mogu zabrinuti jednog iskrenog sina ove zemlje" - i on sam, isti Jevđo Mićović Mokrogorac, bio je, čuvši od svog dobrog prijatelja i zemljaka Mića Jevđovića Ariljca, bio je, velim, frapiran ovim doista divnim i u današnje doba retkim primerom prijateljstva i dobročinstva. I uzviknuvši: "Kiljadili se takvi!", dočepa šajkaču i navuče brzo kaljače na čarape, zaključa svoju kancelariju - na kojoj je stajala velika plehana tabla, firma, s terazijama pravde i ispod njih s podužim natpisom: "Jevđo Mićović Mokrogorac, znalac pravnički, daje pravničke savjete potrebitijem i ugnjetenijem licima u svijem slučajevima, a naročito je specijalist u brakorazvodnijem parnicama, po umjerenoj cijeni, a sirotinji zabadava" - metnu divit, pero i tabak-dva pisaće hartije u džep, preporuči kancelariju komšiji Trajčetu piljaru, i krenu se preko Nišave u Beograd-mahalu da nađe Ibiš-agu.

***

Kad je Ibiš-aga svratio u Jakubovu kafanu "Budim-grad", Jevđo je već sedeo za stolom i stajala čaša piva pred njim, a bila mu je to valjda već šesta čaša piva. Ova ga je već raspoložila, i on je, očekujući i pogledajući čas-po kroz prozor i vrata, polako, onako više za sebe, pevušio kroz zube, i nosom imitovao gusle - i tako pratio narodnu pesmu Stari Vujadin; pevušio je baš završetak pesme:

Gledajući s najviše planine,

gledajući dolje na drumove,

kud prolaze Turci i trgovci,

Kad se pojavi na vratima kafane Ibiš-aga.  

- Čok selam, Ibiš-aga! - pozdravi ga Jevđo po vojnički.  

- Da da Gospod! - otpozdravi ga Ibiš-aga nemarno i seda za drugi sto.  

- Aa... ja ovo... gospodin Ibiš-aga, vala, na tvoj račun pijem - reče Jevđo i uze čašu s pivom, pa se preseli za Ibiš-agin sto...  

- Ako, ako, gospodin Jevđo, prošćavaj, ja si zab'ravi... ako... pohodnja je!  

- Jok, more! Nije zato, nije - veli Jevđo i bira iz podnete kotarice jednu kiflu. - Ibiš-aga će ti plati - veli pekaru i uze dve kifle. - Jok, Ibiš-aga, nije zato. Izvinite za taj izraz.  

- Kako reče?  

- Velim nije i ne dao Bog zato da je, to jest, za pohodnju. Nećeš mi vjerovati, Ibiš-aga, a nema čovjeka koji više mrzi na muftaluk nego isti ja! Jok, jok! Nego za nešto drugo... Čulo se, more, bruji po čaršiji... đegoder sam sio, u kafani, u mijani, po kućama, u čaršiji i po malama - sve o tebi, vala, riječ; samo o našem Ibiš-agi i o njegovom kumanom djelu!... E, ne znaš kako mi je to milo bilo kad sam čuo! Zdrav si! Kiljadili se takvi!...

- Pa svaki da ti plati po šest čaša piva! Nije zgoreg! - prekide ga neko od drugog stola.  

- Kest bre, ti! - obrecnu se Jevđo na onoga... - He, he, ne slušaj ga, Ibiš-aga! Imamo šalu jedan s drugim!... Nego, odnosno, što se tebe tiče, gazda-Ibiš: Bravost! Bravost, Boga mi!  Alal ti vjera! E, jesi ti jedan lord... pravi lord... Alal ti kačamak!  

- Čujem? - pita ga Ibiš-aga začuđeno.  

- Jesi ti jedan, jedan... Hej, Sotire, daj još jedno pivce... E, e, jesi ti jedna, jedan... galant čovek, isti, vala masaroš, i jedan, kasti, iz glavne čaršije iz sred Biograda galanterist. - Ono što si učinio sa Stavrijom ćurčijom, e, ono ti jes' jedna lijepa stvar! Divota, bolan brate - reče obraćajući se jednom sasvim nepoznatom za trećim stolom. - Čikam, vala, svakoga kristijanina...

- Ostavi, de! - prekide ga namrgođeno Ibiš-aga.  

- ... Pa sam došao, Ibiš-aga, da mi ti to ukratko ispripovijedaš, u pojedinostima, to jest... kako je sve to bilo... Sotire, zovni onog ekmekčiju, pekara, kako li se vabi, po čvapski... Dede, vjere ti, Ibiš-aga, de!  

- Što reče! Kako da ti pričam? Što imam da ti kažem? - reče ozbiljno Ibiš-aga. - Ne l' reče da se veće znaje? Ta što si sag trebe pa toprv pričanje moje? Stavrija zar reče nekomu da si ide reč po mahalu, a ja nesam do sag reč prozborija, ni ću ga po sag da zborim hič!  

- Ama, zna se, brate, sve to; znam i ja sve kako je to bilo, nego i jopet - veli Jevđo, vadeći iz džepa pero, divit i hartiju, i ređajući sve po stolu - nego ti lepo spremi jednu banku za mene, a ja ću ti to jošte ljepše, vala, odraditi, i baška, platićeš mi još ovijeh osam čaša piva popijenijeh, pa...

- Da platim, de! - veli Ibiš-aga.  

- ...Pa ja lijepo da "gepim jednu šuštavicu", što rekli oni, a ti da se još ljepše, vala, proslaviš u javnosti... Ej, druže i rođače, daj jošte jedno pivance na gazda-Ibišev račun!... Jer, ja bi' stio, rad sam, to da opišem u novine, pa da se čita po svijetu, a da zamolimo sve srpske i još suviše hrvatske...  

- Što... što, što... što, bre, reče... Što, bre? - skoči Ibiš-aga kao oparen gledajući na pisaći pribor pred Jevđom. - Što da se pisuje?! Što da se četi?!  

- Ama, Ibiš-aga...  

- Jok, jok, jok!... Što koj treba da znaje za moje rabote! Jok, jok! - završi ljutito Ibiš-aga, plaćajući Jevđov račun, osam piva i tri kifle.

- Ama treba i lijepo je radi primjera ovom svijetu! Da se, na primjer, i drugi svijet na tebe, Ibiš-aga, ugleda... Da čuje cijela Srbija i Jevropa...  

- Eh! - odbija dostojanstveno Ibiš-aga. - Što si koj miluje, nek si čini. Ama za toj pisuvanje - hič da nesi pisaja ni jedan reč, tol'ko ti kazujem! - reče preteći Ibiš-aga.  

- More, daj tu jednu banku, jedno kajme, pa ja da ti napišem, a ti samo uživaj...  

- More, tri banke da ti dam, sal da ga ne pisuješ! - reče Ibiš-aga, i baci preda nj tri banke.  

- Eh - ljuti se Jevđo mećući banke u beležnicu. - Ništa od vas orijentalista! Nikada, vala, nećete biti Jevropejci!... Ama ondar, na taj način, neće niko da zna za tako plemenito i kumano djelo!  

- Jok, jok! - brani se Ibiš-aga dižući se da ide, i plaćajući za Jevđa još osam piva i tri kifle sutra kad dođe. - Što mi treba pisuvanje jevropejsko! - Ima jedan naš reč, da ga ne zapišeš, ama da ga zapantiš ubavo: "Sevap učini, frli u more; ako riba ne zna - Alah će da zna!"

__________________________________

Stevan Sremac je rođen u Senti, u Bačkoj, 1855.godine, gdje je proveo rano djetinjstvo. Pošto je ostao bez roditelja, ujak Jovan Đorđević dovodi ga u Beograd na dalje školovanje. Starateljstvo Jovana Đorđevića, istoričara po struci i liberala po političkom uvjerenju, ostaviće tragove na štićeniku koji se opredjeljuje za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu i za pripadnost Liberalnoj stranci. Vezivanje za politiku Liberalne stranke odrediće Stevana Sremca kao okorjelog konzervativca okrenutog nacionalnoj prošlosti, privrženog dinastiji i protivnika svega novog i naprednog u politici i društvenom životu. Svoj radni vijek proveo je kao profesor u gimnaziji u Nišu , Pirotu i Beogradu. Umro je 1906. godine u Sokobanji.

Počeo je da piše relativno kasno. U trideset i trećoj godini života, 1888. godine, počeo je da objavljuje prozne hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom Iz knjiga starostavnih. To je bilo piščevo oduživanje duga profesiji istoričara, ljubavi prema nacionalnoj prošlosti i snu o Velikoj Srbiji Realističku prozu počinje da piše tek poslije dolaska u Beograd. Dugogodišnji život U Nišu (i vrlo malo u Pirotu) bio je period stvaralačke inkubacije: posmatranje.

Zapažanje i bilježenje. Prvu realističku pripovijetku objavio je 1893. godine pod Naslovom Božićna pečenica, a potom slijede Ivkova slava (1895), Vukadin (1896 kao knjiga 1903.), Limunacija na selu (1896), Pop Ćira i pop Spira (1898), jedan od najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i Zona Zamfirova (1906), najbolje komponovano Sremčevo djelo.

Rođen u Bačkoj, u kraju koji je bio pod Austrougarskom, gdje je san o velikoj Srbiji i odanost nacionalnoj tradiciji bilo osnovno duhovno obilježje Srba prečana Sremac je brzo prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću A u praksi bila potpora režimu Obrenovića. To će ga okrenuti protiv svega što je Novo i što je došlo sa strane, iz Evrope. To će ga okrenuti i protiv Svetozara Markovića i njegovih pristalica pa će do kraja života ostati okorjeli konzervativac Okrenut prošlosti i starini, protivnik svake promjene. Sremac je na strani gazda, Birokratije, vlasti i vladara; on je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja Limunacija na selu nije ništa drugo nego ukazivanje prstom na učitelje kao remetilački faktor u društvu. Njegov ideal je da se seljaci ''slažu sa vlašću, slušaju vlast i skidaju fes pred kapetanom'', a ogorčeni je protivnik učitelja Sretena, koga naziva ''zatočenikom slobode istine i pravde'', dajući ovim riječima, naravno, podsmješljivi ton. U Limunaciji na selu i Vukadinu progovorio je Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i netrpeljiv. U prvom se okomio na Socijaliste i učitelje u drugom na radikale koji su snažnu potporu dobijali iz sela. Time je ova djela stavio u službu svojih političkih stavova i svoga apsolutnog Konzervativizma.

Pamfletsko i paskvilno izbija iz svih Sremčevih knjiga. U Sremčevom djelu sukobljavaju se dve strane njegove ličnosti: Sremac Građanin i političar i Sremac pisac. Kao građanin, Sremac je na strani starog, Patrijarhalnog i starovremenskog u ljudima i životu, na strani onoga što polako čili i nestaje. Njegov život u palanci je život u ambijentu koji voli, koji mu leži. Čak je, po Nušićevom svjedočenju, pred smrt odabrao Sokobanju kao lječilište baš zato što je još bila zadržala palanačko i staro u arhitekturi, životu i naravima. Kao političar je na strani konzervativnih ideja, na strani onih koji imaju i vladaju. Protivnik je svega novog i naprednog, onoga što je upereno protiv vlasti i dinastije. Sremac pisac ima izvanrednu moć opservacije i prijemčivosti za stvarnost koja ga okružuje; sagledava realne činjenice i zakonite društvene tokove; realna građa iz koje oblikuje umjetnički svijet nadvladava ideološku svijest i ne dozvoljava iskrivljenje stvarnosti. Sremac pisac nadvladava Sremca političara i tada nastaju pripovijetke i romani trajne umjetničke vrijednosti.

Stevan Sremac - Aca Groznica

Stevan Sremac - Čiča Jordan

Stevan Sremac - Pop Ćira i pop Spira

Stevan Sremac - Zona Zanfirova

Stevan Sremac - Zona Zamfirova - roman